Чудна мода захватила је Америку крајем 19. века. Новорођени малишани добијају за њу несвакидашње име Омар, по градовима се оснивају бројна „омаровска друштва”. После енглеских, сад и амерички љубитељи поезије жуде да бар стиховима отплове стотинама година у прошлост и хиљадама километара далеко, на мистични Исток, у загонетну Персију.

Песника који је изазвао ту необичну лирску грозницу спомињу с дивљењем Xек Лондон (1876–1916) у роману „Морски вук”, као и Оскар Вајлд (1856–1900) у „Слици Доријана Греја”. Али, нису они једини који су били усхићени духом давног, изненада васкрслог поете. Персијско песништво запљуснуло је најпре европске књижевне кругове, још у првој половини 19. века. Иако су од његовог настанка прошла столећа, оно је, истанчаношћу источњачке мисли и складом облика, било за Стари континент сасвим ново. Такозвано златно доба персијске класичне књижевности, од 10. до 15. века, које се по значају пореди с ренесансом у Европи, бацило је снажан и лако препознатљив одсјај на европску, па и нашу поезију, песнике Јована Јовановића Змаја, Јована Илића, Алексу Шантића... Гијасудин Абул-фатх Омер ибн Ибрахим Ал-Хајами, познатији као Омер Хајам, широм отворио двери раскошне ризнице персијске књижевности целом човечанству. Он је већ век и по не само најчитанији персијски песник, него и један од најомиљенијих поета светског песништва. Није онда необично што је славни енглески лиричар Xон Китс (1795–1821) надахнуто записао: „Кад сам први пут спознао Хајама, осетио сам ненадану радост и одушевљење као астроном који први угледа неку нову звезду.” Његов француски садруг по перу Теофил Готје (1811–1872) гласно је питао књижевну јавност: „Да ли сте читали Хајамове катрене, ту неприкосновену слободу духа којој једва да су равни и најсмелији модерни мислиоци?”

Истина, Омер Хајам је тада већ био познат математичарима Европе: 1851. године штампана је у Паризу његова знаменита „Алгебра”, чији се поступци користе и данас. Али, својеврсну пошаст звану песник Омер Хајам покреће Едвард Марлборо Фицxералд (1809–1883). Неких 730 година после Хајамове смрти, овај енглески лиричар објављује у Лондону 1859. године неугледну свеску његових стихова, веома слободан превод с персијског свега 75 рубаија или катрена, песничког облика од само четири римована стиха. Прва реакција на ту књижицу је – равнодушност. Тираж од 250 примерака по цени од тек пет шилинга прекрива прашина на полицама лондонског књижара Бернарда Карича. „Тај јадни стари Хајам очигледно никога не занима”, жали се разочарани Фицxералд свом професору персијског. Две године касније књижар одлучује да Хајамове „Рубаије” распрода: примерак – један једини пени. Срећом, два књижевна критичара, претурајући по јефтиним књигама, наилазе на Хајама, читају га и одушеве се. Сутрадан купују још „Рубаија” и поклањају их пријатељима. Од тада књишки сладокусци све чешће траже баш „тог старог, јадног Хајама”. Промућурни књижар му одмах подиже цену. Чудесни песник брзо осваја Лондон и Енглеску, затим Париз и Француску, а онда и Америку. Превод Едварда Фицxералда доживљава до краја 19. века чак 25 издања, некада скромни издавач Карич сели се у раскошну књижару на Пикадилију, док прво издање „Рубаија” достиже цену од 400 фунти! Сам Омер Хајам никада није имао ни део богатства као Бернард Карич. И мада изгледа невероватно, Омер Хајам никада и није био песник, бар не како се то подразумевало у његово доба.

