Необичним изгледом и дуговечношћу корњаче су од давнина привлачиле пажњу, а приписиване су им и необичне моћи. Оне су главни јунаци басни, прича, разних теорија, обреда, па и састојци лековитих напитака. Стари Индуси су веровали да Земљу као плочу носе на леђима три слона који стоје на великој корњачи, а да она плива у бескрајном океану. Индијанци су замишљали да је Земља положена на четири слона, а да они стоје на једној корњачи која, опет, стоји на једној змији која се креће у непрегледном океану. Један познати научник који је држао предавање из астрономије говорио је о томе како Земља кружи око Сунца, а Сунце око средишта огромног скупа звезда који ми називамо Млечни пут. Кад је завршио излагање, у дну сале устала је једна старија жена и рекла: „Све то што сте нам испричали обична је бесмислица. Свет је, заправо, равна плоча која се налази на леђима џиновске корњаче.” На уснама научника појавио се надмоћан смешак пре него што је узвратио: „А на чему стоји корњача?” Стара госпођа је на то одговорила: „Веома сте паметни, младићу, веома паметни. Али корњаче се пружају све до краја!”

Оваква представа свемира, као бескрајан низ корњача, данас многима изгледа смешно, али неки и даље верују у њу. Грчки филозоф Зенон из Елеје (490-425. пре н. е) занимљив је за математику због својих 40 парадокса, а најпознатији је парадокс о Ахилу и корњачи: брзоноги Ахил не може да стигне спору корњачу. Рецимо да је Ахил двоструко бржи од корњаче. Ако је на почетку корњача на некој удаљености испред Ахила (рецимо 10 метара) и обоје почну да трче у истом смеру у истом трену, кад Ахил пређе почетну удаљеност од 10 метара, корњача је 5 метара испред њега. Док Ахил пређе тих 5 метара, корњача пређе још 2,5 метара. Док Ахил пређе тих 2,5 метара, корњача је опет испред њега за 1,25 метара и тако унедоглед: кад год Ахил дође на неки претходни положај корњаче, она је још мало испред њега.

Поједини народи мрвили су оклоп корњаче у прах који су потом стављали у посебно израђене медаљоне и носили их око врата или ножног чланка. Амајлија је за њих обезбеђивала сигурност, складан живот и заштиту, поготову кад је у питању здравље, а сматрали су и да делује као заштита од мрачних сила. По кинеском хороскопу, уколико прижељкујете љубав или вам је потребан подстицај и помоћ у образовању, „треба енергизовати североисточну палату барском корњачом” за коју се верује да је један од најмоћнијих покретача.

По фенг шуију постоје четири небеске животиње: феникс, корњача, тигар и змај. Корњача означава дуговечност, а поред тога служи за развијање интуиције и отварање „трећег” ока. По старом веровању и сановнику, корњача означава љубав која вам није истом мером узвраћена. Ако сањате да убијате корњачу, треба да се надате победама над непријатељима.

Корњаче су можда најпрепознатљивије животиње с кичмом. Ниједан кичмењак није развио оклоп као што је корњачин. Оклоп се обично састоји од око 50 до 60 костију и има два дела: карапакс, који покрива леђни део животиње, и пластрон (сачињен од 7 до 11 костију), који штити трбушни део. Та два дела повезана су са сваке стране коштаним мостом који чине продужеци страна пластрона. Ова пресудна новина појавила се за време тријаса, пре око двеста двадесет милиона година, пре него што су постојали сисари, птице, гуштери, змије, крокодили или цвеће, у исто време кад и најранији диносауруси. Овај преображај вероватно објашњава (бар делом) успех корњача за време и после доба диносауруса, упркос томе што су троми и спори гмизавци. Оклоп је постао камен темељац корњача. Он утиче како на дуговечност тако и на ограничену покретљивост. Око њега настала су друга прилагођавања. Због оклопа, трчеће, скачуће и летеће корњаче нису имале еволуционарни избор, али се умерена адаптивна радијација десила унутар групе.

