Прошле су двадесет и две тешке и мукотрпне године од оног незаборавног дана кад је последњи пут гледао зидине, звонике и голубове родног града. Док устрепталог срца стоји на прамцу једрењака који се приближава његовом Дубровнику, чини му се као да он израња из таласа и морске пене, светао, величанствен и вечан. Колико плима и осека од оног болног растанка, колико нараштаја срдела и галебова, рузмарина и шишарки чемпреса? Некадашње голоноге девојчице са Страдуна и балкона сад су смерне супруге и мајке. Већ и њихова деца трче по сјајном камењу дубровачком… А он?

Маестрал му заноси већ просед перчин и фине скуте језуитске одоре. Он их пажљиво поправља. Две даме, две гиздаве Италијанке, посматрају га упорно, без снебивања. Висок је, сјајних, црних очију продорног погледа, моћног чела, нежних дугачких прстију и – замишљен. Истина, носи одежду исусоваца или језуита, по строгости чувеног црквеног реда, али… Он, међутим, мисли на онај давни дан кад се отиснуо из луке дубровачке. Сећа се: поглед му се мутио од суза кроз које је Дубровник нестајао у измаглици, као да тоне у морску дубину. На пучини су утихнула и његова гласовита звона и жамор у луци где су, можда заувек, остали његови најближи. Чак су и галебови напустили главни јарбол на коме се вила драга застава Дубровачке републике. Погледавши је, осетио је како му сузе навиру и срце удара јаче од таласа у прамац брода. А он је неумољиво пловио ка невидљивој супротној обали. Негде тамо је и Рим, и у њему славни универзитет Колегијум Романум. Ту га воде његови дубровачки професори Бинди и Стефани који помно пазе на сваки његов корак и покрет. Јер, господин Капитоци, ректор исусовачког Колегијума у Дубровнику, уредно је и за сва времена записао у хроници школе да се „у ванредно умног и вредног Руђера Бошковића полажу велике наде”. Био је 26. септембар 1725. године кад је отишао из Дубровника као непознат четрнаестогодишњи дечак. Сада, године 1747, враћа му се као научник чије се име у ученој Европи све чешће спомиње с уважавањем. Галија упловљава у дубровачку луку. Десном руком покушава да смири и утиша срце, и није расположен да оним знатижељним Италијанкама упути, како он то уме, прегршт пригодних стихова, смишљених ту, на палуби. Чини му се да у луци назире Аницу, најмлађу од браће и сестара, која је рођена три године после њега. Кад је напустио Дубровник, она је била једанаестогодишњи девојчурак, а сад је, ено, девојка чију младост и лепоту већ односе плиме и осеке.

Свечано одјекују звона дубровачка, њему у част. Препознаје звона цркве Светог Влаха и катедрале Велике Госпе. Огласиће се, славећи га, и четрдесет година касније.

Руђер Бошковић, један од највећих и најсвестранијих научника не само 18. века, последњи је изданак универзалних умова европског хуманизма. По значају за човечанство, његово богато, разгранато и увек савремено дело филозоф Фридрих Ниче пореди с Коперниковим. Чувени физичар Максвел пише 1877: „Најбоља ствар коју можемо учинити је да се ослободимо појма нуклеуса и заменимо га атомом Руђера Бошковића.” Лорд Келвин сматрао је да су Бошковићеве идеје апсолутне и да је његова теорија неограничена. Савремени физичар Вернер Хајзенберг, нобеловац и један од зачетника квантне механике, поводом два века од појаве Бошковићеве капиталне „Теорије природне филозофије”, пише 1958. године: „У Бошковићевом делу налази се мноштво идеја које тек у модерној физици последњих педесет година долазе до потпуног изражаја и које показују како су била исправна филозофска гледишта којима се он руководио у својој природној науци.” А готово да нема природне науке којом се јединственим замислима и с великим успехом није бавио Руђер Бошковић. И многа најновија техничка достигнућа доказују да је и њима зачетник био овај свестрани геније, од сазнања из области астрономије, атомистике и геодезије, па до – ласера! Велики умови и његовог доба и после њега развијали су своје револуционарне теорије и проналаске који су мењали свет управо следећи Руђерове мисли и сазнања. Човек коме је довољно рећи само име да би се непогрешиво знало на кога се мисли био је целог живота дословно посвећен науци – од младалачких година студирања до последњих дана садржајног и необичног живота. То је уистину био даноноћни рад у трајању више од пола века чији је плод био бар по једна књига годишње из филозофије, математике, астрономије, геодезије, хидротехнике, оптике, статике, механике, али и дипломатије и књижевности. Многе замисли из бројних области физике својеручно је претварао у стварне и применљиве конструкције. Он је био и неуморан, увек знатижељан путник и врстан полиглота, зачуђујуће одважан у новим идејама и њиховим одбранама, не само кад је у питању било његово дело. Иако припадник ортодоксног црквеног реда, Руђер Бошковић се и у делу и у животу највише борио управо против црквених и метафизичких заблуда. Веома утицајан и цењен у разним круговима, он се лично код папе Бенедикта ?ИВ упорно залаже да се славно Коперниково дело „О кружењу небеских тела” најзад скине с црквеног списка забрањених књига.

