„Тешко краљевству без мушког наследника”, шапутала је у себи немоћно краљица Елизабета фебруара 1373. године, након вести да је њен син, мађарски и пољски краљ Лудовик Анжујски добио још једну кћерку – четврту по реду! Краљица мајка је ипак похитала да честита својој снахи Јелисавети Котроманић. Соба породиље била је већ пуна. Краљ је наредио славље. Али, на лицима људи у дворцу није могло да се сакрије разочарање. Велика сенка лебдела је поново над краљевством. Сви су имали на уму бројне ратове у прошлости око наслеђа у Угарској, у Напуљу. Баш у то време, Французи и Енглези борили су се око права на француски престо. Шта су вределе Лудовикове победе над Напуљем, над Венецијом, освајање Далмације и толика друга кад краљ није имао коме да остави круну без страха да ће бројни супарници разграбити наследство.

У средњем веку божја воља није била довољна за освајање нити за одбрану једног краљевства. Било је потребно још доста тога: добра војска, доста новца, поуздани савезници, много срчаности. Историја породице Анжујаца прича је о освајању и борби око краљевина. Лудовиков предак, гроф од Анжуа по имену Шарл, брат чувеног француског краља Луја И? Светог, на врху мача освојио је Напуљ и Сицилију. Шарл Анжујски био је готово болесно амбициозан, можда стога што је био најмлађи краљев син и што у младости није добио ниједан посед за апанажу. Зато је у познијим годинама гомилао титуле и маштао о далеким краљевствима. Између осталог, постао је гроф Провансе, титуларни краљ Јерусалима, прогласио се чак и за краља Албаније иако такво краљевство није постојало. Једног дана добио је понуду од папе из Рима да постане владар праве краљевине, уз услов да је сам освоји. Некако је успео да прикупи витезове и да уз нешто среће у две битке порази последње потомке немачких царева, ранијих владара Сицилије. Касније је Шарл, односно италијански Карло И (владао 1265–1285), изгубио Сицилију, али му је остало краљевство Напуља и надимак Напуљски. Три генерације након тога, један други напуљски Анжујац, Лудовиков отац Карло Роберт на сличан начин освојио је Угарско краљевство. Уз помоћ моћног хрватског бана, Карло Роберт морао је да победи многе противнике. Више од десет година ратовао је за круну по далматинским лукама, у равници Славоније, по Дунаву, чак до Влашке. Три пута заредом свечано се крунисао за краља Угарске, не би ли тако на симболичан начин убедио непослушне великаше да је баш он, Карло, односно (мађарски) Карољи од Анжуа и Сицилије, наследник круне светог Иштвана. Наравно, мач којим је одсечена не једна великашка глава био је много убедљивије средство. Карло И Роберт (владао 1307–1342) оставио је свом сину Лују, односно Лудовику – Лајошу (како његово име гласи на мађарском) много мирније краљевство у коме су велики феудалци били ућуткани и где се напокон краљева реч слушала пре сваке друге .

Краљ Лудовик Анжујски женио се два пута. Након смрти прве жене с којом није имао деце, венчао се 20. јуна 1353. године с Јелисаветом (Елизабетом), кћерком свог вазала, знаменитог Стефана Котроманића, бана Босне. Јелисавета је по истоименој баби била пореклом од Немањића (то јест од краља Драгутина). У једној дубровачкој хроници забележено је да је цар Душан намеравао да ову принцезу узме за жену свом сину Урошу. Али, судбина је Јелисавету одвела на другу страну. Имала је само десет година кад је из Босне дошла на угарски двор да би добила образовање праве принцезе. Била је лепа девојка, правилне грађе, висока, изразитих црта лица, оштроумна на оца. Њен звонки смех одзвањао је ходницима будимског замка. Расла је дивећи се витешком краљу Лудовику, десетак година старијем од ње, у кога је, као и све остале девојке на двору, била до ушију заљубљена. Браку краља и Јелисавете кумовала је врло утицајна Лудовикова мајка која је веровала да ће овом везом обезбедити лојалност босанског бана, важног вазала на југу, као и да ће њен син најзад добити потомство. Али, наде се нису испуниле. Бан Стефан Котроманић био је тешко болестан и умро је непосредно након кћеркиног венчања. Босном је завладао његов синовац, енергични и непокорни Твртко. Ни добијање наследника није ишло лако. Требало је чекати више од десет година да краљ – увек у походима и заузет државним пословима – и његова млада жена добију дете. Какве све завете није чинила Јелисавета Котроманић, ког свеца све није преклињала, какве народне враxбине није применила да би остала трудна. Најзад, Бог је услишио. Прво дете, Елизабета, родило се 1366. године, али је умрло с непуну годину дана. Онда се родила Катарина која је живела десет година. Пре него што је преминула, њен отац успео је чак да је вери с једним даљим рођаком, француским принцем. Остале су још две кћери да наследе огромно краљевство: Марија (рођена 1371) и Јадвига (рођена 1373). Бројни просци смењивали су се на двору пре него што су принцезе и проходале.