Почевши као полуводени становници мочвара, неке корњаче развиле су се као потпуно копнене животиње које настањују шуме, пашњаке и пустиње. Друге су постале више водене и настањују језера, реке, рукавце и мора. Али, све корњаче имају много заједничких особина. Немају зубе, имају унутрашњу оплодњу, легу амниотичка јаја у љусци у гнезду које прави женка, и имају више заједничких особина везаних за животну историју, на пример, касно сазревање, изразиту дуговечност и малу смртност код одраслих.

Барска корњача (Емyс орбицуларис), чији назив указује на њено станиште, припада породици Емyдидае. Шетајући у пролеће поред језера или потока који споро тече, можда ћете наићи на барску корњачу како се сунча на обали, грејући тело после дремања у блату током зиме. Величина оклопа одраслих јединки доста варира, од 15 до 38 центиметара, али је увек правилног, овалног облика. У нормалним условима њихова тежина креће се од 400 до 700 грама мада су нађени и поједини ретки примерци који су имали тежину и до 1,5 килограма. Пластрон (трбушни део оклопа) најчешће је жут, с више или мање црне пигментације. Глава је гола, без рожних крљушти. Прсти су спојени опнама за пливање и завршавају се дугачким, кукасто повијеним канџама. Реп је релативно дугачак. Боја оклопа је променљива: тамносмеђа или црна подлога посута је с више или мање жућкастих тачкица или цртица. Тамна глава посута је жутим мрљама. Одрасле женке увек су веће од мужјака. Мужјаци имају мало удубљен пластрон, дужи и дебљи реп с клоаком смештеном више према крају репа. Разликују се и по боји очију: мужјаци имају смеђе зенице, а женке жуте. Женке често имају више издигнут оклоп од мужјака. Одрасле јединке живе у паровима и у мањим групама.

Барска корњача настањује све типове копнених стајаћих вода с богатим воденим растињем - баре, локве, језера, те мирније делове речних токова, где је тло муљевито и добро обрасло биљем. Преко дана обично се не удаљавају много од свог воденог пребивалишта и већином се сунчају поред обале, док ноћу предузимају већа копнена путовања. Њихово понашање мења се зависно од сезоне и спољашњих фактора. Корњаче мање једу кад је температура нижа. Под водом могу да бораве више часова без изласка на површину. Одлично пливају и роне, а доста су брзе и спретне и на копну, насупрот њиховим копненим рођацима.

Оне истражују околину и могући плен тако што им само нос и очи вире испод површине док су сакривене у плутајућем растињу. Хране се малим раковима, ларвама двокрилаца, жабама и рибама. Након што ухвате плен, кидају га на комаде оштрим канџама предњих ногу, па тек онда гутају.

Барска корњача је корисна, она је „санитарац” у води јер се храни мртвим рибама и птицама које падну у воду. Од биљака једу само сочивицу која покрива површину у стајаћим водама. Значи, барска корњача претежно је месојед за разлику од шумске корњаче која је биљојед. За време сушног раздобља одлази у потрагу за новим стаништима и при томе може да страда, нарочито приликом преласка путева. Зимски сан барска корњача обично проводи заривена у муљ на дну воде у којој живи. Ове корњаче постају полно зреле у петој или шестој години. Паре се у води, обично у мају. Током сезоне парења ова врста испушта кратке пискаве звукове. Кад се нађу у стресној ситуацији, испуштају другачије звукове налик звиждуку, цвркуту и стењању. Покрети главе такође имају улогу у комуникацији.

Женке у току парења излазе из воде и траже погодна места у близини обале где полажу 8 до 10 издужених јаја по леглу, која су дугачка од 15 до 22 милиметра. За полагање јаја корњача бира најпогодније место, део који није обрастао травом или густим растињем и ту се припрема за полагање: кваси то подручје, па затим тврдим репом буши рупу у земљи. Затим задњим ногама копа рупу и у њој полаже јаја. Након полагања јаја затрпава рупу и утаба земљу да би била чвршћа. Из положених јаја после три месеца излегу се младе корњаче које се враћају у воду. Неки ембриони хибернирају унутар јаја и излазе тек наредног пролећа.

