Историја досељавања српских племена на Балкан прекривена је велом заборава и недостатком података. Док су Викинзи већ пловили северним морима, а Карло Велики стварао своје царство на западу, Срби су у том раном средњем веку тек започели стварање својих држава. Захваљујући ратоборности, али и географском положају, први су из тишине средњег века „испливали” Неретљани, племе гусара и помораца. Живећи на самој граници Истока и Запада, неминовно су били изложени великом броју разнородних утицаја што их је кроз историјске епохе омело да задрже особена културна обележја. Иако су се утопили у већа јужнословенска племена, ипак су трговали и гајили велику љубав према мору. – Племе Неретљана, односно Марјани, како су себе називали, насељавали су уско подручје (дугачко око 75 и широко око 10 до 20 километара) између ушћа Неретве у Јадран и Сплита. Ту су се, како историја бележи, настанили у првој половини 7. века, а захваљујући свом изванредном морепловачком умећу, убрзо су освојили и околна већа острва: Брач, Хвар, Корчулу и Мљет, али су нападали и суседну италијанску обалу – тврди археолог Марко Алексић. Податак из 642. године о нападу једног словенског племена на беневентански град Сипонт у заливу полуострва Монте Гаргано, већина историчара управо везује за најезду овог племена.

Први историјски подаци о Неретљанима потичу из прве половине 9. века. У тадашњим млетачким хроникама налазимо податак да је 829. године „посланик Словена са острва Неретве” долазио код венецијанског дужда да с њим склопи мир и прими хришћанство. Иако нису забележени разлози ове посете, записи у каснијим млетачким хроникама указују на могуће мотиве. Убрзо после склопљеног примирја, Неретљани крше договор и нападају млетачке трговце који су се враћали из јужне Италије. Као одговор на то, 839. године нови дужд Петар Траденик повео је флоту на далматинске Словене који су гусарили по Јадрану. Иако је тада уговорио мир с хрватским кнезом Миславом и неретљанским кнезом Дружаком, већ следеће године уследио је нови поход на Неретљане. Дужд и млетачка република у том сукобу изгубили су више од стотину људи. У Венецији је 846. године забележен један у низу напада Словена, за који већина истраживача сматра да су га извели управо Неретљани! Становништво тог дела приморја жестоко се опирало хришћанству, пошто га је доживљавало као чин притиска. Био им је милији словенски паганизам. Половином 10. века, византијски цар Константин ВИИ Порфирогенит дао је у свом делу „О управљању царевином” најстарији опис кнежевине. Цар их назива Пагани и Неретљани (Арентани), а њихову земљу Паганија. „Пагани се зову што не примише крст у оно време кад су се сви Срби покрстили.” – Он такође наводи и три жупе у Паганији: Растоку, Мокро и Дален, и четири града: Мокро, Вруља, Острог и Славинец, као и острва Корчулу, Мљет, Хвар и Брач. Осим што помиње да се жупа Дален не налази на обали, цар не даје податке о положају ових насеља – каже Марко Алексић. За сада је једино сигурно где се налазио град Мокро, средиште истоимене жупе у околини Макарске. Омиш, који се касније помиње као највеће насеље у области, овде се не наводи, што значи да половином 10. века није био у саставу Паганије.

На североистоку су за суседе имали много већу српску кнежевину Захумље, а на северозападу границу су делили с Хрватима. Граничили су се и са Сплитом, који је у раном средњем веку био византијски град. Иако су насељавали релативно мали простор, имали су једну од најјачих флота на Јадрану.

– На основу сачуваних старијих топонима види се да је ова област у то време обиловала шумама и мочварама, а обрадивог земљишта било је мало, али и поред тога Неретљани су били успешни у трговини, узгајању маслина, смокава и винове лозе. На обронцима Биокова и Мосора, као и на оближњим острвима гајили су стоку, а сигурно је и да су обрађивали земљу. У историјским изворима с краја 11. века налазимо да се из ових крајева извозило вино, усољена риба и суво воће, а да су се увозиле житарице – истиче наш саговорник.
Најзначајније приходе доносило је гусарење, па је то била најисплативија и најуноснија делатност кнежевине. Плен се изгледа делио као што се данас у овом делу Јадрана дели улов рибе. Половина плена припадала је вођи лова и власнику бродова, а то су били кнез или жупан, а другу половину делили су равноправно сви остали учесници гусарења, односно чланови посада. Врста брода којим су Неретљани пловили Јадраном и пресретали друге поморце звао се сагена (латински сагитта – стрела). Брод је био релативно плитак, дугуљастог и витког трупа, оштрог прамца и веома брз, вероватно захваљујући високом јарболу и посади од чак четрдесет веслача који су учествовали и у гусарењу. Сличан тип брода био је добро познат у Средоземљу, а градили су га и други Словени. Осим сагене, у употреби је била и кондура, брод сличног типа, али много мањи, с посадом од двадесет људи, као и други, мањи типови бродова и барки. Та су се пловила користила вековима и имала су широку примену, од трговачке до борбене. Могла су да се потопе у воду и да се по потреби извуку. У исто време сличну грађу имали су и викиншки дракари, бродови које су користили скандинавски ратници у својим пљачкама.

