Машина која је променила свет

Справа за брзо писање

Оне су незграпне, прљаве и што је данас најважније – не могу да приступе Интернету. Па опет, сваке године на хиљаде људи купује писаће машине иако би засигурно могли да приуште рачунар. Зашто?

Хансенова писаћа кугла – ову необичну машину једно време користио је и Фридрих Ниче.

Можда је то због мириса? Да, због мириса хартије и мастила. А можда због звука који производе испреплетане полуге на којима се налазе калупи за слова или због бесконачно заморног механизма за мењање страница који човека нервира, али га ипак заволи? Једно је сигурно. Много пре тих звукова и калупа постојало је само перо и мастило и одувек је ручно писање било уметност која учвршћује ум и душу. Онда се појавила писаћа машина. Међутим, није одмах прихваћена. Прошле су деценије пре него што су писци прихватили одштампана слова уместо свог рукописа. А кад је справа помоћу које је писање било далеко брже коначно прихваћена, људи су и у њој открили оличење лепоте, па је учвршћивање ума и душе и даље остало да трепери преко текстова и речи као какав диван сан

Али, онда је дошло до страшног преокрета који је изменио начин на који се посматрала писана реч. Технологије које су уследиле крајем двадесетог века увеле су прво рачунаре, а онда програме за стварање речи, проверавање граматике, исправљање стила писања, који су убрзо заменили ум. Данас људи буквално могу да купе „своје писање”. Чини се да више уопште није потребно да се смисли нека реч. Будућ- ност је на велика врата ушла у све домове. Рецимо, студенти данас могу да се прикључе на Интернет, приступе милионима докумената, чак и да лажирају своје семинарске радове обичним „кликом” миша. Неко би рекао да је варање лакше него икад и – био би у праву. Тужна страна технологије огледа се баш у томе: све је лакше варати, а све теже је бити ухваћен. Где ће нам душа?

„Lambert 1”

Изум који нико није хтео

Кад је у 15. веку Гутенберг изумео машину за штампање, отворен је пут за лагано ширење штампане речи. Чинило се као очигледан потез да се искористи технологија штампања и да се направи машина која би заменила тежак задатак ручног писања. Инжењери и изумитељи тог времена дакако да су били вешти и спремни за тај задатак. Поврх свега, чак и сат има механизам који је далеко сложенији него писаћа машина. Али, до тог корака није одмах дошло. Одговор је веома једноставан. У свету где је радна снага били јефтина, није постојала потреба за тако скупим машинама. Ипак, у мрачним и прашњавим просторијама многи изумитељи сми- шљали су како да направе писаћ у машину која би била приступачна свима. И може се рећи да је било више од пе десет изума, а свака машина имала је другачији изглед. Било их је свакојаких. На тим првим машинама један механизам за писање изгледао је као рођенданска торта, други као флипер апарат. Али, како је време текло, патенти су се умнож авали, године су пролазиле, и било је само питање времена кад ће справа за брзо писање заузети обећано место поред најзначајнијих изума 19. века: телеграфа, телефона, фотографије и грамофона. Иако је 1714. године британски инжењер Хенри Милер патентирао „машину која утискује слова на хартију тако уредно и тачно да се не разликује од штампаних”, његов изум остао је записан само као справа на хартији. Требало је да прође још много времена док писаћа ма- шина није почела масовно да се производи. Тек после сто педесет година у продавницама се појавила прва писаћа машина „ремингтон”, коју је израдио Американац Кристофер Шулиз. Какво је то било откровење! Људи су ћутке обилазили око непознате справе, пажљиво слушали објашњења о предностима које она пружа, али се мало ко, осим Марка Твена, одлу- чио да је купи. За првих шест месеци продало се само око двеста примерака. Објашњење је једноставно. Текст исписан ру ком сматрао се знаком доброг укуса, искрености и промишљености. Чак и за званичне дописе, откуцан текст био је права увреда.

Коначно, дошло је до преокрета, а у своје окриље узели су је баш они који су је први презрели – уметници. Јер, ко би то могао боље од њих? Читава армија писаца, приповедач а преко ноћи је одбацила своја драгоцена пера и непоколебљива уверења, ушушкала се у своје мрачне и хладне собе и, с великим осећањима и замислима, сакупила храброст да се окуша на чудноватој машини за коју су изумитељи обећавали изванредне резултате што се тиче брзине исписивања речи. Један од првих био је Семјуел Лангхорн Клеменс, познатији као Марк Твен, амерички књижевник и хумориста који је узео донекле необичан псеудоним, израз којим су морнари на Мисисипију означавали да је вода довољно дубока да брод може да прође. Wегово надалеко познато и успешно дело „Авантуре Тома Сојера” забележ ено је као први роман написан на писаћ ој машини. Био је то почетак краја тада већ старомодних пера и мастила. Седећи покрај свог „ремингтона” и дивећ и се чуду технике које је платио 125 долара, велику суму за оно време, Марк Твен је пун осећања написао брату прво писмо на свом новом љубимцу. Али, чини се да је морао да има много стрпљења пошто је оно изгледало овако: „Покушавам да се изборим са овом з-зубатом направом. Иде ми тешко, за с-сада... Ипак, диван је осећај што могу да гомилам речи на страници а да се не праве мрље од мастила. Штедимм на времену и – хартији.”

