Крајем фебруара 1926. године у пространој сали градске скупштине, уљуљкано у тихе и лагане звуке оркестра, друштво жена лекара из Београда чекало је долазак слављенице др Драге љочић којој је та свечаност била приређена у славу седамдесетог ро- ђендана. Ћутке су посматрали жену која је потом ушла у просторију и лаганим корацима кренула према подијуму. Али, тајац се брзо претворио у овације, у налете аплауза, сви су се дивили жени која је по много чему обележила не само српску медицину с почетка 20. века, већ и борбу за женска права. Док је Драга у свечаној хаљини пролазила кроз одушевљену масу, у очима јој је пламтео непоколебљиви понос и мир, као код свих људи који успеју да прођу кроз живот најтрновитијим путевима. Стога је та врлина, та снага која је исијавала из њених очију, само још више распламсавала громогласан аплауз који се чинио незаустављив.

Међутим, иако то нико није примећивао, у дубини срца докторка Драга пожелела је да заплаче. Премда се није видело, зелене очи биле су јој сетне. Био је то крај једне дуге патње. Све чему се надала, све кроз шта је прошла, сваки сан који је снила током седамдесетогодишње одисеје, све ју је водило према овом тренутку. Био је то врхунац њеног живота. Можда је највећа трагедија која је задесила Драгу Љочић било баш рођење у Шапцу 1885. године, у веку који није био наклоњен женама које су биле амбициозне. Србија је у 19. век ушла с великим заостатком због Османлијског царства, али делом и због менталитета који је одувек прожимао ове просторе. Било је то доба учесталих ратова кад су мушкарци, пошто би се вратили из поља, оштрили ножеве и мачеве, гланцали карабине. У ваздуху је стално владао страх од овога или онога, од непријатеља који је зачас могао да се појави на границама отаџбине. У таквом свету који је једино признавао право јачег, обавеза жене била је да буде у кући, уз децу, па је било те- шко да искаже своје способности. Али и у читавој Европи жене су у то време имале подређену улогу, па је Антон Чехов могао чак некажњено да пише: „За тридесет година откако постоје, жене лекари нису израдиле ниједну озбиљнију дисертацију која би указала да су оне успешне у креативном погледу.” Није онда чудо што је Чеховљево име тако често прелазило преко усана феминисткиња!

Али, зато се у тешким временима и рађају великани, попут неке природне равнотеж е. Уз то, чини се да је ген који је Драгу Љочић целог живота терао да се бори за правду наследила од оца, шабачког трговца који је на неки себи својствен начин волео суднице и парничења. Пошто је једном приликом неочекивано изгубио суђење с богатом шабачком породицом Куртовић, јавно је „сахранио правду”. Рекло би се да ивер не пада далеко од кладе.

Да светли примери постоје, да бура увек остави на површини најжилавије бродове, сведочи храбра и амбициозна Драга Љочић која је упркос свим недаћама и уобичајеном отпору према паметним женама завршила Вишу женску школу у Београду, а потом се 1879. године упутила у Цирих на студије медицине, у земљу која је после Француске прва омогућила женама право на високо образовање. Занимљиво је да је те исте године студије медицине завршила и прва жена с британских острва. Звучи иронично, али док су се другде успешно окончавале битке око права жена да могу да стекну високо образовање, код нас су се тек водиле битке за отварање установа високог образовања. Још за време студија, Драга се показала као племенита особа и кад год је њеној отаxбини претио рат, била је међу првима који су похитали на борбене линије. У току првог српско-турског рата радила је као санитетски поруч ник. За време српско-бугарског рата 1885. године превијала је рањенике и, пошто је већина лекара била упућена на фронт, једно време била је једини лекар у Општој државној болници у Београду, као и у болници за велике богиње и у установи за рањенике у Великој школи.

Али и поред свих заслуга и даље је наилазила само на одбијање и непризнавање, на зидове које су дизале њене мушке колеге. Кад се 1879. године вратила из Швајцарске као свршени доктор медицине, у Министарству унутрашњих дела, под чијом се управом тада налазила здравствена служба, био је подигнут највиш и зид. Они нису хтели ни да чују да право лечења повере једној жени. Истог трена, Драга је узела перо. У Министарство је убрзо стигла молба у којој је, између осталог, писало: „Ја сам свршила Медицински факултет на Универзитету циришком и положила докторат као доктор медицине, хирургије, бабичлука и очних болести, што доказујем приложеном дипломом. На основу овога молим г. Министра да ми изволи дати дозволу да u Београду практикујем. И, ако би требало још какав услов да испуним, молим г. Министра само нека наредити изволи, и то ћу испунити.”

И тако је почела њена најзначајнија борба која ће јој обележити живот – борба за признање. Убрзо је установљена комисија која је добила задатак да реши њену молбу. Владан ђорђевић, Младен Јанковић и ђорђе Клинковски, све сама угледна имена српске медицине, добила су налог да Драгу испитају и теоретски и практично из готово целе медицине. Драга је мирне душе учинила све што су тражили. Комисија је била стављена пред свршен чин. И да су хтели, нису могли да је оборе. Wихов извештај дао је повољно мишљење о стручности кандидаткиње. Па ипак, због тадашњег стања у законодавству, због недостатка жеље да се он измени, прва српска лекарка није могла да добије право да као лекар ради у државној служби. И то само зато што је жена. Али, она никада није прихватала поразе и није се предавала. Због те врлине, због велике храбрости коју је одувек исказивала на сваком кораку, наставила је да се бори за правду. Трпела је на својој кожи, у својој души, али настављала је да ради, да изучава и примењује медицину. Цео живот и радни век били су подређени том племенитом циљу. А како признање није долазило из круга њених колега, долазило је од пацијената, од свих који су били те среће и судбине да буду лечени њеном руком. Једно време радила је у Општој државној болници у Београду, и увек се издвајала својом пожртвованошћ у, свуда је била узор добрим и савесним радом. Тог хладног фебруарског дана 1926. године, уљуљкана у гостопримство својих колегиница и пријатеља, Драга је слушала излагања разних говорника. „Због свега тога ће име Драге љочић живети и онда кад ње више не буде било”, биле су завршне речи којима је свечано одато признање седамдесетогодиш њој жени, њеној трновитој каријери, њеном великом срцу. Драга је стајала мирно и слушала аплауз који је уследио, који је одјекивао просторијом и треперио у њеним мислима.

Умрла је девет месеци касније, 5. новембра 1926. године, знајући да је извојевала битку свог живота, да је победила, да је била у праву. Али, биле су у праву и колегинице с те последње велике свечаности. чак и данас, после толико година, име прве српске лекарке Драге љочић живи и када ње више нема i