Као и данас, и некада, у далекој прошлости, људи су из разних разлога правили веће или мање преступе и доспевали на суд који је требало да, поштујући важеће законе, донесе одговарајуће пресуде. У средњем веку су црквени судови често решавали читав низ грађанских парница. Неке од тих судских одлука су сачуване, па из њих можемо да сазнамо много тога из свакодневног живота ондашњих људи. У наставку ће бити речи о две судске одлуке потекле у византијском свету у првој половини 13. столећа. Подсетимо се да је реч о времену кад је после крсташког заузимања Цариграда, у априлу 1204. године, за више од пола столећа, до 1261. године, нестало Византијског царства. Међутим, на његовим рушевинама настале су византијске државе у Епиру, односно у европским провинцијама, и у Никеји, у малоазијским областима бивше Византије. Судске одлуке које ће бити у средишту наше пажње потичу из црквених судова епирске државе.

У богатој писаној заоставштини Димитрија Хоматина – односно Хоматијана, како је његово презиме означавала стара византологија – охридског архиепископа (1217–1235), савременика нашег светог Саве, постоји једна занимљива пресуда о убиству из нехата. Није на одмет рећи да је сачуван велики број правних аката, нешто преко сто педесет, овог ученог црквеног великодостојника. Због тога су и судске одлуке охридског архипастира права ризница најразличитијих података о свакодневном животу његове пастве. У поменутом документу говори се о потресној судбини једног словенског сељанина с подручја Македоније. Једнога дана, кроз сузе и плач, како је остало записано у одлуци суда охридске архиепископије, извесни Драган је пред судом изложио своју трагичну исповест. Из поменутог списа сазнајемо како је несрећни сељак, потпуно скрхан удесом који га је погодио, скрушено стајао пред светим дверима божанског храма у Охриду. Попут човека коме су потонуле све лађе, он је збуњено и унезверено посматрао пролазнике. Драган је потицао из једног села у близини града Просека на реци Вардару, недалеко од данашње Демир Капије.

Према његовом казивању, све се одиграло за време неког празника кад се као чобанин налазио са својим овцама. Овога пута Драган је повео и свог осмогодишњег сина. Да би прекратили време, заподенули су једну игру која се састојала у надметању луком и стрелом. Из тог такмичења Драган је изашао као победник, али је, понесен победничким заносом, наставио да одапиње стреле. Догодило се да је једна неопрезно одапета стрела погодила његовог вољеног сина који је сакупљао стреле које су одлетеле иза стада оваца. Како је остало забележено, одапета стрела сместа је послала дечака у Хад, то јест у подземни свет, односно у смрт, и од оца начинила убицу властитог детета.

У том спису даље стоји да је света божја црква прихватила несрећног Драгана и подигла га из очајања, поучивши га да не губи наду у спасење. Да би искупио грех који је починио, архиепископ Димитрије Хоматин, који је проценио да се радило о убиству из нехата, подвргао је несрећног оца одређеним црквеним казнама – такозваним епитимијама. Четири године требало је да буде одлучен од светог причешћа. Прве две године морао је да за време службе стоји пред црквом и да понизно тражи од оних који улазе да се моле за њега. Треће године требало је да стоји с покајницима који само слушају молитву, а четврте да се моли заједно с верницима, али да и даље буде одлучен од причести. За све те четири године био је подробно утврђен одговарајући пост, као и распоред и број дневних падања на колена. У случају да у међувремену буде на самрти, упозоравао је Димитрије Хоматин у одлуци охридског суда, причешће му не би требало ускратити. У наставку пресуде следи порука преосвећеном архијереју Струмице – чијој је јурисдикцији припадало село где је живео несрећни Драган – да читав случај испита и, уколико је све што је овај навео у истрази тачно, препорука је да се сељанин из околине Просека на Вардару подвргне поменутим епитимијама. У противном, ако је било другачије, односно уколико Драган није говорио истину, архиепископ Охрида налагао је епископу Струмице да се убици властитог сина одреди казна која је у сагласности с одредбама светих и божанских канона. Потом је следило важно упозорење да нико од световних власти не сме да се усуди да стави руку на Драгана као да је починио злочин, нити да му наметне казну због поменутог огрешења. У противном, може уследити одлучење од свете божје цркве. Не улазећи дубље у законску позадину овакве архиепископове пресуде, желимо посебно да нагласимо људску димензију несреће која је снашла Драгана и притисла га тешко подношљивим теретом убице сопственог сина. Можемо само да претпоставимо како је он преживљавао оно што му се десило и бол због губитка детета која је умногоме обележила преостали део живота несрећног чобанина из Македоније.

У средњем веку знатан део људи ступао је у брак прилично рано. Византија, наравно, по том питању није била изузетак. Према важећем законодавству, почев још од правне кодификације Јустинијана И Великог (527–565), девојке, боље рећи девојчице, могле су да ступе у брак с навршених дванаест, а младићи, то јест дечаци, са четрнаест година. Пример византијске принцезе и српске краљице Симониде, кћерке цара Андроника ИИ Палеолога (1282–1328), која се 1299, кад је имала пет или шест година, удала за краља Милутина (1282–1321), својеврстан је изузетак јер је реч о политичком браку и вишим државним интересима пред којима слово закона мора да устукне.