За разлику од људи, код којих је пол генотипски одређен приликом зачећа, пол корњача зависи од услова инкубације, то јест од температуре. Температура има пресудни утицај на пол отприлике на средини трећине развоја ембриона. Ако су јаја у том периоду била изложена температури нижој од 25 степени Целзијуса, излећи ће се мужјаци, а ако је температура била виша од 30 степени, из јаја ће се излећи женке. Иначе, мужјаци сазревају раније него женке. Корњаче се паре више пута годишње. Младунци су ситни, налик на овећу бубу, док оклоп одраслих животиња може да нарасте и до четрдесетак центиметара. Због тога се често дешава да их власници, који су их као мале узели за кућне љубимце, остављају у природи кад одрасту.

Тренутно је познато 13 подврста барске корњаче распрострањених од северне Африке (Мароко, Тунис), преко Француске, Италије, Немачке, Пољске, Мађарске, Румуније, Аустрије па све до Турске (најсеверније забележена у Литванији).

У поређењу с другим гмизавцима, животни век корњача прилично је дуг. Више извора помиње да барска корњача може да живи до 100 година, међутим најстарији забележени примерак у заточеништву има 58 година.

Кад наиђе опасност, корњача се увлачи у оклоп и затвара све отворе. Познато је да корњаче могу да преживе чак и велике и озбиљне повреде. Барска корњача има много природних непријатеља. Чапље, ракуни, медведи, змије, ракови, галебови, лисице, пацови, мачке и корморани хране се јајима и младунцима. Младе животиње често су плен риба грабљивица, док су одрасле корњаче у опасности од дивљих паса, којота, птица грабљивица и људи. Барска корњача угрожена је на целом подручју распрострањености и спада у гмизавце чија се бројност највише смањила током последњих двадесет година, претежно захваљујући човеку. Барске корњаче се лове за храну, користе се у медицинске сврхе и понегде се држе као кућни љубимци. У нашој земљи барска корњача је као природна реткост законом заштићена врста и њен лов или било какво узнемиравање најстроже је забрањен!

Црвеноуха корњача, Трацхемyс сцрипта елеганс, дужине око 28 центиметара с јарким жутим округлим шарама изнад очију чест је кућни љубимац. Боје и шаре ове врсте се разликују, а осим тога мењају се и с годинама старости јединке: на пример, старији мужјаци постају потпуно црни. Насељава источне области Америке до језера Мичиген, као и североисточни Мексико и то углавном спорије водене токове са изобиљем растиња. То су природна подручја одакле потиче, али ову корњачу можемо наћи и на другим континентима где је човек својом немарношћу према овим животињама вештачким путем населио неке делове Европе и Азије.

Црвеноуха корњача спада у омниворе, што значи да њен јеловник има велику листу разноврсне хране. Осим биљне хране коју радо једе кад је у поодмаклој величини, ова корњача храни се и инсектима, бескичмењацима у води, па чак и ако може да ухвати понеку мању рибу или птицу радо ће је појести, или ако наиђе на мртву рибу без двоумљења ће и то прихватити. Приметна је код младих корњача већа потреба за храном животињског порекла. У природи животни век ове корњаче може да достигне више од 50 година, мада је забележен и примерак стар 75 година. Црвеноуха корњача са северноамеричког континента може да пренесе бактерије из рода салмонеле. Посебно су на удару малишани који воле да дирају корњачу.

Црвеноухе корњаче честе су у воденим површинама у граду, пошто их несавесни власници ту пуштају јер не могу или више не желе да се брину о њима. Ова врста, која се налази на листи сто најгорих инвазивних врста, може да се нађе и изван насеља, где нарушава стабилност екосистема, а посебно лоше утиче на бројност аутохтоне европске барске корњаче, као и на бројност неких врста птица, чијим јајима се храни. Осим птичјих јаја, ова врста напада и птиће - увлачи их у воду и дави. Осим кичмењака, црвеноухе корњаче лове и бескичмењаке, попут вилинских коњица и њихових ларви, тако да утиче и на бројност врста којима се храни.