Почетком 10. века источно од Србије расте моћ Бугарске. После више војних похода, али и унутрашњих сукоба у Србији, кан Симеон је 924. године коначно успео да освоји српске земље. Само три године касније, након његове смрти, српски кнез Часлав Клонимировић бежи из бугарског заробљеништва и уз помоћ Византије обнавља земљу. Опис српских земаља за време његове владавине забележио је цар Константин ВИИ Порфирогенит у свом делу, а ту се налази и поменути опис Паганије. Доктор Ђорђе Јанковић, археолог и професор који предаје националну археологију средњег века на Филозофском факултету у Београду, наглашава да је цар само као државно-територијалне одреднице користио термине Неретљани, Захумљани и Травуњани, а да су сви они, наравно, Срби.

Дешавања на истоку осетила су се и на западним границама српских кнежевина. Притиснута од стране Бугарске, Византија је тражила политички ослонац на западу, па је далматинске епископије препустила јурисдикцији папе. Због тога се у Сплиту, уз присуство папиних легата и далматинских епископа, одржавају два црквена сабора (925. и 928. године) на којима су уређена црквена питања у овој византијској провинцији. На првом сабору одлучено је да сплитска епископија буде подигнута на ранг архиепископије и да постане црквена метропола Далмације. Ово се сматра најзначајнијим догађајем у историји града светог Дује, који је од малог насеља у оквиру зидина Диоклецијанове палате убрзо израстао у један од водећих источнојадранских градова. На сабору је покренута и борба против службе на словенском језику и употребе глагољице којом се тада писало у нашим земљама. Сабору су присуствовали и представници хрватског краља Томислава и захумског кнеза Михајла Вишевића, али се међу српским великашима не помињу и представници Паганије.

За време Часлава Клонимировића помињу се и млетачко–неретљански сукоби. Године 948. Венеција шаље флоту од 33 лађе против Неретљана и то у два наврата, али ипак не успева да сузбије њихову превласт на Јадрану.

– Неретљани су још у 10. и 11. веку почели да на својој земљи подижу храмове и да помажу цркву, а разлог томе је вероватно била близина Сплита. Последице црквеног раскола из 1054. године нису се одражавале међу становништвом. У Сплиту, а и у другим епископијама, свештеници су се и даље женили и носили дугу косу и браду, што је био обичај источне цркве, али не и Рима под чијим је утицајем била Далмација. У далматинским епископијама црквена служба служила се на латинском, грчком и словенском језику, што значи да је владала верска толеранција. Преплитање утицаја Цариграда и Рима одсликава се и у уметности тог доба, слично као у јужној Италији – истиче Алексић. Једна од најстаријих очуваних грађевина у области Неретљана је црква Светог Петра у Прику, подигнута у другој половини 11. века. Управо се на њој, али и на петнаестак других цркава истог типа подигнутих на подручју од Пељешца до Боке Которске, види преплитање утицаја византијске и прероманичке архитектуре. Ова област тада је припадала средњовековној Зети, а градња тог типа цркава везује се за верску делатност првог крунисаног српског краља Михајла Зетског.

У то време ни политичке ни етничке границе између Срба и Хрвата нису биле оштро повучене, што се види у догађањима из прве половине 10. века кад се део српских избеглица и племства склонило у Хрватску. Густина насељености била је релативно велика, како казују подаци из картулара. Негде између 1135. и 1145. године Венеција је уз пристанак Византије освојила Хвар и Брач. У исто време историјски извори „ћуте” о Неретљанима. Изгледа да су управо тада осамостаљени хумски кнезови успели да себи припоје Паганију. Приморским областима владао је и члан рашке владарске династије Деса, пре него што је кратко време био велики жупан Рашке. Године 1151. на Мљету је подигао бенедиктински манастир Свете Марије. У историјским изворима из 12. века Паганија, Меранија или Неретљанска област не помињу се као самосталне политичке целине, већ као Крајина.

– Нажалост, не постоји ниједно истражено насеље или некропола с подручја Паганије. Археолошки налази из античке метрополе Нароне, недалеко од ушћа Неретве, показују да овај град није успео да преживи нападе Словена у првој половини 7. века. Његови становници нису основали ново насеље недалеко од старог, као што је то пошло за руком житељима античког града Епидауруса (основали Дубровник) или Салоне (основали Сплит). Пре него што су се стопили са Србима, преостали романски староседеоци пренели су Неретљанима своју вештину градње бродова, коју су они спојили са општесловенским знањем о пловидби које су донели са собом. Неретљани су могли слободно да развијају пловидбу и морнарицу, јер на подручју између Цетине и Неретве није било византијских лука, односно романских градова, као што их је било у другим деловима Далмације – каже Марко Алексић. Све до Стефана Дечанског област Крајине припадала је српским краљевима. Након смрти његовог оца Уроша ИИ Милутина 1321. године, настали су немири у земљи, а Крајина се нашла у склопу босанске државе, односно Херцеговине, све до доласка Турака.

У средњем веку, титула српских владара садржавала је, између осталих, и поморске земље у које је спадала Крајина, а исту титулу носио је и Твртко И Котроманић, од 1377. године краљ Србије и Босне. Неретљани су изгубили политичку самосталност, а њихова судбина највећим делом остала је неоткривена