Овако је Јован Јовановић Змај описао своје упорно залагање да се приближи и спријатељи са својим великим узором и обожаваним српским песником Бранком Радичевићем. И никада се два великана српског песништва нису истински зближила. Један је одлазио са овоземаљских путева са свом својом трагиком, други долазио носећи печат своје трагичне животне судбине и великог песничког стваралаштва.

Јован Јовановић Змај био је обожаван у своје време, али су га критичари савременици и оспоравали. Ипак, до данашњих дана није му оспорен значај највећег српског песника за децу. Уз његове стихове одрастали су обични малишани, али и велики умови ове земље. Довољно је сетити се његових песама: „Материна маза”, „Дед и унук”, „Пачија школа”, „Коњаник” или стихова: „Ала је леп овај свет, овде поток, онде цвет”… Мало ко данас зна (осим читалаца „Забавника”) да је једну песму, коју многи радо певуше као староградску, написао управо Змај:
„Тијо ноћи, моје сунце спава,
за главом јој од бисера грана,
а на грани ко да нешто бруји,
то су пали сићани славуји.”

Змајев деда Константин био је Цинцарин који се у Нови Сад доселио у 18. веку. Обогатио се тргујући житом и стоком, па је његов син Павле постао угледан трговац који је чак добио и племство. Змајев отац Павле био је адвокат и сенатор и врло угледан Новосађанин. Сенаторов син првенац Јован родио се 24. новембра 1833. године. Јована је очев пријатељ Сима Милутиновић Сарајлија пророчки благословио речима: „Дабогда песник био”, и пророчанство му се вишеструко обистинило.

После завршене гимназије, Јован је годину дана провео у Халашу учећи мађарски језик, а после кратког службовања у Новом Саду наставио је школовање на лицеју у Братислави, Модри и Трнави, које је прекинуо због очеве болести и породичног сиромашења. Запослио се у новосадском Магистрату, оженио се Ружом Личанин, а 1863. године преселио се у Пешту, где је био управник Текелијанума. Радио је у Матици српској и истовремено завршавао студије медицине. Као лекар радио је у Новом Саду и Панчеву где је, после десет година брака, умрла његова жена Ружа оставивши га с тек рођеном кћерком Смиљком, која је једина наxивела мајку, пошто су претходно умрли Мирко, Тијана, Сава и Југ. И Смиљка је умрла не доживевши други рођендан, па су Јови једина утеха били покћерка Маца и кћи Анка које такође нису наxивеле свог оца.

Ова породична трагедија обојила је стваралаштво Јована Јовановића Змаја. Настала је његова поетска аутобиографија из срећних и тужних породичних тренутака – збирке „Ђулићи” и „Ђулићи увеоци”. Многи критичари називали су ове збирке песничким романом, а неки су их поредили с Петраркиним „Канцонијером”. Јасно је да су наслов добиле по имену његове жене (ружа – ђул), јер у „Ђулићима” пева Ружи: „Ох довео те Бог” или „Мила Ружо, душе душо”, „Ала су нам срца близу” и „Ти си мене распевала”. Били су то тренуци љубави и среће које Змај није крио, већ радосно клицао: „Ала је леп овај свет.” Десет срећних и тужних година породичног живота брзо је заменила неизмерна туга због губитка вољених, па је Змај, скрхан болом, опевао своје увеле ђулиће. Ипак, своју несрећу није уопштавао, већ је оставио простор који је отворен за срећу других људи.

Породична трагедија није одвела Змаја у песимизам, већ је свом снагом почео да помаже људима. Читавог живота држао се лекарске етике да људима треба помоћи у невољи, да треба бити од користи друштву, па тек онда себи. У свом првом лекарском огласу објавио је да ће сиротињу лечити бесплатно. У Београду је основао и водио санитарни надзор у школама, а с још десетак лекара основао је прву амбуланту у Србији. Током своје најдуже лекарске праксе, у Бечу, своје пацијенте, Србе из свих крајева, упућивао је најбољим бечким специјалистима.

Поред хуманитарног рада, Јован Јовановић није остајао по страни ни од друштвених и политичких прилика српског народа у Угарској. Предано је подржавао идеје уједињене српске омладине које су подразумевале културно и политичко обједињавање свих Срба, без обзира на границе. Овим идејама остао је веран до краја живота, 1904. године. Истовремено, био је веома близак руководећем врху Српске народне слободоумне странке Светозара Милетића која се залагала за ослобађање Срба и њихово уједињење у једну државу, уз развијање националне свести, очување националне особености и поновно успостављање аутономије Срба у Угарској, уместо укинутог војводства Србије.