Хорасан је покрајина на северу Персије. У њој је Нишапур, древни град науке и песништва. У њему је Омер Хајам „на овом свету прогледао”. И ту сад хајамовски спокојно чека да с њега и оде. Година је 1131: опет је пролеће у Нишапуру, опет ноћу у грмљу јасмина певају славуји и невидљива вода жубори испод тако блиског озвезданог неба. Све је наоко исто као пре много пролећа, као да нису минуле толике године. Али, остарели Хајам и те како добро осећа да није тако: ово је осамдесет трећи нараштај славуја, исто толико цветања јасмина од његовог давног рођења. Отиче вода испод вечитих звезда, њему тако драгих и тако знаних. Под њима је доживео можда најтежу судбину: истовремено је и слављен и прогоњен, клањали су му се до земље, али и претили јавним каменовањем. Нудили су му благо само да ћути или поткаже друге, да се јавно одрекне наводне јереси и сумње у све, не само у људе, већ и у Бога. Сећа се како се питао давно, у младости: „Зар морам да сачекам старост да бих рекао оно што мислим?” И сећа се савета једног моћника: „Ако хоћеш да сачуваш очи, уши и језик, заборави да имаш очи, уши и језик.” Колико пута је видео себе у крвавим рукама xелата, спремног да га, на миг силника, осакати, ушкопи или обезглави. Понављао је тада и себи и оним моћнијим од себе: „Ниједан циљ није правичан ако уз њега иде смрт.” Кад се није бавио бројним, најчешће оригиналним радовима из астрономије, метеорологије, алгебре, геометрије, физике, медицине, старе исламске филозофије, религије и права, познавања и тумачења Курана, изучавања великих песника и мислилаца – писао је стихове. Док хиљаде других поета годинама борави по разним дворцима широм Персије, где у благодетима, заштићени њиховим скутима, нижу китњасте строфе у славу својих сјајних господара, Хајам рубаије ствара само за своју душу, најближе пријатеље и ученике. И поред издашних понуда, али и уцена и претњи, никоме од властодржаца није посветио ни један једини стих! „Чудо свог времена”, „Краљ мудраца”, „Волтер тадашњег Истока”, како је називан, даривао је с радошћу своје огромно знање целом свету, рубаије само себи. Оне су се рађале у часовима и доколице и очаја, заноса и разочарања, страха и безнађа, смело постављајући вечита питања и дајући непролазне одговоре.

Иако се надао да бесмртност може да досегне својим научним делима, време и заборав највише су победиле управо те језгровите, калиграфски исписане песме од само четири мајсторски распоређена и римована стиха. По пореклу, рубаије су стара источњачка књижевна врста, најчешће веселе, чак и ласцивне песмице, као наши бећарци. Међутим, Омер Хајам није био само изузетан научник, већ и врстан зналац персијског језика који је, због свог богатства и изражајности, веома погодан за разноврсне песничке умотворине. Многи песници су и пре њега писали рубаије, уздижући их и по садржини и по облику, али тек их је Хајамов дар оплеменио једноставношћу и свакоме разумљивом животном истином. У њима су сједињени један тренутак и цела вечност, симболичан свакодневни мотив и снажна, опомињућа порука. За разлику од већине персијских песника чија су дела била намењена и разумљива само одабраним, значи књижевној, филозофској или верској елити, Хајамове катрене, по многима непревазиђене у светској поезији, могли су и могу да схвате и неписмени слушаоци. Најзад, као и други велики песници, и Хајам је у рубаије заувек уткао радости и јаде сопственог живота. Иза његових наоко безбрижних, двосмислених, често и ироничних стихова, писаних на несигурном месту и у још горем времену, израња вечити и болни сукоб несхваћеног генија и околине у којој је, нажалост, принуђен да живи, ствара и опстаје. А опстати Омеру Хајаму заиста није било нимало лако.