На пола пута између Рима и Напуља налази се Пико, родно место писца Томаза Ландолфија.

„Fitch”.

Тај луди свет

Убрзо су сви писци заволели своје нове љубимце, бар у оноликој мери колико су само неколико годи на раније обожавали своје нечитке рукописе, своје размазане странице. Најразли- читије приче које су произашле из те оданости, а које су деценијама запрепашћивале и забављале јавност, морају и овом приликом бити поновљене. Наиме, оне не сведоче само о присној вези између уметника и машине, већ и о лудоријама које тако често прате свако стваралачко стремљење. Неке су биле сасвим једноставне и дочаравале су крхкост уметничке душе. По што је завршио причу „Прелепи губитници”, Леонард Коен бацио је своју писаћу машину кроз прозор у море. Толико су га понела осећања. Друге приче биле су замршеније. Xек Лебрис, амерички романописац и икона поп културе, могао је да напише више од сто речи у минуту, али иако се ради о чисто механичкој радњи, ова чињеница скрива једну занимљивост. Јер, Лебрис је свој роман „На путу” написао на ролни хартије да не би морао стално да мења странице. После две недеље један параграф био му је дугач ак чак четрдесет метара. Заиста зачуђујуће. И после толико година науч ници и даље расправљају коју је то врсту хартије користио. Међутим, у својој оданости, али и лудости, неки су ишли много даље. Један од њих био је и Пол Астер који је стално понављао да осећа да га његова машина надзире. И није био једини! Многи писци и данас „осећају” своје машине. Други су је, пак, користили из много дубљих порива. Као на пример Фридрих Ниче који је тврдио да је справу за брзо писање користио као лек, да се ослободи мигрене. До дан-данас није јасно како је познати и стално болесни филозоф ту намеру спроводио у дело, на који начин и шта је мислио да ће тиме постићи. Донекле сличан однос између машине и здравља имао је и Хемингвеј, али његов случај баца лепшу светлост на целу ову ствар. Док је његов „ројал” био положен на високу полицу, писац, који је обожавао Хавану а и она њега, имао је обичај да стоји кад куца. Вероватно да би спречио опак осећај бола од проширених вена на задњем делу тела. Прича је безброј...

Како год било, писаће ма- шине су такорећи преко но- ћи освојиле свет. Али не мирно. Била је то гласна револуција. Одједанпут су се свуда чули тупи звуци ударања у дирке и метални одјеци полуга које би се одапеле према хартији. Зна се, рецимо, да се 1899. године појавио закон који је обавезивао све установе да дописе и званична документа морају да куцају, а већ 1910. само у Сједињеним Америчким Државама у употреби је било више од два милиона писаћих машина. Широм света увелико су почеле да се отварају школе за дактилографе, то јест, дактилографкиње. Наиме, веома је занимљиво колико је у тим давним временима мушки шовинизам био укорењен у готово све поре друштва. Кад је Ремингтон почео да производи писаће машине, претпостављао је да их нико не- ће користити за писање романа, већ за мање текстове, и да ће да куцају једино жене. Стога су први модели имали на поклопцима нацртано цвеће да би били допадљивији женама. Благостање и чудни односи писаца и њихових писаћ их машина трајало је само непуних сто година. На сцени се појавила електрич на писаћа машина, саврш енија и боља и, што је најбитније, помоћу које је могло још брже да се куца. И како то обично бива с романтич ним душама које су увек заробљене у чељустима прошлости, дигла се силна халабука Никада није било измишљено ни- шта горе! На све стране по зивало се на бојкот новог изума. Као да су могли да предвиде да је нови проналазак у себи носио обећање њима најгорег проналаска – рачунара.

Али, зар машина за куцање није заменила перо и мастило, зар људи с краја 19. века нису говорили да ће им машине узети душу? У неку руку, појава машине за писање била је исти велики еволуциони скок као с машине на рачунар. На крају крајева, све се своди на речи, на дела, на неисцрпне плодове људске маште. Оне ће опстати и кад рачунаре буде заменило нешто треће. А да ли ће неко да користи перо, машину или рачунар, и даље остаје само питање укуса. Што се тиче писаћих машина, оне ће сигурно још дуго да маме погледе заљубљеника, да тандрчу у мрачним собама својих срећних власника

„

Дарко Стојановић