Лудовик је владао, а Јелисавета се, попут сенке која га никад не напушта, заједно с њим успињала степеницама владарског достојанства. Краљевски пар провео је заједно две деценије. Угарска је у то доба била врло богата земља. Давала је око трећине укупне производње злата у Европи. Краља Лудовика назвали су Велики јер је знатно ојачао и проширио државу – господарио је готово целом средњом Европом, од Балтика до Јадрана. Године 1370. наследио је и пољску круну коју му је оставио његов ујак Казимир ИИИ, последњи из куће пољских Пјастовића. А владари Босне, Србије (кнез Лазар), Влашке, Молдавије били су му вазали.

Јелисавета је схватила да се њена срећа ближи крају оног дана кад је краљ први пут остао у замку уместо да с коњаницима обиђе удаљену покрајину или да смири неког непокорног вазала. „Уморан сам”, рекао је. Недуго затим приметила је неке чудне кругове по његовој кожи. Није било сумње – била је то лепра, страшна средњовековна болест. Јелисавета је остала уз њега до последњег даха да га превија, да му ублажи болове. Више од физичке патње, краља је, чинило се, изједала брига за будућност краљевства и породице. Јелисавета се зарекла да ће, по цену живота, својој деци да сачува очево наслеђе.

Кад је краљ Лудовик умро септембра 1382. године, Јелисавета Котроманић имала је 42 године, а њене кћерке десет (Марија) и осам (Јадвига). Исте године Марија је крунисана као реO, то јест као „краљ” Угарске, Хрватске и Далмације, као и Пољске. Мушком титулом желело се показати да се у суштини краљевске власти ништа не мења. Али, била је то неважна чињеница за оне који су разумели само језик силе. Одмах је започео и распад краљевства. Краљица удовица је уз помоћ дворског палатина и других Лудовикових сарадника с муком успевала да одржи привид власти. Већ током 1383. године дошло је до побуне витезова јовановаца у Хрватској. Почела је да се буни и Пољска, навикнута на древну независност и на право да њено племство само себи бира краља. На великом Сејму шљахте и шљахтића (то јест великог и малог племства) одлучено је да за пољског краља, уместо Марије, буде изабрана млађа Лудовикова кћи Јадвига. То је било супротно вољи покојног владара који је желео да његово наследство остане јединствено. Регенткиња Јелисавета ипак је попустила. Није ни имала избора. Јадвига је октобра 1384. године у Кракову крунисана за краља Пољске. Јелисавета се питала да ли ће моћи да Марији сачува круну у Угарској.

