Поштоношама у Спилсбију, месту на северозападу Велике Британије, није нимало лако да раде откад је њихов колега Питер Бунофилд дао оставку и готово се преко ноћи одселио не оставивши ником адресу. На смену одлазе у део града за који је Бунофилд био задужен. А њихов колега је у писменом саопштењу објаснио да даје оставку због несносних услова рада. Шта је било посреди, убрзо су открили. Наоко леп и миран крај за Питера Бунофилда био је ноћна мора. Породичне куће с двориштима чували су пси који су лајали и кидисали на поштоношу. Да би се ослободио страха како ће га једног дана неки од паса ујести, Бунофилд је одлучио да набави пса и да се тако заштити.

Веровао је да је направио добар избор кад је за свог заштитника узео огромну догу по имену Роки. Али...

Бунофилд је самоуверено кренуо с Рокијем низ улицу, али већ код првог дворишта с натписом „Чувај се пса!”, доживео је непријатно изненађење. Уместо да узврати на лавеж, дога је зацвилела и скочила поштару у наручје. Тако ју је, праћен смехом станара, носио цео дан. Следећег јутра на посао је дошао без четвороножног пратиоца. Био је то његов последњи радни дан у Спилсбију. Кад је видео да су на свим дворишним вратима у улици постављене табле на којима је писало „Чувај пса!”, ушао је у станицу и написао оставку. Толику бруку није могао да отрпи.

Мајмуни капуцинери веома су задовољни кад им се укаже прилика да некоме нешто поклоне. У том погледу понашају се чак и боље од људи. До овог закључка дошли су недавно научници са Универзитета у Атланти (САД).

Уколико се ови мајмунчићи налазе у друштву других мајмуна, сваки пут кад им се као награда понуди храна, истог трена поклањају је другоме. И у другим приликама, кад имају избор да ли први да узму храну или да дају предност некоме из групе, они се увек опредељују за другу могућност. Укратко, мајмуни су дарежљивији и предусретљивији од многих људи .

У просторији пословне зграде Националне штедионице у Портланду, у америчкој држави Орегон, на зиду је окачена једна необична слика, тачније копија две поруке. Иза њих је прича стара скоро 40 година.

Једног летњег дана 1969. године у зграду банке ушетао је постарији господин и упутио се ка благајни. Мирно је благајнику с друге стране стакла пружио цедуљу на којој је писало: „Ја сам пљачкаш. Ставите сав новац у папирну кесу!” Благајник је прочитао поруку, а потом узео оловку и на полеђини исте цедуље написао: „Жао ми је, господине пљачкашу, немам папирну кесу!”, и гурнуо цедуљу назад кроз отвор у стаклу.

Господин пљачкаш је прочитао одговор, а потом се, слегнувши раменима, окренуо и изашао из банке.

Јувелирске радње пуне скупоценог накита увек су биле на мети пљачкаша. Педесетих година протеклог века у Француској су били чести препади чак и усред дана. Власници јувелирница и полиција чинили су све да удруженим снагама стану пљачкама на крај. О томе сведоче бројни полицијски досијеи у којима има и решених и нерешених случајева. Ово је један од њих. У марту 1956. године у једну јувелирску радњу у Паризу упала је група од четири наоружана и маскирана мушкарца. Кад су од власника затражили да отвори сеф, он је то без речи учинио и склонио се у угао радње, као да не жели да им смета. Није покушавао да им се супротстави, нити да притисне дугме за аларм. Мирно, готово с осмехом на лицу, посматрао је како пљачкаши трпају накит у своје торбе и одлазе.

Кад су се врата за њима уз тресак затворила, сео је и почео да ослушкује. Полицијске сирене требало је да се огласе сваки час. Непуних десетак минута пре упада маскираних мушкараца, власник је телефоном био упозорен на пљачку.

– Овде комесар Баријани из ударне противпровалничке бригаде. Ваша јувелирница само што није нападнута. Молим вас, не дижите узбуну. Ми смо у заседи и чекаћемо да провалници изађу како бисмо их ухватили с пленом у рукама.

Али, како се с улице ништа није чуло, а и нико од полицајаца се није појавио, јувелир је позвао станицу полиције. – Каква заседа? Какав комесар Баријани? Такав не постоји у полицији. Тек тада је власник радње схватио да је изигран.

Руководство зоолошког врта у Лифракомбу, месту у Енглеској, затражило је помоћ доброг познаваоца холандског језика за један мали посао. Наиме, у зоо врт је стигло дванаест папагаја увезених из Јужне Америке. Мудре птице, које су допремљене једним холандским трговачким бродом, за кратко време научиле су да опонашају људски говор, па су своје „знање” холандског показале одмах по доласку у Лифракомб. Јасно и гласно изговарале су речи које су научиле од морнара. Пошто нико од запослених не разуме холандски, док преводилац не утврди има ли погрдних израза у „речнику” папагаја, птице ће остати недоступне за посетиоце. Руководство не би желело да неки посетилац Холанђанин буде увређен.