Мачеви који су се држали са две руке постојали су у прошлости у многим деловима света (на пример јапанске катане), али су у средњовековној Европи добили смисао који имају и данас. Стога и не чуди што се ово оружје најчешће назива велики витешки мач и краљ међу мачевима.
Типови мачева за једну руку коришћени су у средњем веку све до крсташких ратова. И прве битке у Светој земљи европски витезови водили су с овим оружјем, а у другој половини 12. века појавили су се мачеви с продуженом дршком. Већи мач, посебно његова дршка, настао је као природни ток усавршавања овог оружја. Ратници су бивали све боље оклопљени па су све мање имали потребу за штитом, а све више за оружјем којим су могли да рукују са обе руке и задају разорније ударце. С друге стране, развој мачарског заната и прераде метала довели су до откривања бољих врста челика од којих је било могуће израдити веће мачеве који су могли да издрже веће оптерећење и не преломе се у борби.
 | ||||||||||
| ||||||||||
| ||||||||||
| ||||||||||
 |
||||||||||
 |
||||||||||
 |
||||||||||
 |
||||||||||
 | ||||||||||
| ||||||||||
|
||||||||||
| ||||||||||
Витешко оружје
Дворучњак
Краљ мачевa Као једино оружје које се користило и за напад и за одбрану, мач је захтевао сложене технике руковања. Околност да се држао са две руке само је отежавала ствари и захтевала велику вештину и дуготрајно вежбање да би у борби могао делотворно да се употреби
Крсташи и тевтонци
У историјским изворима најстарији помен мача за две руке налази се у средњовековном роману „Прича о Александру” из око 1180. године који се чува у Националној библиотеци у Паризу. Археолошки налази из тог доба показују да се радило о оружју које се држало са две руке, али које је имало дршку дужине за једну и по шаку. Просечна дужина стиснуте шаке износи око девет центиметара, с рукавицом до десет, док је дужина дршки ових мачева најчешће око дванаест до четрнаест центиметара. Тако је дршка омогућавала да се мач придржи и другом шаком при чему је она делом прелазила преко прве шаке. Међутим, осим што су имали нешто дужу дршку и што су били незнатно већи, ови мачеви нису се много разликовали од старијих типова мачева.
Оснивање витешких редова у Светој земљи (темплара, хоспиталаца, тевтонаца) довело је и до бржег развоја војничких вештина, а самим тим и појаве нових врста мачева. Ударна снага витешких редова била је јединица од више стотина оклопљених коњаника којима су помагали одреди лаке коњице и пешадије. Војном тактиком предодређени за јурише и руковање мачевима са обе руке, они су захтевали све веће оружје. Око 1220. године у Немачкој почињу да се кују мачеви за једну и по руку широког и тешког сечива за потребе тевтонског реда витезова. Wихове оштрице биле су готово паралелне, односно врло мало су се сужавале ка заобљеном врху. Овакав облик врха указује да су ови мачеви били намењени пре свега за сечу, док је бод овим тешким оружјем заобљеног врха било веома тешко извести, за шта уосталом није ни било намењено. Wиховим тешким сечивима широким замасима задавани су најжешћи ударци које је мач до тада могао да издржи. Убрзо после тога, око 1240. године, ови мачеви коначно добијају дршке за две руке, дужине двадесет и више центиметара.
Језгро тевтонског реда витезова у то доба био је одред од 500 тешко оклопљених коњаника, па појаву првих правих дворучњака треба тражити у радионицама у њиховој домовини које су их снабдевале оружјем. Научници сматрају да су се ове радионице налазиле негде у јужној Немачкој, највероватније у граду Пасауу, где је откривен и највећи број археолошких налаза и где се зна да су постојале водеће мачарске радионице у то доба.
Битка прса у прса
Најстаријим поменом великих мачева дворучњака сматра се опис битке код Беневента која се одиграла недалеко од овог јужноиталијанског града 1266. године. Ту се сукобила војска Манфреда, краља Сицилије (1258–1266), сачињена од немачких витезова и Сицилијанаца, с француским снагама под вођством Карла од Анжуја. У почетку битке немачки тешко оклопљени коњаници са својим великим мачевима изгледали су, како бележи хроничар, готово нерањиви за Французе и Провансалце. Кад се чинило да је ратна срећа коначно прешла на страну Манфреда, неко је у француској војсци приметио да Немци приликом руковања својим великим мачевима широко замахују изнад главе и тако откривају своје рањиве делове на спојевима између плоча оклопа. Наоружани краћим мачевима са оштрим врхом и уз повике „Л'естоц, л'естоц!” („Користи врх, користи врх!”), Французи су почели да боду противнике у незаштићене делове и убрзо је наизглед несаломив поредак немачких витезова почео да се распада.
Дакле, ера мача дворучњака почиње од 13. века и траје све до краја средњег века у 16. столећу. Дворучњаци које су користили витезови у 14. и 15. веку били су дугачки око 130 центиметара и тешки око један и по до два килограма. Најпре су га користили већином коњаници и то они добро оклопљени, али убрзо се проширио и у пешадији. Као једино оружје које се користило и за напад и за одбрану, мач је захтевао сложене технике руковања. Околност да се држао са две руке само је отежавала ствари и захтевала велику вештину и дуготрајно вежбање да би у борби могао делотворно да се употреби. Како су ратовали наши витезови?