Осећајући потребу да својом поезијом подупре политичке идеје за које се залагао, као и да окрепи народни дух, Змај је написао много родољубивих песама, међу којима су, свакако, ремек-дела „Светли гробови”, „Три хајдука” и „Вила”. Песму „Светли гробови” Змај је испевао поводом смрти Ђуре Јакшића:
„Кроз векове, кроз маглину,
Дед унуку, отац сину,
Борац борцу довикиво
Где ја стадох – ти ћеш поћи
Што не могох – ти ћеш моћи
Куд ја нисам – ти ћеш доћи
Што ја почех – ти продужи
Још смо дужни – ти одужи.”

Из сличних побуда настале су и Змајеве политичке и сатиричне песме. Многи критичари су рекли да је ова врста његове поезије била у служби Милетићеве политичке странке, а Лаза Костић је због тога изјавио да је „змај појео славуја”, односно да је његов пријатељ занемарио свој песнички дар у корист дневне политике.

Змај је творац наше сатиричне поезије, као што је Радоје Домановић творац наше сатиричне приповетке. Змајева сатира тицала се разних деформација у тадашњем политичком, друштвеном, националном, културном и књижевном тренутку, као што је, примера ради, „туђинско васпитање српске омладине”. То су песме „Билђунг” или „Песма једног најлојалнијег грађанина”. Ту је и позната песма „Јутутунска јухахаха”, која је уперена против режима Милоша Обреновића.

Кад су Змаја питали зашто се бави сатиром, он је одговорио: „Док се коров и коприва не истреби, не може се добро сејати; док се лажни апостоли не открију, не може истинита наука процвасти, док се ропски духови не изобличе, не може слобода синути; док се себичност не жигоше, не може се право знање и наука ширити…”

Змај се бавио новинарством и издавањем и уређивањем бројних часописа: „Јавор”, „Змај”, „Жижа”, „Невен”. По часопису „Змај” добио је надимак који неизоставно иде уз његово име. Wегов најпознатији часопис био је свакако „Невен”, који је излазио у Београду и Новом Саду више од двадесет година, а Змај је за њега рекао да му је „мезимче идеалног живота на земљишту практичног искуства”. Часописи „Жижа” и „Стармали” имали су сатиричну садржину, „Јавор” је био потпора младим књижевним ствараоцима, а мало је познато да је Змај био један од покретача стрипа у нас, па је његова „Илустрована ратна хроника”, која је излазила 1877. и 1878. године служила жестоком супротстављању аустроугарским оптужбама против Србије и крајњој пристрасности у српско-турском сукобу.

„Невену” је Змај остао веран све до смрти и на њему су се васпитавале многе младе генерације, а неретко се и данас прештампава и чита. Чика Јова Змај, како га још из милоште зову бројни читаоци и поштоваоци, предано је радио на својим часописима, а колико им се предавао говори и податак да је забележено чак 500 његових псеудонима и шифара којима се потписивао у својим часописима како би прикрио оскудицу у броју сарадника. Сведочанства говоре да је неке бројеве часописа испуњавао сам од прве до последње странице. Током плодног и разноврсног рада Змај је писао и драме, био је један од оснивача Српског народног позоришта у Новом Саду, а неко време и драматург у Народном позоришту у Београду. Осим тога, бавио се и превођењем Гетеа, Qермонтова и Тенисона, али критичари кажу препевавањем. Познат је његов превод Гетеове „Ифигеније на Тауриди” и „Хермана и Доротеје”. С руског је превео поему „Демон” Љермонтова, а с енглеског „Енох Арден” песника Тенисона.

Хроничари су забележили да је Змај био немаран према својим делима, да их је понекад заборављао, губио, остављао изван „Певаније” у коју је сабирао своју поезију. Забележено је да је затурио или намерно заборавио и своју прву штампану песму „Српска зора” објављену у темишварским новинама „Јужна пчела”, а да је за почетак свог песничког рада узео песму „Пролетно јутро” која је објављена у другој свесци „Летописа Матице српске” 1852. године. Од те године рачунали су се његови песнички јубилеји, док је „Српска зора” донедавно била сасвим непозната.
Има нешто што се мало зна о Змајевом животу. У приватном животу био је веома успешан у проводаxисању, односно посредник у склапању познанстава. Wегови савременици забележили су да је био срећне руке у том послу и да су се многа познанства у којима је посредовао завршила веома срећним браковима. Помиње се да је посредовао између Милоша Грабовачког и Јелене Лонгиновић. О томе данас сведоче пожутеле фотографије и писма која су путовала из Земуна у Српски Итебеј и обрнуто. А почело је једним Змај Јовиним писмом у коме их он позива на познанство и дружење. Грабовачки је био земунски учитељ, штампар и књижевник, а изнад свега родољуб, а Јелена лепа, заводљива и романтична, попут Јуле из Сремчевог „Поп Ћире и поп Спире”.