После три дана непрекидног трагања за Луис Сандерс на падинама планине Тусон, у тропском северном Квинсленду у Аустралији, највећа нада више од седамдесет спасилаца била је да ће је наћи у бесвесном стању или озбиљно повређену негде на стеновитим брежуљцима

Планина Тусон није ни највећа ни најлепша у Аустралији. Простире се на тек нешто више од шестсто метара надморске висине. Међутим, пут ка њеном врху одавно је познат по подмуклости. Области око литица неопростиве су према човеку, док је прашума препуна тајпана, једне од најотровнијих змија на свету. Иако знаци на почетку стазе упозоравају да је потребно бар пет сати да се стигне до врха и назад, многи их занемарују. Већина људи одустане од пењања на планину већ после пола сата због густог растиња. Други, пак, успеју некако да се докопају врха, па да се онда изгубе приликом повратка и на неколико сати. Понекад се деси и да неко проведе ноћ на планини.

Луис Сандерс је дошла у околину Тусона ради сезонског брања воћа. Био је то посао који јој је омогућавао да проучи разне делове Аустралије и пружи оно за чим је ведра и неустрашива Луис одувек трагала - пустоловину. На тај начин последњих година посетила је и Перт, Дарвин, Алис Спрингс и Улуру. Зато је дошла и на плантаже близу планине Тусон.

Сваког дана поглед би јој потекао према тим стеновитим падинама док би шетала дуж непрегледних редова поморанџи и одмарала се под неким дрветом, или кад би ишла на спавање или отворила очи. Луис је желела да освоји један наизглед лак врх, и кад су је осећања коначно преплавила, кренула је пут планине у лаганој одећи: ружичастој мајици и шортсу.

Време је било предивно, планина обасјана сунцем. Прави дан за планинарење, помислила је корачајући весело и смело дуж кривудаве стазе која ју је водила према Тусону. Била је толико опчињена предивним пределима који су се пружали пред њеним погледом да ни после неколико сати ходања није осећала ни најмањи умор. Међутим, младост не обраћа пажњу на упозорења.

Јер, за неколико сати позвонио је мобилни телефон Џоане Вудворд с којом је заједно похађала школу за негу лепоте. Веза се брзо прекинула, али њена најбоља другарица успела је да чује усплахирени глас који је понављао:

- Изгубила сам се, изгубила.

Затечена, Џоана, је одмах обавестила спасилачку службу. Био је то почетак тродневне потраге какву планина Тусон одавно није видела.

Начелник полиције испрва није био много забринут. Није то био први пут да се неко изгубио на планини која је, узгред, окружена путевима и која се простире на тек неколико квадратних километара. Више муке задавала му је њена брижна мајка, крупна и пуначка Лиз Сандерс, једна од оних жена којима не ваља стати на пут.

- Послали сте само десеторо да је траже! - проломио се канцеларијом њен глас попут грома.

Док је посматрао како љутито скакуће с једног на други крај просторије витлајући рукама као тољагама, помислио је како никада није видео крупнију жену.

- Не брините, госпођо, наћи ћемо је...

- Да не бринем? - оштро га је прекинула, и стала на тренутак да размисли. А онда га је погледала право у очи. Видевши у тим црним разрогаченим очима непрегледну мирноћу као у шахисте, непоколебљиву одлучност као у боксера, начелник као да је угледао дубине пакла. Брже-боље подигао је слушалицу.

- Дајте ми контролу летења... Потребан нам је хеликоптер - рекао је, а Лиз Сандерс већ је јурила према хелиодрому.

Неколико минута касније пилот хеликоптера по други пут је поновио:

- Извините, али не смем да вас поведем. Изгубићу посао...

Међутим, Лиз Сандерс је само ћутала и гледала га.

Ускоро су били у ваздуху.

Вече је почело да се спушта. Док је летелица парала небо изнад Тусона, спасиоци су пречешљавали шуму у групама од четворо, наоружани радио-уређајима и држећи се један уз другог за случај опасности. Корачајући кроз густо растиње, једва су могли да виде неколико метара испред себе, па је стога било тешко замислити како је то полазило за руком Луис која је кратковида. Потом су се нашли на ободу шуме и морали су да прођу поред литице с клизавим камењем које је сваког секунда могло да однесе неког са собом у провалију. Али, наставили су даље дуж бројних одрона и стеновитих брежуљака, планинских потока и густе стрме шуме. Времена је било све мање. Кад падне ноћ, шансе ће бити веома мале.

Високо изнад њих, пилот се све време трудио да држи летелицу што ближе крошњама дрвећа. Док су прелетали час преко северне, час преко јужне стране планине, страх је почео да се увлачи у кости Лиз Сандерс и да буди потмуле мисли. Тражила је обрисе своје кћерке негде у просеку између два дрвета, или на неком узвишењу и није могла а да не помисли шта јој је ово требало. Али, још горе биле су сумње да јој се нешто десило. Ако је кратковида није глува, пало јој је на памет док је размишљала о томе зашто њена кћерка не чује обртање елисе. До сада су бар десет пута прошли сваким делом неба изнад Тусона, и мајка је постајала све нервознија, све мање је имала стрпљења, све мање наде.

Онда се у кабини зачуо звук радија. Видно узбуђеним гласом кратко је саопштено:

- Нашли смо нешто!

И Лиз пребледе. Крв јој проструја телом и зарумени образе, дах постаде тежак и узаврео. Најцрња мисао потече и помути јој свест.

Није се сећала колико је дуго била у несвести. Неколико дана после тог догађаја испричала је да је прво спазила замагљену пилотову кацигу а тек онда је чула његов глас:

- Жива је! Нашли су трагове који су стари тек неколико сати. Жива је! Чак је оставила и поруку на кори дрвета.

