– И ово ми је нека река! Сада би овим потоком можда (али само можда!) могао да плови једино неко попут Паје Патка! – узвикнуо је љутито професор А. Пераграш, незадовољан због штете коју је напредак цивилизације нанео природи.

Затим је подигао свој стари платнени шешир да мало расхлади теме: „Уф!” Било је заиста вруће. Уосталом, свима је познато колико је сунчање у августу опасно, па тако и А. Пераграшу. Размишљајући како је у 16. веку могао величанствено да изгледа део Истре око (тада пловне) реке Мирне, професор је завукао руку у торбу коју је носио преко рамена. Успео је да напипа мобилни телефон. Следила је одмазда: чим га је извадио, наслонио је подваљак на груди, подигао обрве и преко наочара последњи пут весело погледао дисплеј. Затим је телефон бацио у воду.
– Крећем у потрагу и више нико неће да ми досађује – рекао је тихо како га нико не би чуо.
Налазио се на раскрсници, у подножју неколико брежуљака. Страшно га је копкало шта ће наћи на врху једног од узвишења, па се журно упутио напред, не хајући више што између њега и Сунца нема никаквих заштитних фактора.

Наиме, професор А. Пераграш поново је био на специјалном задатку. Одлучио је да током лета сиђе са свог београдског чардака у коме је живео и одакле је из птичје перспективе тек с времена на време бацао поглед на околину, и то кроз саксије медитеранских зачина. Биљке би понекад биле одговарајуће надахнуће да замисли да је негде другде. Међутим, с пролећа је стварно сковао план за пут.
Пре сваког путовања професор је данима осећао узнемирење, али кад би кренуо, био је убеђен да проживљава неки други, много узвишенији и важнији живот. Живот који ће временом постати још важнији будући да ће из њега незаустављивом снагом бујати сећања.

Шта је, дакле, у Истри тражио професор А. Пераграш? Алхемичарске знаке. Иначе, сматрао је да уме да препозна најједноставније, као и најсложеније знаке. Није га баш толико занимало да сазна како ће вештачким путем да створи сребро и злато, већ сама та вештина: себе је видео као тајанственог средњовековног научног истраживача који подједнако лако продире у сва знања, а посебно у музику и сликарство. Ако би га неко питао шта би најрадије био, одговор би гласио: средњовековни научник!
Био је свестан те истраживачке, шпијунске стране своје личности. Стога се и упутио ка средњовековном градићу који се налазио на врху једног брда. У даљини, неколико километара јужније, могао је да види стари град Мотовун и његову цркву изграђену према нацртима једног од најсјајнијих архитеката ренесансе Андрее Паладија.
Град опасан зидинама, крајње одредиште путовања, некада давно био је познат и по називу Дворац, то јест – Каштел. Довољно тајанствено за професора коме је Кафка био један од најомиљенијих писаца.

Кренуо је макадамским друмом. Очекивало га је четири и по километара пешачења узбрдо. Виногради, маслињаци, воћњаци, чемпреси и утисак да се време може и зауставити. Професор није могао да дође себи од чуђења и осећања захвалности према невидљивој сили која га је из велеградске вреве довела до овог прекрасног краја. Грмови ловора блистали су на поподневном сунцу:
– Ало! Има ли кога? – упитао је сасвим озбиљно професор А. Пераграш пришавши ловоровом грму.
– Госпођице Дафна, слободно изађите, мене бар не треба да се плашите! Зашто ми не бисте правили друштво до горе! Уверавам вас да немате разлога за страх. Нисам Аполон!
Снажно је удахнуо мирис биљке јер је добро знао легенду о томе да су чак и саме Питије умеле да загњуре лице међу увек зелено лишће ловора како би изазвале оно посебно, пророчко стање свести.
– Увек зелена биљко коју нико не залива, да ли је можда потребно да те ја залијем?
Тада је угледао нешто што му је привукло пажњу. Био је то путоказ, нека врста знака упозорења за повратак у садашње време. Тачније, стајала су два путоказа. На једном је писало: Пут вина. На другом: Пут маслиновог уља.
– Зашто увек морам да бирам између две ствари које ми се подједнако допадају? – љутито је рекао професор.