Истина, деценијама пише на латинском стотине и стотине надахнутих хексаметара посвећених Госпи, од којих се многи и данас певају у црквама, али с усхићењем одлази у позориште, поготово ако су на репертоару Молијерови и Волтерови комади. У преписци је не само с Волтером, већ и с другим најученијим и најмоћнијим личностима свог доба. Њему пишу, између осталих, и Ојлер, Д’Аламбер, Лагранж, Јакоби, Лаплас, Бернули, затим аустријска царица Марија Терезија, британски краљ Xорx III, француски краљ Луј V… Та драгоцена писма, с још око 2000 других, као и рукописи бар 70 Бошковићевих радова, чувају се данас у његовом нарочитом архиву Универзитета Калифорнија у Берклију, САД. Ту су и његова често сетна писма браћи и сестрама у Дубровник. Најбројнија су она упућена Аници, којој шаље и мноштво стихова. И док научне радове пише искључиво на латинском језику, блиставим стилом који се сматра ненадмашеним у 18. веку, писма родбини писана су пробраним матерњим језиком. Јер, ма где да се налази, у Риму, Болоњи, Цариграду, Паризу, Венецији, Бечу, Лондону или Варшави, Руђер поносно истиче да је он Дубровчанин, да говори језиком свог завичаја, одбијајући одмах претпоставку да је Италијан и да му је италијански језик матерњи. И не само то: путујући шездесетих година 18. века кроз Балкан, од Цариграда до Варшаве, пише дневник у коме исказује снажна пансловенска осећања, тежњу да се уједине сви словенски народи. Ова жеља Руђера Бошковића сигурно је била тим јача што је у њему увек и свуда била жива и постојана мисао о сопственом пореклу.

Орахов До је село у љутом, безводном кршу на ободу Попова поља, између Дубровника и Требиња, на некадашњој граници Дубровачке републике. Ту је 1642. године рођен Руђеров отац Никола. Бежећи од беде и глади, још као дечак долази у Дубровник и шегртује код трговца Радета Глеђевића и с њим ускоро одлази у дубровачку колонију у Новом Пазару. У овој турској касаби Никола је одрастао, тешко радио и – оболео. Његова донекле тајанствена болест обележиће Бошковиће и та суморна атмосфера назире се у породичној преписци. Зна се да је Никола био већ времешан и непокретан кад су рођени Руђер и Аница. У Дубровник се вероватно вратио после разорног земљотреса 1667. године који је сасвим пореметио и променио уобичајени живот града и Републике. Недостатак младожења и нови, мање строги закони омогућавају средње имућном трговцу Бошковићу да се ожени много млађом, седамнаестогодишњом властелинком Паулом (Павом, Павлом или Павлицом), кћерком угледног и богатог Бартоломеа Бетере. Али, да би се венчао с њом, Никола је морао да из православне пређе у католичку веру. Руђерова мајка била је веома образована, изврсно се служила латинским, и судећи према склоностима већине од њене осморо деце њихова надареност за науку, књижевност и језике потиче од ње. Од мајке су наследили и приврженост језуитском или исусовачком реду, иначе веома присутном у Дубровнику тог доба. Живела је 103 године и дочекала да њен Руђе, како су га звали у породици и граду, буде поштован од краљева и папа, научника и књижевника. Он је њено седмо дете. Рођен је 18. маја 1711. године у кући недалеко од Страдуна. По свему је био као и остали дубровачки дечаци, сем што је, као ученик гимназије, видно предњачио по лакоћи и брзини учења иначе тешког и обимног градива. Зато је и одведен у римски Колегијум. Али, и његов живот и историја науке могли су да буду сасвим другачији. Наиме, док се играо поред чувене цркве Светог Влаха, заштитника и симбола града, догодио се један од бројних дубровачких земљотреса. Камена глава свеца се одломила с врха цркве и пала поред самог Руђера. Срећом и за њега и за светску науку – остао је неповређен.