- Поруку? - упитала је у магновењу.

- Како гласи порука? - упитао је пилот спасиоце на земљи.

Неколико секунди владала је тишина. Несносна за мајку, мада пилоту после оног њеног погледа више никада ништа неће бити тако страшно.

- За неког дечка! - весело је затреперио глас преко радија. - Пише Луис С. воли Стивена В. највише на свету! Ура!!!

Жамор с радија одмах се пренео у кабину летелице. Коначно је могла да одахне. Луис је била жива! Има наде!

Али, ако је жива, зашто је онда још нису нашли? Шта је спречава да се, на пример, попне на неко голо узвишење где би је лакше спазили? До сада је већ и екипа на земљи бар два пута обишла пун круг, непрестано су се у мајчиним мислима преплитала питања и стрепње.

- Морамо да се вратимо по гориво! - обазриво је рекао пилот.

- Па шта онда чекаш! - узвикнула је тако да су пилота прошли жмарци.

Слетевши поред полицијске станице, Лиз је накратко изашла из летелице и прошла поред начелника који се свим силама трудио да се његов поглед не сретне с њеним. Међутим, то је било немогуће.

- Удвостручите напоре! - мирно је изговорила.

А напори су се утростручили. Другог дана за Луис Сандерс трагало је више од седамдесет људи, што полицајаца и припадника спасилачке службе, што добровољаца. Корачајући на пет метара један од другог, пречешљавали су сваки педаљ густе шуме, док је хеликоптер на челу с Лиз летео изнад њих у концентричним круговима и саопштавао њена наређења преко мегафона. Један од добровољаца нашао је кору од банане коју је тог јутра очигледно појела Луис. Нада да је преживела хладну и опасну ноћ на негостољубивој планини дала је нови замах потрази и одлучност мајци.

Онда је поново почела да надолази тама, носећи са собом страшно бреме. Најјаче је лупало срце Лиз Сандерс, неустрашиве мајке, која се свим силама трудила да очува достојанство у тако тешком тренутку. Више јој није помагао умирујући глас пилота који је све време понављао:

- Наћи ћемо је! Не брините. Растиње је тако густо! Једино је због тога још нисмо нашли!

Док је седела на скученом копилотском седишту тражећи у даљини лице своје кћерке, очекујући да се сваког часа зачује на радију њен глас, крила је црне мисли које су надолазиле, потискивала злослутна осећања.

И тако, у трену ока, пролети још једна бесана ноћ проткана борбом седамдесет упорних људи којима није сметало ни густо растиње ни опасна природа Тусона. А Луис је и даље била изгубљена негде надомак отровних змија, у хладној и влажној планинској ноћи, те је сунце са собом донело бојазан да ће је у најбољем случају наћи полумртву. Првог дана нашли су поруку и трагове, другог кору банане, а трећи са собом није донео ништа до муке и зноја. У подножју планине начелник се борио с небројеним новинарима који су дошли у потрагу за причом. У шуми добровољци су се по ко зна који пут пробијали према врху. У летелици, исцрпљена али никако обесхрабрена мајка војевала је битку свог живота. Пажљиво је посматрала како елиса шиба крошње и открива простор испод себе у нади да ће је угледати здраву и читаву, са стрепњом да ће је спазити повређену и обливену крвљу. Понекад би подлегла притиску и погледала у страну, а уморне очи прекрила би магла. Али истог трена би се тргла и упитала да је неко није случајно видео или чуо.

Премда је тако мислила, њену кћерку нису обливале сузе, није била уплашена. У подножју дрвета надомак једног потока, Луис Сандерс љуштила је банану и мирно чекала да је нађу. Наравно, знала је да је бесомучно траже, да планином одјекује њено име, чула је у даљини повике спасилаца, а звук елисе парао јој је уши.

Мада, ни њој није било јасно како се непрестано мимоилазе. Јуче је чак провела неколико сати на голом узвишењу. Међутим, сада је одлучила да се опусти, да још мало ужива у пустоловини какву није могла ни да сања.

Неколико сати касније, док је очајна мајка нестрпљиво чекала да се хеликоптер напуни горивом, изненада се зачуо глас на радију:

И Лиз је вриснула.

- Је л’ добро? - упитала је отевши радио из пилотових руку.

- Одлично је! Не брините ништа! - убеђивао ју је глас преко радија.

Преплављена срећом, Лиз ухвати пилота, одигну га од земље и у загрљају пресави као прут.

Луис Сандерс била је зачуђујуће мирна кад су је довели у канцеларију полиције. Деловала је одморно. Кад је угледала мајку, истог трена нашла се у њеном загрљају. Заплакала је, непрестано понављајући:

- Жао ми је, јако ми је жао.

- Хајдемо кући - рекла је мајка дубоко удахнувши. А, Лиус је кроз прозор угледала огромну масу која се окупила.

- Ко су ови људи?

- Новинари, душо! Дошли су из свих крајева Аустралије.

Луис је неколико секунди посматрала њихова лица, а онда је, зграбивши ташну из мајчиних руку, потрчала према тоалету.

- Надам се да си понела шминку, мајко!!! - зачуло се док је затварала врата. Била је то јединствена прилика за девојку која похађа школу за негу лепоте.

Напољу, начелник је брижљиво објашњавао како је текла потрага. Признао је да је и њему било чудно што се толико одужила, али је био задовољан јер се на крају све добро завршило. Упркос свему, девојка је била у одличном стању, што је приписао савршеним временским условима на планини. А онда, угледавши нашминкану девојку која је изгледала као да је пошла на матурски бал, сви новинари похрлише према њој. У трену, створила се невероватна гужва, са свих страна полетели су микрофони, блеснули блицеви.