– Зашто нису написали пут тартуфа, па да одмах знам којим путем не треба да кренем?
Схвативши да је то трик намењен туристима, А. Пераграш је кренуо средњим путем, убеђен да сваки који води узбрдо иде до самог врха. Ту се на надморској висини од готово три стотине метара налазио градић Грожњан, некада Граециниана, а потом венецијански и италијански Грисиниана и Грисигнана. Неко би рекао то је обичан истарски градић каквих има много у овом крају. Али, професор је знао: град попут овог не постоји нигде у свету. Људи углавном и не слуте важност нагомиланих догађаја и тајни које упија и чува одређени простор кроз време и чије приче и сами постајемо јунаци. Наравно, онда кад ступимо у окриље тог места. Не знају људи како да потраже скривене приче, нити да их, ако их већ открију, пренесу другима. То је био његов задатак.
Знао је да ће први знак наћи на самом улазу, одмах иза градских зидина, где се некад изнад покретног моста уздизало звоно. Оно је упозоравало да се граду приближава угледни гост или пак непријатељ. Баш ту је наишао на врло необичан и поетичан грб: рука у којој је љиљан испружена је према Сунцу. Творац грба дао је Сунцу људске црте – очи, нос и уста. Што се руке тиче, професор је лако препознао – без сумње, била је женска рука.
Кад бих могао да видим лице особе која пружа љиљан Сунцу, све би ми било јасно, помислио је професор А. Пераграш, сматрајући то сасвим скромном жељом.
У градићу којим је владала неуобичајена тишина и где су старе камене куће збијене једна поред друге, као што је био градитељски обичај у средњем веку, А. Пераграша је из дубоке усредсређености пренуо глас његове супруге. Она није желела да пешачи. До Грожњана је стигла на лакши начин: аутомобилом. Раздрагана и одморна, чекала га је иза градске капије са својом пријатељицом, једном од најдосаднијих особа које је професор икада упознао у животу.
Нажалост, одмах су га угледале и махале му да их случајно не заобиђе. Професор је дао неодређени знак руком као да нешто неизоставно мора да учини и шмугнуо иза прве куће. У ствари, спазио је једну веома занимљиву мачку. А онда још једну. Прва је била стара, чинило му се као да храмље. Друга га је гледала некако пријатељски, као да га одавно познаје... Наслонио се на камени зид, затворио очи и још једном покушао да искористи тих неколико тренутака самоће како би проверио снагу свог знања, али и сећања.

– Кроз векове, у Грожњану су се мењали разни народи и владари. Ту су живели заједно, али и међусобно се тукли Римљани, Истрани (Хистри), Илири, Келти, Грци, Римљани, Остроготи, Лонгобарди, Франци, Германи, Словени, Италијани и други. Први историјски спомен утврђеног града Грожњана сеже у 1102. годину, кад су истарски маркиз Улрих ИИ и његова жена Аделаида поклонили своја имања аквилејском патријарху. У том документу место се назива Цаструм Грисиниана. Стотинак година доцније, тачније 1238, налази се, по свему судећи, под влашћу Викарда И Пиетрапелозе, кад је и известан број словенских породица позван да обрађује плодну земљу овог племића.
Историјска збивања беху бурна: Викард ИИ Пиетрапелоза поклонио је 1286. грожњански дворац патријарху Рајмунду И као ратну одштету. Док се још заједно с патријархом борио против Венеције, Викард ИИ прешао је 1287. године на непријатељску страну и уступио Грожњан управо непријатељу – Венецији!
Ипак, по завршетку рата Дворац, односно Грисиниана, враћен је законитим власницима. После смрти Викарда ИИ Пиетрапелозе 1329. године, Грожњан је припао његовом сину Пјетру, а кад је 1339. године и он умро, Грожњан је поново постао власништво патријарха који га је дао у феуд некаквим фурланским племићима. Средином 14. века Грожњан долази у руке извесног Улриха Рајфенберга, али он 1358. године продаје тај феуд, коме другом него Венецији, за 4000 дуката, како би, као раније Викард ди Пиетрапелоза, подмирио старе дугове. Чини се да Грожњан није упознао мирно раздобље. Ишао је из руке у руку. Једном га је чак, као део свог царства, посетио и Фрањо Јосиф. Веома му се допао. Уосталом, баш као и маршалу Јосипу Брозу Титу који га је у договору с највећим светским силама по завршетку Другог светског рата добио као део своје земље, укључујући и Истру. После тог договора италијански градић Грисигнана постао је део такозване зоне Б, односно, део Југославије, тачније хрватски Грожњан. Један од главних тргова у овом месташцу и даље носи име Јосипа Броза Тита. Чланице Антифашистичког већа жена нећу ни да спомињем... Оне су Грожњан сматрале својим савршеним кутком, иако су га у то доба његови становници напуштали. Најзад, од 1965. године Грожњан се због своје лепоте, као врх неког прекрасног букета, назива и званично градом уметника.

– Знам! Пиетрапелоза на италијанском значи длакави камен!
На тренутак А. Пераграш није желео да отвори очи. Препознао је глас женине пријатељице. Дакле, опет се правила важна. Да је живела у време Пиетрапелозе, због толиког причања и хвалисања сигурно би је спалили на ломачи као вештицу. Другим речима, нашле су га. Држећи да је xентлменско понашање прикладно и у најтужнијим приликама, још једном је подигао шешир с главе и поново га спустио на теме:
– Моје даме, време је да попијемо кафу.
Уским уличицама међу збијеним каменим кућама, поред неочекиваних мајушних тргова, стигли су до кафеа одакле се пружао поглед на долину реке Мирне, на Мотовун, воћњаке, маслињаке и винограде. Професор се држао себи датог обећања да му нико неће покварити ово путовање. Загледавши се негде у даљину, понудио је госпођама следећу причу:

– Мало је познато да су чланови племићке породице Пиетрапелоза патили од једне врсте психофизичког поремећаја. Уосталом, по томе је породица и добила надимак који је касније постао презиме: Длакави Камен. Шта је то значило? Да су припадници ове лозе чврсти као камен, али да то није одмах уочљиво. Јер, управо тамо где нико не очекује, тамо где је голо стење и тврди камен, израсле су длаке! Чиста камуфлажа! У најкраћим цртама, проклетство лозе маркиза Ди Пиетрапелоза крило се у чињеници да су имали камено срце. Од храбрости до охолости није дуг пут, као ни од безобразлука до безосећајности! Ко зна колико је особа пропатило због ових људи каменог срца, све док једне летње ноћи 1328. године Пјетру ди Пиетрапелози то није досадило. Легенда каже да је сео на зид поред грожњанске Богородичине цркве, данас Цркве светих Вида, Модеста и Крешенције, можда наслућујући да ће се десити нешто важно. А онда је усред ноћне тишине и поја зрикаваца зачуо музику која је њега тако каменог, једноставно – скаменила. Никада нећемо сазнати одакле је допирала музика. Свакако из непосредне близине. О инструменту бисмо такође могли да водимо расправу. Углавном, маркиз Ди Пиетрапелоза остао је тако све док није почело да се помаља Сунце. Онда је музика престала. Маркиз је видео да му једна женска особа иде у сусрет. Будући да му је сунце ишло у очи, није најбоље могао да разазна црте лица те особе, али било му је јасно да у руци носи љиљан и да му пружа тај цвет. Ех, да је то био онај стари Пиетрапелоза, он цвет никада не би узео. Али није више био онај исти и...

– После 672 године, 6. јуна 1800, папа Пије ВИИ укрцао се у Венецији на ратни брод, фрегату „Белона”, у намери да до Рима дође морским путем. У Венецији су га дочекале узнемиравајуће приче о несугласицама међу поглаварима различитих вера. Очекивало се да он то некако реши. Био је уморан и исцрпљен кад је ступио на палубу „Белоне”. Као за пакост, небеске силе као да су се уротиле против морепловаца. Тог дана подигла се страховита бура и велики једрењак упловио је у истарску луку. Стигао је папа! Где га сместити? Наравно, у Гризињану. Папа је наизглед мирно поднео пут од обале до двадесетак километара удаљеног града на врху брежуљка. Звоно на капији звонило је свом снагом пробијајући се кроз небеску тутњаву. Папа је био уморан. Кад су се домаћини уверили да је услишена свака папина жеља и удаљили се оставивши га да се одмори, папа се искрао из својих одаја и сео поред катедрале. Гледао је у тмурно небо и учинило му се да види како се облаци размичу. Кладио бих се да није чуо само фијук ветра, већ и оно што је некада чуо и маркиз који је умро 1329. године, као човек меког срца. Вероватно да је знао о ком је инструменту реч, јер је папа био боље музички образован од покојног маркиза. То је једино нагађање јер остало су историјски подаци и говоре следеће: папа Пије ВИИ је те 1800. године, после олује и пристајања фрегате „Белона” у истарској луци, нарочитом одлуком доделио грожњанској цркви олтар с посебним моћима.

Али, ни то није крај. Сто седамдесет седам година касније, августа 1977. године, не знајући ништа о овоме што сам вам испричао, ни о Длакавом Камену нежног срца, нити о олтару с посебним моћима, у Грожњан је дошла једна Београђанка. Имала је осамнаест година. У руци је држала црни кофер у коме се налазио музички инструмент. Носила је црвену мајицу на којој је писало Јеунессес Мусицалес. Да ли је могла да наслути да се налази на зачараном месту? Ко зна, можда је и могла! А можда је баш то и желела! Било како било, ведре августовске вечери која је ипак наговештавала крај лета, девојка се нашла на зиду поред катедрале. Била је самоуверена: замишљала је како је тек неколико дана дели од пријемног испита на факултет. Могла се кладити да ће бити добар сликар. Али... Шта се заправо десило те ноћи, у ствари не смем да вам кажем. Ноћ је изгледала прилично судбоносно. Да ли је девојци неко понудио љиљан? Или није? Углавном, те ноћи је схватила: не одиграва се у животу баш све онако како замишљамо и планирамо. Олује су неизбежне, што не искључује могућност неочекивано дивног расплета... А то је уосталом и порука наше приче. Зато, драге даме, уживајте у пределу! Док можете...
А. Пераграш је устао и кренуо према шанку.
– Могу ли добити „кампари”? – упитао је девојку која је послуживала.
– Замислите, немамо – одговорила је девојка.
– И ви сте ми некада дочекивали папу! – промрмљао је професор. Иако жедан, кренуо је у шетњу, али без дама. Намеравао је да потражи оне необичне грожњанске мачке. Јер, она једна му се учинила баш познатом! Морао је да провери зашто. Ако је сазнао да се и камен претвара у најмекши памук, онда ће ваљда разумети зашто га она маца тако значајно гледа