Из разних разлога постојаност склопљених бракова међу супружницима који су били исувише млади није увек била нити је могла да буде велика. На одређен начин, жртва таквог брака била је извесна Ана о којој знамо на основу једног судског записника који је изашао из пера Јована Апокавка, у раздобљу од 1199/1200. до 1232. године митрополита града Навпакта. Реч је о граду смештеном на улазу у Коринтски залив који су касније обновили и учврстили Венецијанци, па је његов италијански назив Лепанто. У историји је највише остао упамћен по чувеном војном сучељавању које се одиграло 7. октобра 1571. године кад су уједињене хришћанске снаге под командом дон Хуана од Аустрије у једној од највећих поморских битака у историји потпуно поразиле османлијску флоту. После пропасти Византијског царства (1204) и оснивања грчке државе у Епиру, Навпакт је извесно време био њено духовно средиште, а Јован Апокавк, иначе надалеко познат по учености, њен најугледнији црквени великодостојник. Међутим, касније, кад је Охрид – седиште аутокефалне архиепископије – ушао у састав у међувремену ојачале и просторно увећане епирске државе, град на обали Охридског језера постао је њено црквено средиште. Из једне судске пресуде Јована Апокавка сазнајемо о веома занимљивом случају развода брака. Митрополит Навпакта пише да су једног дана код њега дошли Константин Папајанопулос и Ана, чије презиме није познато јер се у сачуваном документу налази празнина – нечитљив или истрвен текст. Са извесном наклоношћу, али врло живописно, високи црквени угледник вели да су обоје били веома млади и затим укратко даје њихов опис.

„Константин је невеликог раста, изгледа да има отприлике шеснаест година; он је некако сав мршав, да ли по природи или због недовољне исхране.” Очито, млађани супруг још није био зрео за брак у коме се налазио. „У поређењу с Константином”, наставља митрополит Јован Апокавк, „Ана је потпуно зрела жена, по годинама старија од њега, и, као што је написано у заједљивој комедији, ’надмена, пожудна на раскош, налик Кесири’.” На овом месту образовани митрополит показује своје класично образовање. Кесира је Атињанка позната по лаком понашању, а Јован Апокавк овде мисли на једно место у чувеној Аристофановој комедији „Облаци”. У даљем тексту овог судског списа може да се прочита да су двоје младих супружника дошли пред митрополита у намери да развргну свој брак. Они су нагласили да су их благословили, верили и венчали кад нису били пунолетни, односно кад су били још деца. У међувремену, Константин готово да није ништа порастао, док је Ана изгледала као његова мајка, али не по томе што је остарила, него зато што је достигла узраст у коме је процветала и раскрупњала се. Да би читав случај добио романескну драматику, Ана се загледала у другога „који јој је постао мио”. Убрзо је та нова љубав прекорачила границе и млада невеста нарушила је супружничку верност. Осим тога, голобради Константин, будући још као дете, једноставно није био у стању да је издржава трудом својих руку, нити да испуњава своје брачне дужности. Ово последње, наставља проницљиво Јован Апокавк, код жена уме да побуди мржњу према мушкарцима. Из тих разлога, што је било очигледно, Константин и Ана више нису могли да живе заједно. Поново указујући на једно место у комедији „Облаци”, искусни црквени великодостојник истиче да се онда развратна жена, по речима Аристофана, забавља и води бригу о томе да се уда. Уз то, учени митрополит се позива и на, како он бележи, „највећег од свих песника” – Хомера – писца кога су византијски људи од пера у својим делима најчешће цитирали. Слепи песник је у „Одисеји” забележио: „Знадеш и сам у женским грудима какво је срце; Она ће ономе кућу да кући за кога је пошла, па се раније деце и својега ранијег мужа што је већ умро, она и не сећа, не пита за њих.” Митрополит Јован Апокавк још наводи да је јасно да човек који у супрузи не нађе такву жену не престаје да о њој размишља.

Завршавајући овај опис занимљивог судског спора, који је проткао подесним примерима из античке књижевности, митрополит Навпакта прелази на његово разрешење. Он наглашава да је Константину и Ани дао развод и то образлаже чињеницом да су обоје супружника у брак ступили малолетни, а то је озбиљан разлог за његов раскид. То тврде и државни закон и правила цркве „донета за време часне успомене достојног најсветијег патријарха господина Јована Каматира, кад је наша смерна маленкост у то време својеручно записивала црквене одлуке”. Овде се помиње некадашњи цариградски патријарх Јован Каматир (1198–1206), последњи цариградски првосвештеник уочи Четвртог крсташког рата и латинског освајања византијске престонице 1204. године. Из других извора сазнајемо да се заиста радило о веома образованом духовнику.

Пошто је Јован Апокавк донео одлуку да се брак Ане и Константина разведе, следи занимљиво образложење. Он дозвољава могућност да се Ана уда, али, наглашава, не за тог развратника, него за другог човека. Из овог дела судске одлуке види се да је црквени суд оштро иступио против човека који је са Аном био у недозвољеној вези. У сваком случају, настојало се да се обесхрабре слични покушаји да неко ко учини прељубу и уђе у забрањену везу може да се нада да ће се њоме и оженити. Зато је митрополит Навпакта и записао „да се никоме другоме не би дозволило да се на овај начин или слично допадне удатој жени, да блудничи с њом и да се при том нада да ће је узети себи за жену”. У наставку следи и одсечна критика упућена црквеном лицу које је обавило венчање Константина и Ане. У судској пресуди остало је записано: „Свештенику који их је венчао, како то захтева истинско човекољубље, да не буде допуштено да свештенодејствује, да не би, будући наставник људима, вршио оно што црква не дозвољава и да не би светим речима потврђивао оно што је противзаконито.” И на самом крају Јован Апокавк одређује да Ана треба да Константину врати сву његову имовину која се затекла код ње. Наравно, заувек ће остати тајна за кога се Ана после удала, да ли је живела у срећном браку и шта је било с њеним бившим мужом Константином Папајанопулосом.