У својој енциклопедији „Натуралис Хисториа” римски писац Плиније Старији (27–79) између осталог помиње и легенду према којој је митски јунак Ахил током опсаде Троје видао ране својих сабораца извесном биљком која је затим по њему добила име Achillea millefolium. Према тој легенди, Ахил је помоћу те биљке (баш као да је проучавао Хироново дело о медицини и ветерини) зацелио рану и краљу Мисије Телефу, сину Херакла и Ауге. Кад су Грци кренули у ратни поход против Троје (јер је Тројанац Парис отео Хелену), најпре су се искрцали у Мисији. Мислећи да је непријатељска земља, почели су да је пустоше. Владар Телеф одважно је кренуо у одбрану. Међутим, после храброг војевања, нога му се заплела у винову лозу. То се није десило случајно: била је то нека врста казне јер Телеф није поштовао и славио бога вина Диониса. Затекавши Телефа у замци од винове лозе, Ахил га је ранио копљем. А та рана никако није могла да зарасте... Телефу су прорекли да може да га излечи само онај ко му је задао рану. Тако је Телеф кренуо у Грчку да нађе јунака који га је ранио. Ахил га је излечио тако што му је на рану ставио једну посебну травку. Према другој верзији исте легенде, Ахил је на Телефову рану ставио рђу с копља којим га је ранио. Још један грчки мит говори о овој чудесној биљци: богиња Афродита је Ахилу лечила ране лековитом биљком која расте током целог лета. Овој биљци за коју се од давнина зна да има бројна лековита својства, име је дао шведски биолог Карл фон Лине (1707–1778) – назвао је Achillea millefolium. У описном преводу, то значи Ахилова биљка с хиљаду листова. У нашим крајевима називају је столисник, биљка са стотину а не хиљаду листова. Најпознатија је ипак по свом народном имену хајдучка трава. Наиме, по предању, хајдуци су, за сваки случај, прашак ове биљке увек носили са собом у платненој врећи око врата. Зову је и јалови месечњак, петровско цвеће, спориш или хајдучица. Стотинама година хајдучка или Ахилова трава користила се за лечење и спречавање ширења заразе, код спољашњих, али и унутрашњих крварења, женских болести, за избацивање слузи и ублажавање унутрашњих упала. У народној медицини познато је њено лековито дејство у смиривању упала коже и слузокоже, а пре свега лечењу рана. Хајдучку траву као лековито средство признаје и званична медицина. Употребљава се за лечење желудачних и цревних обољења, грознице, повишеног крвног притиска, код мождане и срчане тромбозе. Ова биљка чини део лековитих трава, мешавина чајева за чишћење, против појачаног лучења жучи, за умирење. Хајдучица је врло ароматична и има горак укус. Хајдучка трава расте као коров поред путева, на камењарима, од низије до планинских предела и шума. Код нас расту и неке друге врсте овог рода (Achillea) које се, међутим, не употребљавају у медицини. Хајдучица је вишегодишња зељаста биљка која има усправну маљаву стабљику, високу чак и метар. Листови биљке су тројно перасто подељени на велики број сићушних режњева. Цветне главице распоређене су у облику штита на врховима грана и изграђене су од језичастих цветова бело-розе боје на ободу и цевастих жућкастих у средишњем делу. Биљка се бере током лета. Секу се горњи делови (дужине до двадесет пет центиметара) или се пак само сакупља цваст. Одсечени делови биљке се суше. Стабљика не садржи никакве лековите састојке, користе се само лист и цвет. Од хајдучке траве прави се чај, тинктура, вино, уље, сокови, прашак, али и креме за лечење вена