С колена на колено његови преци се баве ткањем и шивењем шатора, па им тај занат улази и у презиме: реч „хајам” означава на арапском језику човека који их израђује. Вероватно је и Омер као дечак радио овај напорни посао, што ће доцније његови противници често истицати називајући га подругљиво „обичним шаторxијом”. Не скривајући своје порекло, Хајам породично занимање уноси у опоре и метафоричне стихове: „Хајам, који шаторе мудрости шити знаде, у пећ сумње залута, и плен огња постаде…” А мислећи на своје знање и науку, с поносом записује: „Ја сам саградио само овај мали шатор од хартије, али тврдим да ће он наџивети ваше камене тврђаве!” Био је у праву: хајамолози су баш у том „малом шатору од хартије” открили запретани датум Хајамовог доласка на свет иако је он био забележен само на небу, међу звездама. Наиме, сви Персијанци су, као и многе друге цивилизације пре и после Хајама, били на свој начин загледани у астрономске појаве и распоред космичких тела придајући им судбинско значење. Султани, војсковође и великодостојници имали су своје личне астрологе, баснословно плаћене и цењене готово као божанства, чијим су тумачењима и предсказањима веровали потпуно и с дубоким страхопоштовањем. Онда је лако замислити углед Омера Хајама као најчувенијег астронома свог времена! У жељи да му „виде” будућност, и обични људи су у дану рођења детета пажљиво осматрали, „читали” и памтили положај звезда и планета. Сматра се да је Хајам тај драгоцени податак сазнао од своје мајке, па је тако, према астрономским табелама које је сам урадио, тачно одредио датум свог рођења. Међутим, увек скромни научник ту чињеницу или није записао или је она изгубљена као и сви његови оригинални рукописи.

Детаљно проучавајући и најмање трагове Хајамових астрономских радова, научници су, следећи његове прорачуне и редовност међусобних односа Близанаца, Сунца, Меркура и Јупитера, утврдили да је овај велики зналац васионе, „пред којим звезде немају тајни”, рођен у среду, у зору, 18. маја 1048. године. И кад одавно није био међу живима, Хајам је на сличан начин „помогао” биографима да реше и загонетку његовог последњег дана: винуо се ка звездама 4. децембра 1131. године. Много година раније винуће се ка звезданом знању. Бистрином и лакоћом учења Омер се видно издвајао од осталих дечака. У родном граду изучава језике, хуманистичке и егзактне науке, нарочито геометрију, метеорологију и астрономију, према којима показује посебну склоност. Већ тада са задивљујућим образовањем, голобради Хајам усавршава вишеструке, обимне и напорне студије у Балху, по науци гласовитом граду, у садашњем Авганистану. Увек жељан новог знања и разговора с најученијим људима свог доба, још сасвим млад, он често путује и борави у Исфахану, Багдаду, Кабулу, Мерву, Самарканду. Кроз целу Персију, земљу чудесног приповедања, проноси се прича о блиставом уму „Омера Хајама, сина Ибрахима, шаторxије из Нишапура”. Једна од тих легенди преживела је векове. Путујући тако од Исфахана до Нишапура, неких хиљаду километара, готово с краја на крај данашњег Ирана, Хајам је, каже легенда, седам пута прочитао једно обимно дело чувеног Ибн Сине, на Западу познатијег по имену Авицена (983–1037). Стигавши у родни град, изнемогао и сав у дроњцима, он је пред окупљеним знатижељницима смирено поновио целу Авиценину књигу – напамет. Није случајно што је запамтио баш дело највећег персијског филозофа, следбеника Аристотела и Плотина. Авицена је био славан и као лекар: свуда се причало о његовим исцелитељским чудесима, а његов „Канон” вековима је био главни приручник лекарима готово целог света. У филозофској школи која је настављала његово учење заблистаће управо Хајам. Ту је овај вишеструко надарени младић помно изучио дела строгрчких филозофа, математичара и астронома. Али, он није проникао само у тајне звезда и бројева, него је изврсно познавао и људско тело. Умео је да постави тачну дијагнозу болести, коју је заустављао или отклањао најчешће лековитим биљем. Видао је султане и велике везире одбијајући златнике и ухлебље на дворовима, али и голотрбу сиротињу на прашњавим сокацима. Лекар Хајам био је на гласу готово колико и Хајам зналац васионе – могао је да утврди и појаву тумора мозга! Међутим, на улици, у авлијама xамија и под срмом протканим турбанима око престола, о њему се годинама, уз псовке и претње, говорило и као о великом грешнику. А све оно што је урадио тај „грешник” задивљује и данас, готово девет векова после њега.

