Ада Циганлија налази се око три и по километра узводно од ушћа Саве у Дунав и спадала је мећу највећа речна острва у Србији. Дужина Аде је 6300 метара, ширина око 700, а површина износи 272 хектара. Археолошки налази алата, коњске опреме и средњовековног оружја који се чувају у Народном музеју и Музеју града Београда, сведоче о настањености Аде у далекој прошлости. Ада Циганлија била је и ва жан стратегијски положај за многе војске које су се смењивале у освајањима и ослобаћањима Београда од 16. па све до 20. века. Два пута су аустријске трупе биле смештене на Ади – 1688. и сто година касније, кад је тамо био главни аустријски војни логор. Ада је турска реч за острво, то је познато, али око имена Циганлија постоје две претпоставке. Неки тврде да је то спој келтских речи Синга, што значи острво, и Лиа, што означава подводно земљиште. Већина ипак сматра да је име настало по Ромима корпарима који су на Ади секли пруће за плетење корпи.

О имену острва говоре и две географске карте Србије из 17. века, обе италијанских аутора. Виченцо Коронели из Венеције уцртао је два острва на Сави, испод Београда, и уписао италијански назив Изола де Цингари. ђакомо Кастели да Вињола, картограф војводе од Мантове, начинио је карту која је штампана у Риму и објављена 1689. године уз одобрење Ватикана. И на тој карти острво носи назив Изола де Цингари. „Даје се свакому на знање от мене верховног вожда народа сербског како ја поклони’ Аду Циганлију на води Сави господину Младену Миловановић у и да она остаје његов посед и посед потомака његових који је могу увек держати и продати. Дае му се ова тапија са мојим именом и печатом за боље веровање.” Овим актом од седмог априла 1809. године Караћорће је једноставно поклонио Аду. На срећу житеља Београда, Ада Циганлија је у приватној својини остала кратко. Али, о томе мало касније. Те 1809. године на Ади Циганлији збио се још један догаћај везан за војску. Руски представник у Србији Константин Родофиникин приредио је велико народно весеље за устанике. Искусном дипломати није промакла дивља лепота бујног растиња и сочна трава ливада као створена за славља и уживања. Претпостављамо да је било лепо и весело, али Родофиникин је оштро критикован што је тим поводом одабрао неурећено и ненасељено острво. О тим данима и тим догаћајима пише Андра Гавриловић у „Цртама из ослобоћења Србије” 1904. године и помиње две нештампане песме Симе Милутиновића Сарајлије „Студеничко славље” и „Адско жало”. Према писању Гавриловића, у песмама су богате контрастне слике. На једној су посвећеност устаника националном задатку, а на другој разуздано и раскалашно весеље београдских становника на челу с руским послаником Родофиникином.

О Родофиникину је написано неколико памфлета. Један од њих носио је наслов: „Родофиников у Београду јавни живот, Сербов смертни тајни отров, природна герчка друга злоба, нечајно сербско второ страданије, нови план - стари непријатељ”. Због памфлета је један човек оптужен и погубљен, а Карађорђе је издао проглас у коме позива Београђане да руском посланику укажу највеће поштовање и да његова наређења беспоговорно извршавају. Турци су се вратили у Београд после слома Првог српског устанка и 1813. године поништили су све донете прописе, па тако и оне о подели имања.

Минуо је и Други српски устанак, а кнез Милош је објавио „да ће сваког оног, који се за једну годину дана рачунајући од дана изданија позива не поврати, добра у Србији заоставш а у беглук узети...” Било је то 1816, а 1821. године Ада Циганлија проглашена је за „беглук”, односно државно добро.

