Божја порука
Погодио се Бог с ђаволом да поделе време: дани да остану божји, а ноћи да добије ђаво. Ђаво се томе радовао, али људи кад то чуше, јако се уплашише и узнемирише. Послаше Богу једног голуба да га пита: шта сад да раде, да им ђаво не нахуди... Голуб се брзо врати са овом поруком од Бога: „Ко хоће да се сачува од ђавола, нека ноћу спава!”

Милостива врана
Пре неколико година објавио је неки поуздан господин какву је врану посматрао на свом пољском добру. Сваки дан по више пута долазила му је једна врана пред кухињска врата да ту нађе бачен залогај. Кад што за јело нађе, она то не поједе, него однесе у кљуну некуда, и то у врт иза неког жбуна. Могло се помислити да то носи својим младим враницама, али пошто је било рано с пролећа, кад птице своје птенце још не излегу, то је она нађена јела морала неком другом односити. Тек кад се по пети, шести пут врати, она онда поједе ако још нешто нађе. Тај господин није мировао док није ушао у траг том њеном поступку. Иза оног жбуна нашао је једну болну врану која није могла летети да сама себи храну тражи. Тој болесници носила је милостива врана те понуде. И као што рекох, сама није хтела ни залогаја окусити док није прво своју болесну другу наситила. Ја не знам шта ћете ви рећи на то, ал’ ја ову врану више поштујем него понеког богаташа који седи на нагомиланом благу и невољном брату неће ни од сувишка свога да помогне. А гле ове вране, она је прво невољницу намиривала, па тек је онда на себе помишљала. 1905.

На суду
Један мајмун био је више година у кући једног судије (држали га тек да је кућа веселија и господскија). Он је ту на свашта мотрио, све је мајмунисао. Па кад је већ мислио да и сам зна судити, побегне у шуму, где се хвалио шта је научио. Тад га животиње изаберу себи за суца. После неколико дана заваде се курјак и лисица око једног петла кога су заједно нашли, пак је ваљало да га поштено поделе – ал’ лисица је хтела целог, а курјак је хтео целог. Лисица је знала да би јој курјак могао петла отети, зато му рече: – ’Ајдемо новом суцу, па како нам он пресуди, онако нека буде. Курјак одговори: – Па хајде! – (мислећи у себи: Ако ми судац досуди целог петла, добро; ако не, ја ћу га ипак од лисице отети.) Елем, стадоше пред суца, господина мајмуна, који их озбиљно дочека и натаче одмах наочари на свој широки нос. Испитивао је петла са свих страна, мислио се, пак се накашља и рече: – По параграфу двадесетлевом, ви сте обадвоје криви, и хвалите Бога што вас нећу по заслузи казнити. Па сад се, лепо, торњајте кући! – А петао? – запита лисица. – Петао остаје овде за судске трошкове. Покуњише нос и курјак и лисица, али суд је суд па му се ваља покорити, а мајмун је судац, сами су га изабрали. Идући кући дуго су ћутали, напокон ће запитати курјак: – Кад ћемо опет на суд? – Никад више – одговори лисица. 1906.

Сунчева столица (из дечјег света)
Гост – Но, Љубице, како ти се допада наш ручак? Мораш бити задовољна. – Ништа, ништа, није ни код куће увек најбоље.

Шећер
Кад се ономад шетао мали Душан са својом матером по пијаци, мати му се накашље. – Хоћеш ли, мати, да ти дам мало жута шећера? – Ја бих хтела, баш би ми добро чинило. – Па знаш шта? Хајдемо у ову бакалницу да ми купиш за грош жута шећера, па ћу дати и теби парче.

Цоца
Дадиља метла малог Цоцу да спава, ал’ он је једнако дрекао као помаман. Кад се наједаред утишао, дадиља рече: – Но, хвала Богу кад је једном крај! А Цоца се одазва: – Није крај, само мало да се одморим!

Банка
– Ди си био, сине? – Био сам с оцем у штедионици. Ал’ нећу више никад тамо ићи. – А зашто? – То мора да су здраво рђави људи. Сигурно хоће и да уједу. – А по чему ти то судиш? – Па ја тако мислим, кад су затворени у кавезу.

Велики петак
– Кажите ми, драга дечице, зашто је Велики петак за цело хришћанство тако тужан и жалостан дан? Сва деца ћуте. – Но, зар не зна ниједан? Један дебељко: – Зато јер тога дана не смемо ништа јести догод се не смркне.

Погрешна изрека
Учитељ је читао са ђацима из читанке у којој је било доста штампарских грешака, зато је неколико пута морао рећи: – Децо, ово је штампарска грешка, ово треба исправити овако. Читајући даље, дођоше и до изрека, и кад прочиташе ону изреку: Испеци па реци!, подиже се поп-Г – син и рече: – Господине, и ово је штампарска погрешка, ту треба да стоји овако: Испеци па поједи!

Доброта
Идући са пијаце, купио отац две поморанxе и дошав кући даде једну малој Сокици, рекавши јој: – Ти си, Сокице, данас била добра, зато ево ти једна поморанxа. Сокица, пак, видевши да је отац донео две поморанxе, рече: – Татице, ја сам данас двапут била добра.

Хоћу и молим
– Хоћеш ли још сира? – запитам о ручку малу Анкицу. – Хоћу – одговори она. А њена старија сестра Маца стаде је карати: – Зар се каже хоћу? Зар ти не знаш казати молим? Анкица није никад у неприлици с одговором, па није била ни сад. Она одговори сестри овако: – Мене је чика питао хоћу ли, па сам казала хоћу, а кад ме запита молим ли, онда ћу казати да молим. (А међутим је мене гурнула, бајаги да се тај одговор само тиче Маце а не и мене.)

Марко
Малог Борка болео је зуб, па је боме и плакао. Родитељи су га карали и рекли му: – Какав си ти јунак кад због зуба плачеш! А Борко ће мало после да запита: – Је ли, бабо, шта би радио Краљевић Марко кад би га болео зуб? – Он би ћутао и трпео. – Бабо, и ја кад будем Краљевић Марко, и ја ћу ћутати и трпети.

Сан и јава
Сестрица од пет година приповедала свом млађем брату како је леп сан уснила: била је код посластичара па је ту по милој вољи јела колача и шећера колико јој срце зажелело. Братац је то озбиљно слушао, пак ће да је запита: – А шта сам ја јео? – Ти ниси ништа јео, јер ниси тамо ни био. На те речи брат бризну у плач и поче грозне сузе ронити на бело лице своје. (Не дао му Бог већих јада!)