Недуго затим наступио је нови удар. Анжујац Карло (ИИИ) Напуљски, као најближи мушки сродник преминулог Лудовика, истакао је своје право на угарску круну. Одмах су се нашли бројни мађарски и хрватски великаши да окрену леђа младој краљици и њеној мајци и да подрже претендента из Напуља. Међу њима главни су били браћа Хорвати – бан Мачве и бискуп Загреба. Огорчена, регенткиња Јелисавета сазнала је да ју је напустио и њен блиски сродник, „краљ Срба и Босне” Твртко Котроманић, који је настојао да искористи смутње у Угарској како би повратио Хум (који му је одузео Лудовик) и да освоји поморске градове. Да би га привукла на своју страну, Јелисавета му је препустила град Котор. Али, притисак присташа Карла Напуљског се наставио. Немајући избора, крајем децембра 1385. године Марија се јавно одрекла очеве круне. Карло Напуљски крунисан је свечано као Карољи ИИ, угарски краљ. Али, Јелисавета се није помирила с поразом. Већ у фебруару наредне године нови краљ је убијен у завери коју је сковала бивша краљица, регенткиња Јелисавета, уз помоћ неколико верних великаша. Марија је опет седела на престолу као „краљ” Угарске. Међутим, побуњени великаши, које је подржао краљ Твртко, за наследника престола прогласили су Ласислава Напуљског (малолетног сина Карла Напуљског). Јелисавета се надала да ће јој помоћи далеки рођаци из Француске. Али, Жигмунд Луксембуршки, син немачког цара и један од Маријиних просаца, прогласио се њеним вереником и заштитником и без краљичиног пристанка. Он је живео у Чешкој и био је много више заинтересован за угарску круну него просци из Француске.

Крајем 1386. године краљица Марија и њена мајка запутиле су се ка југу да би поново покушале да примире властелу у Хрватској. У Славонији, код Ђакова, упале су у заседу коју су припремила браћа Хорват. Сва краљичина пратња била је на лицу места побијена, а Марија и Јелисавета одведене су у тврђаву Новиград крај Задра. Остала им је само нада да ће неки од Маријиних просаца притећи у помоћ. Од француског вереника није било ни трага ни гласа. Али ни њен „вереник” Жигмунд Луксембуршки није много журио да их ослободи. Био је забављен преговорима с великашима у Будиму како би, као будући Маријин муж, обезбедио право на престо. Јануара 1387. године регенткиња Јелисавета је удављена у Новиграду пред очима њене кћерке. Марија није могла да заборави тај страшни призор до краја живота. Јелисавета је убијена само пет година након смрти свог мужа Лудовика чији је завет чувала до последњег даха.

Јелисаветине кћери Марија и Јадвига биле су последње припаднице анжујске династије. Обе су до смрти остале владарке: једна Угарске, друга Пољске. Умрле су младе, несрећне и обе без потомства. Краљица Марија никад није имала добре односе са својим наметнутим мужем Жигмундом од Луксембурга. Иако је он успео да је ослободи из заточеништва и да похвата и погуби убице регенткиње Јелисавете, за краљицу то није било довољно. Оптужила је Жигмунда да је чекао предуго и да је чак можда био у дослуху са убицама њене мајке. Живела је повучено и, кад год је могла, далеко од свог мужа коме је препустила власт. Страдала је 1395. године. Пала је с коња на поседу код Вараждина. Шушкало се да је за њену необичну погибију можда одговоран њен невољени супруг. Жигмунд је наставио да влада Мађарском и поново се оженио.

Друга Јелисаветина кћи Јадвига постала је краљица Пољске с једанаест година, није могла да се уда за човека за кога је била верена и кога је желела (једног хабзбуршког принца). Као и њеној сестри, муж јој је био наметнут ради вишег циља. Наиме, с тринаест година, 1386, Јадвига се удала за Јагила, великог кнеза Литваније. Јагило, који је био паганин и претходно ратовао против Пољске, обећао је да ће прећи у католичку веру ако добије руку пољске краљице. Јадвига се тако жртвовала обезбеђујући својој земљи савезника уместо непријатеља, а католичкој цркви христијанизацију Литванаца. Забележено је да се Јагило (након крштења добио је име Владислав), двадесет година старији од Јадвиге, увек понашао с поштовањем према својој младој жени. Јадвига је умрла приликом првог порођаја 1400. године. Као и Жигмунд у Мађарској, и Јагило/Владислав је наставио да влада Пољском и поново се оженио. У 20. веку Јадвига је проглашена за светицу католичке цркве .