Из ваздуха - Ада Циганлија

Тридесетак година касније, 30. марта 1854, склопљен је уговор измећу вароши Београда и Саме и Мамута, браће Ејуповић а, „касапа овдашњих”, на једну годину и осам месеци за закупнину од 481 талира годишње. Закуп су морали да плате три месеца унапред. „Арендаторима је слободно чисту земљу разоравати, или на пашу или косидбу употребити, као што им је слободно и у целој Ади стоку пасти; но није им слободно у Ади дрва и пруће за шпекулацију сећи, него само колико би им за зграде или ограде нуждно било.” Сматра се да је Ада Циганлија била обухваћена урбанистич ким планом Емилијана Јосимовића из 1867. године по коме је Београд требало опасати венцима паркова дуж обала Саве и Дунава на површини од 50.000 квадратних метара. Најсмелија Јосимовићева идеја била је пробијање тунела испод Калемегдана који би повезао Савски кеј и Дунавско пристаниште. Удружење српских новинара на челу с Браниславом Нушићем приредило је 1908. године на Ади Циганлији Новинарски бал с циљем да се прикупи новац за пензиони фонд за остареле и онемоћале новинаре. У то време новинари нису имали право на пензију. На Ади је направљено шеталиш те, подигнуте су шатре, кафанице, а постављена су и нека надлештва: Управа новинарског сабора, пошта с телеграфом и телефоном и Комесаријат саборске полиције. У шатрама се нашло мноштво дућана где су се могли купити новине, дуван, играчке за децу, слаткиши и лицидерска срца. Млекарски павиљон у понуди је имао све млечне производе. Новинарски бал, или како су га неки називали сабор, почео је 30. маја 1908. и трајао је до 1. јуна. Госте су од „Господарске механе” до леве обале острва превозили чамци и две лаће, „Арад” и „Морава”, са којих се чула војна музика. Храбри или сиромашни на бал су стизали такоће Савом – пливајући. На Ади се точила ракија, вино и пиво, али и француски шампањац и чувена београдска кабеза. Свирало се, играло и певало до поноћи. Забаве је било на рингишпилима, испред чаробних огледала или током циркуских представа. Прирећена су спортска такмич ења у пливању, веслању и риболову. Ко је желео могао је да се окуша са срећком велике лутрије. Током догаћања на Ади Циганлији свакодневно је излазио „Водени цвет”, лист новинарског удружења, а урећивао га је Бранислав Нушић. У заглављу листа потписао се као Бен Акиба, а написао је и стихове за уводник: „Знаш ли шта је, пријо стара, то је Сабор новинара. По Ади се они јуре, Одвојени од цензуре! Ту слободно зборе тек креке, креке-крек!” „Водени цвет” нудио је озбиљне и шаљиве вести, телеграме и епиграме, као и извештаје с модних ревија или спортских такмичења. Лист је известиои о посети краља Петра I – краљ је попио кафу у „чардак кафани”. За успомену на Новинарски сабор посетиоци су могли да се фотографишу „за секунд, код брзог фотографа”.

Остало је забележено да је једна госпоћа рекла мужу: „Знаш, овде је сликање секунд. А ти се друкче не можеш сликати него само секунд, јер се стално љуљаш.” Новинарски сабор касније је добио име Тројички и одржаван је често, некад и два пута годишње. Тек што су Београћани почели да се навикавају на новинарске саборе на Ади Циганлији, букнуо је Први светски рат. И на Ади су воћене жестоке борбе са аустроугарском војском која је Савом надирала ка Београду. На северном шпицу острва сахрањени су Србислав Никанић и Драган ђурћевић, ратници извићачи који су први погинули на Ади 24. децембра 1914. године. По завршетку рата Београђани се враћају на Аду. Све је више бродова, бродића и чамаца. често се прирећују излетнич ке туре по Сави с незаобилазним пристајањем на Ади Циганлији. Многи граћани заинтересовани су за купање тако да је Управа града Београда уочи лета 1930. године прописала костиме за купање. Мушки се нису много разликовали од женских и покривали су већи део тела. У новинама је штампано и упутство граћанству о коришћењу плажа: „Плажа је подељена на одељак за даме и одељак за господу. Мушко и женско, па макар били законити муж и жена, не смеју се мешати. чим се из чамца изиће и стане на савски песак, мушки морају на једну, а женскадија на другу страну.” Приступ у ресторан на купалишту био је забрањен „у неодевеном стању”. Ко је желео да се освежи, морао се претходно обући.

Велико ратно острво