Мачеви дворучњаци били су раширени у готово целој Европи па тако и код нас. Заправо, највећи број археолошких налаза средњовековних мачева с нашег простора управо су велики витешки мачеви који су се држали са обе руке. У Србију су у то време долазили и страни најамници, на пример одред од 500 немачких коњаника под вођством витеза Палмана. Овај немачки племић дошао је у Србију 1331. године где је са својим ратницима верно служио цару Душану све до његове смрти 1255. године. Само годину дана након што је витез Палман ступио у службу краља Душана, у његову престоницу Призрен дошао је дубровачки мачар Мартоло са сином. Околност да је у Србију дошао мачар са стране као да говори да је он знао да кује другачије, боље мачеве од домаћих мачара, могуће управо дворучњаке какве су са собом донели немачки најамници.
Зна се да су најамници из Шпаније, Италије и других земаља долазили да ратују за српске владаре још у време Душановог деде краља Милутина, али велики витешки дворучњаци тада још нису били распрострањени у јужној Европи. Међу археолошким налазима с нашег простора има доста мачева на којима се налази знак вука, ознака немачких мачара из града Пасауа. То нам говори да су, поред домаће производње, мачеви донети у Србију из ових, тада најбољих мачарских радионица.
О развијеној производњи и употреби мачева за две руке у средњовековној Србији сведочи и појава посебне врсте овог оружја познатог као српски мач. Овај посебан тип мача који је био намењен пре свега за борбу против сабље појавио се током последњих деценија 14. века а прихватили су га и у другим земљама. Тешка коњица наоружана дворучним мачевима била је ударна снага војске цара Душана, али и његових наследника. Она је уживала велики углед код противничких војски, посебно Турака, не само пред Маричку и Косовску битку него и после тога, као вазалне јединице у саставу турске војске. У једној од највећих битака средњег века која се одиграла 1402. године код Ангоре (данашње Анкаре) између монголског кана Тамерлана и турског султана Бајазита учествовале су и српске јединице.
Левим крилом турске војске командовао је Стефан Лазаревић на челу око 5000 Срба, међу којима је био и одред од око 500 до 600 тешких оклопника. Битка је и отпочела на овом делу фронта кад је српска тешка коњица разбила татарски бојни ред и наставила да напредује. За њима је наступила српска пешадија. Кан Тамерлан био је принуђен да на своје десно крило пошаље највећи део резерве, најбоље јединице татарске коњице, а храброст српске војске забележили су и византијски и персијски хроничари. Даљи ток битке одвијао се неповољно по турског султана који се ускоро нашао опкољен с главнином своје војске. Видећи да је битка већ одлучена, Стефан се, иако рањен у ногу, пробио до Бајазита омогућивши му одступницу за повлачење, али је тврдоглави султан то одбио верујући да још може да преокрене ратну срећу у своју корист. Тада су се српски оклопници пробили на други крај бојног поља и омогућили одступницу турском десном крилу којим је командовао Бајазитов син Сулејман. Дуж овог пута и данас постоји место Срп гази (српски победник) које сведочи о храбрости српске војске. Турци су изгубили битку, али је Стефан Лазаревић са својим војницима успео да преко Цариграда на лађама стигне у Зету, у барску луку. И отишли су у легенду...
Нема сумње да су деспот Стефан и његови оклопници носили мачеве дворучњаке, што показују бројни археолошки налази из тог времена, а исто се може рећи и за његовог савременика Краљевића Марка. Он је владао у једној области у Македонији и попут деспота Стефана морао је да као вазал ратује за турског султана. Тако је и изгубио живот 1395. године у бици на Ровинама, ратујући раме уз раме са Стефаном Лазаревићем. Јунаштво Краљевића Марка ушло је у легенду, а витешка слава деспота Стефана ширила се читавом Европом још за његовог живота. Тако му је мађарски краљ Жигмунд доделио почасно место у витешком реду змаја међу двадесетак најугледнијих европских витезова тог доба..
Од 15. века величина дворучњака се повећава да би средином века досегла највеће димензије које је ово оружје икад имало. Због равнотеже са изузетно дугим и тешким сечивом, дужина дршки и рукохвата се повећава много више од потребних двадесет центиметара. Ово огромно оружје чија је дужина износила и близу два метра, поред витезова користиле су и посебне јединице пешадије, такозвани Ландскнецхт (ландскнехти) у Немачкој и околним земљама. Ти добро увежбани најамници улазили су у битку кад је била најжешћа и својим мачевима просто су млели противничке бојне редове.
И док су дворучњаци обликом и величином доживљавали свој врхунац, полако али сигурно ватрено оружје преузимало је примат на бојном пољу. Витезови у тешким оклопима постали су лаке мете за пушке и топове, а с њиховим нестанком повукли су се и велики дворучњаци. Заменили су их мањи типови мачева, рапири, шпаде и флорети. А они су коначно отишли у историју и легенду, бар до неких нових историјских прилика и неког новог витештва .
Марко Алексић  |