Као врхунски астроном и математичар, у филозофији најближи материјалистичком схватању стварности, он ће, чак четири века пре Николе Коперника (1473–1543), храбро изнети теорију о хелиоцентричном систему. Међутим, Хајам није само откривао непознате чињенице: сматра се да је у једну науку непознату заувек и унео. И данас, док у некој једначини пишу „х” (икс), ни ученик ни његов професор вероватно не помишљају да је ова, у целом свету јединствена ознака, ушла у математику захваљујући Омеру Хајаму. Иако има само двадесет две године, Хајам 1070. пише „Алгебру”, обимну расправу посвећену решавању једначина трећег степена. Нико пре њега није дубље разматрао како да се у њима представи такозвана непозната. Хајам је за тај појам употребио арапску реч шај, што значи „ствар”, „предмет”. Освајајући Шпанију, Арапи доносе и преписе Хајамових математичких дела која се преводе на шпански језик у коме се непозната – шај – пише хаU. Временом је ову реч, ради лакшег писања и памћења, заменило њено прво слово х, што је постало општи знак за непознату величину. Према другом тумачењу, уместо Хајамовог израза шај, користио се грчки хенос, то јест ксенос (стран, непознат), који је ради практичне употребе сведен такође само на х. Тешко је да се сведе сва разгранатост научног рада Омера Хајама кога Исток поштује као врсног астронома, док га Запад уздиже као сјајног песника. Нажалост, готово сви његови разноврсни списи познати су само у деловима или тек по насловима и тематици. Да су сачувани у целини, сваки знатижељни читалац би у Хајамовим бисагама нашао понешто за себе: О Еуклидовим аксиомима и стварним представама тродимензионалног, такозваног еуклидског простора, О теорији пропорција, Учење о физици, Истраживања о специфичној тежини сребра и злата, О методама утврђивања вредности драгуља и драгог камења, О методама одређивања узрока различитих клима у различитим земљама, О постојању и обавезама, О егзистенцији, Расправе о персијској и арапској поезији... Направио је звездану мапу, дуго познату у Персији и исламском свету, која је, нажалост, такође изгубљена. Умео је непогрешиво да предвиди време за следећих пет дана, колико најчешће износе и савремена предвиђања. Врхунац његовог научног рада сигурно је календар коме се људи још диве.

Хајамова животна жеља се остварила: у Исфахану је подигнута велелепна опсерваторија. Научник који је тек прешао двадесету у њој дубље спознаје тајне астрономије, математике и физике и пише нека од најзначајнијих дела. И док му се чини да је надомак саме среће, у све сређенијој држави, фанатици шаљу атентатора који на свечаном пријему зарива ханxар у стомак Низаму ел Молку. А како је Хајам његов миљеник, који вино не само што пије, него пићу у част и стихове пише, Курану и Алаху на увреду и срамоту, глава мора да се смакне и тој „пијаници из Нишапура”, одмах и без милости.