Школовање на римском Колегијуму било је дуго, исцрпљујуће и по строгим правилима. Ученици нису смели да бележе предавања. Учило се даноноћно и готово да није било научне или уметничке области, од антике до најновијих сазнања, која је заобиђена. Пуних петнаест година, праћено болестима, усамљеношћу и мислима на Дубровник и породицу, трајало је студирање Руђера Бошковића на овом универзитету. И данас, готово пола миленијума од настанка Колегијума, он се сматра једним од најбољих студената. По завршетку школовања добио је дипломе професора математике, физике, филозофије и теологије. Нарочито је био занет математиком, па се као голобради студент жали како нема довољно литературе да би се дубље бавио овом науком. С двадесет и пет година, 1736, објављује први научни рад „О Сунчевим пегама” који му доноси углед међу колегама и професорима, али и у ширим научним круговима. Истовремено, на универзитетским свечаностима рецитују се његови стихови о помрачењима Сунца и Месеца. Дању студентима предаје математику, а ноћу се бави научним радом или упорно посматра небо, што ће довести до сасвим нових открића. Занима га све, од старогрчке филозофије и књижевности до практичне астрономије. Временом израста у вишеструко образованог научника који не дозвољава да га свештеничка одора спутава у новим идејама. Храбро заступа такозвани леO цонтинуитас – закон непрекидности. Пред њим се решавају вечите тајне, од сложених појава у васиони до најситнијих делова материје. По свему томе, Руђер Бошковић ишао је далеко испред свог времена и околности у којима је настајало његово изузетно дело. Само је упућенијима познато да је он први утврдио да је Земља геоид, односно да има спљоштен облик. Први је израчунао путање комета, одредио висину тропосфере, спознао грађу атома, конструисао микрометар, часовник с клатном… На позив папе, доноси оригинална решења о поправци куполе цркве Светог Петра у Риму и торња миланске катедрале, као и о исушивању водоплавних земљишта у данашњој Италији. Усавршава Њутново учење о гравитацији, а по филозофским тумачењима претеча је Ајнштајнове теорије релативности. Његове новине у математици и геометрији данас су незаобилазне, као и судови о грађи и померањима Земљине коре. Био је члан најугледнијих научних установа Европе свог времена, између осталих и француске Краљевске академије у Паризу, Руске академије у Петрограду, Лондонског краљевског друштва...

Међутим, иако је уживао у научном и песничком раду, па и у обичним, свакодневним радостима, Руђер Бошковић је повремено одавао утисак не баш срећног човека. Савременици га описују као стаситог, духовитог, виспреног и наочитог човека, радо виђеног у отменим друштвима, поготово Париза. Иако племићки кругови овог града нису волели исусовце, Руђер је у њих радо приман. Уз вино, радо је играо билијар, често у друштву париских лепотица којима је на лицу места смишљао шаљиве стихове. Кад је 1773. године његов ред забрањен, путује с краја на крај Европе, објављује своје књиге, разговара с највиђенијим научницима и – пати за Дубровником. Као изузетно утицајан и вешт дипломата, у неколико наврата он ће на важним међудржавним преговорима помоћи Републици да склопи повољне трговачке и друге уговоре. Користи сваку прилику да пише сестри Аници или да јој пошаље пиринча и чоколаде. Иако никада није био богат, сматрао је да је највеће доброчинство у помоћи беднима, гладнима и болеснима и тог начела држао се до краја живота. А болести нису заобилазиле ни њега.

Остало је забележено да је, као и његов отац, умео да буде и прек. О његовој свађи с Лапласом говорило се широм Европе. Иако ни дана не престаје с научним и песничким радом, са старошћу почиње да сумња у смисао свега. Жуди за самоћом. Обузима га песимизам: „Читао бих нешто што ме не би превише заузело, писао, излазио у мале шетње и снивао своје снове. Кад видим камене споменике како су пропали, избрисана слова на њима, помислим шта ће бити с мојим радовима!” Свестан је да му се разум полако мути, што повремено примећују и његови пријатељи и сарадници. Последње што жели јесте да збрине самотну сестру Аницу, далеко у родном Дубровнику. Крајем августа 1786. године пише јој последње писмо: „И ја сам здрав у свему осталоме, изван главе, која је ослабила, да не могу с њом ни дуго ни како би се хтјело и како сам прије чинио… Моја сврха се приближава, имам 76 година и осјећам слабост. С Богом.” Умро је у Милану, сам, напуштен и сиромашан, од гнојне упале плућа, 13. фебруара 1787. године у 11 сати. Сахрањен је скромно у миланској цркви Санта Марија Подоне. У Дубровнику је његова смрт оглашена као национална жалост. Опет су звонила звона, држана су свечана богослужења, посмртни скупови и говори. На катедрали Велике Госпе постављена је и плоча са животописом и захвалношћу „највећем човеку Европе”. Временом се у народу родила прича да је у зидине ове цркве стављено срце Руђера Бошковића и да је то, наводно, његова последња жеља.

Име Руђера Бошковића је незаобилазно на свим меридијанима света. Његово име носе разне установе, између осталих и Нуклеарни институт у Загребу и Астрономско друштво у Београду. Подигнути су му споменици. Од 1935. године један велики кратер на Месецу носи његово име. Али, оно стоји и на седамдесет пет томова његових дела. Доказао је највеће законитости васионе као и нуклеарне и оптичке, само је неоправдано, истина при крају живота, сумњао у свој рад.