С два-три на брзину сакупљена завежљаја, Хајам бежи из Исфахана. Последње што види је како његова звездарница нестаје у пламену. Запућује се на север, у Мерв, престоницу Хорасана: с неколико стотина хиљада становника, то је у 12. веку један од највећих градова на свету. Ту је дворац малолетног, неписменог и бескрајно празноверног селxучког султана Малик-шаха који такође жели да му баш „филозоф из Нишапура” буде лични астролог и лекар. Сад се тај позив указује као спас који прати и нешто за Хајама готово једнаке важности: и султан обећава опсерваторију, лепшу и опремљенију од оне у Исфахану. Мада владар не уме ни да се потпише, он је лукав и добро зна да горди Хајам неће одолети том примамљивом изазову. Истина, двадесет година је Малик-шах седео на престолу, али се још спомиње широм света захваљујући највише Омеру Хајаму: сва научна дела настала тада у Мерву биће посвећена султану и носиће његово име. Године 1074. Хајам израђује чувене астрономске табеле, познате као Малик-шахове. У то време султан поставља двадесетшестогодишњег научника на чело осмочланог ученог савета чији је задатак да осмисли нов и практичан календар. До тада се у Персији употребљавало мноштво разних календара, зависно од завојевача, вере или династије. Рад траје пуних пет година. Најзад, у пролеће 1079. године, Хајам владару износи нови соларни календар: од преко 1600 календарских система, колико се користи у целом свету већ пет миленијума, многи сматрају да је овај најсавршенији. За то је најзаслужнији генијални Хајам који је непогрешиво утврдио да соларна година траје тачно 365,24219858156 дана! Ова цифра запањује стручњаке и данас. Хајамов календар има грешку од само једног сата на сваких 5500 година! (Четири века млађи грегоријански има грешку од једног дана на сваких 3330 година, али је лакши за рачунање.) Сигурније и мирније од осталих су за Хајама те године у Мерву, године потпуног животног, научног и песничког сазревања. Боравак у донекле заштитничкој сенци неуког султана плаћа честим дангубљењем јер владару мора да прави месечне хороскопе до готово смешних појединости. Све чешће се склања под самотнички шатор својих рубаија. Ужива у благодетима заносног вина из Мерва и точи га и у стихове. „Истина је горка”, каже стара арапска пословица. И вино је горко, дакле, у њему је истина, закључује песник. Хајам и вино су два међусобно нераздвојна знамења слободоумља и подсмеха догмама и фатализму. „Шта ти вреди што Сунце излази и залази, ако не умеш да волиш?”, пита Хајам, наздрављајући често у стиховима не само блиским пријатељима, већ целом човечанству. „Кад те бол сатре, кад пожелиш да се вечна ноћ сручи на свет, помисли на зеленило које се пресијава после кише, помисли на буђење детета.”

Никад се неће сазнати на шта је помислио оног новембарског дана 1092. године кад се пробудио и сазнао да је султан Малик-шах отрован, да је опет остао без заштитника. Хајаму су четрдесет четири године. Има несигурну славу, мучну прошлост и неизвесну будућност. Без сталног дома и постојаног запослења, без жене и деце, он ће свих следећих година, готово до смрти, животарити тужним животом обележеног и прогоњеног: приповеда се да је протеран из чак петнаест градова. Истина, понегде га дочекују раширених руку, чак му дају да у медреси, верској школи, предаје и тумачи Куран, али Хајам и то чини на свој, метафоричан начин. Већ сумњиве рубаије заливене вином, још и сумњив однос према слову Курана, било је исувише за верске великодостојнике и „бранитеље” вере и морала. Кад је осетио да је било доста потуцања, да је клонуо, одлази у родни Нишапур. Престаје да пише. Опет чита омиљена дела својих давних учитеља. О старом Хајаму брине млађа сестра. Изражава жељу да му гроб буде ван Нишапура, „на таквом месту да ће сваког пролећа северни ветар просипати цвеће по њему”. Тако је и било. Данас, после толико векова, на његовом гробу окупљају се песници и научници из целог света. Од давног 4. децембра 1131. године, дана Хајамовог привременог одласка, Сунце је обасјало Земљу неких 310.000 пута, она је обишла око њега 849 пута, кад је Људмила Васиљевна Журовљева, астрономкиња Кримске астрофизичке опсерваторије у месту Научниј, угледала дотад непознат астероид или планетоид. Био је 8. септембар 1980. године. Гледајући сатима у бескрај небеског шатора, у звезданој тишини, говорила је у себи Хајамове стихове. Како по међународним прописима сваки астроном који открије ново небеско тело има право и да му да име, она је овај астероид назвала Омер Хајам. Да ли је била узбуђена као Xон Китс кад је открио Хајама? И шта би помислио и како би се осећао песник рубаија и звезда кад би ушао у неку савремену опсерваторију и погледао у небо кроз данашњи телескоп? Можда би опет написао: „Кад једном на Земљи не буде нас – свет ће бити свет, кад нам се изгуби траг и глас – свет ће бити свет, и пре него смо били ми – свет је био свет, и нама кад куцне задњи час – свет ће бити свет” i