Хришћанска црква постоји већ две хиљаде година и има своје јунаке којих се радо сећа и за које се побринула да буду отргнути од заборава. Неки од њих су страдали због привржености Христовој вери у разним бурним епохама почев од прогона у Римском царству до нашег времена, неки су се истицали милосрдним делима, неки су живели у посту и молитви и у складу с најстрожим захтевима хришћанске аскезе. Ти јунаци хришћанске цркве добили су своја житија или помене, а одређеног дана сваке године верујући у Христа их се сећају и они се помињу у литургијама које се обављају у божјим кућама.

Свети Никола празнује се 6. (19) децембра, Свети Георгије, то јест Ђурђевдан, 23. априла (6. маја), Свети Димитрије, односно Митровдан, 26. октобра (8. новембра). За Србе су нарочито значајни њихови светитељи као што су, на пример, свети Сава, који се слави 14. (27) јануара, свети Симеон (Немања), кога српска црква обележава 13. (26) фебруара, или свети Василије Острошки, чији је дан 29. април.

Међутим, у хришћанској цркви постоји и известан број светаца чија се имена нису сачувала у предањима. Реч је, дакле, о „колективним” светитељима, онима који су страдали групно, остали безимени, али не и заборављени. Тако у православним црквеним календарима, односно светачницима, можемо да прочитамо како је 22. фебруара сећање на „страдање светог мученика Маврикија и с њим седамдесет војника”, или како се 7. фебруара обележава „страдање хиљаду и три мученика у Никомедији”. У оба случаја ради се о догађајима који су се збили на почетку 4. века, за време владавине цара Диоклецијана (284-305), а поменути су посечени мачем. У даљем тексту биће речи о три „колективна” светитеља.

Једна од најзанимљивијих и најнеобичнијих хришћанских легенди везана је за седморицу младића из малоазијског града Ефеса. Приповест о њима сеже у средину 3. века, у време владавине римског цара Де-

ција (249-251). Он је припадао оним императорима који су настојали да обнове старе римске врлине по којима су Римљани били надалеко познати. Сва је прилика да се на тај начин објашњава први општи прогон хришћана по читавом царству 250. године, кад је страдао велики број присталица ове вере. Цар је погинуо нешто касније у бици код Абрита, у Доњој Мезији, 251. године. Ту се сукобио с германским племеном Гота који су упали у Тракију и Македонију и почели да пустоше провинције царства.

Према сачуваној хришћанској легенди, у прогонима верујућих у Исуса Христа цар Деције је из Картагине допутовао у малоазијски град Ефес. Смештен близу ушћа реке Каистра у Егејско море, овај антички град, велико трговачко средиште предње Азије и полазна тачка многих путева, имао је славну и бурну прошлост. У њему се налазио чувени Артемидин храм који је сведочио о дугој баштини паганства, али је Ефес био важан и за историју хришћанства јер је апостол Павле неко време, у два маха, провео у њему и проповедао јеванђеље. Ефеској цркви упутио је из Рима и чувену посланицу. Уз то, у Ефесу је дуго живео и апостол и јеванђелист Јован Богослов, а по предању се ту и упокојио. Овај град је чувен и по томе што је 431. године у њему одржан трећи од седам васељенских сабора хришћанске цркве.

Дошавши у Ефес, цар Деције је заповедио да у складу с паганским обичајима сви грађани учествују у приношењу жртава. Седморица младих војника, који су потицали из угледних градских породица и били наклоњени хришћанству, нису желели да учествују у таквој светковини, па су уточиште нашли у једној пећини на падинама оближње планине Охлон. Пошто је сазнао где су и зашто су се склонили, цар Деције је решио да их казни, па је наредио да се пећина зазида. Међутим, умешао се Бог и на њих пустио чудноват и дуготрајан сан.

Наводно су двојица царевих људи који су имали задатак да зазидају улаз у пећину били потајни хришћани и на двема оловним плочама описали су страдање ових седам светих младића. Они су забележили њихова имена, положили плоче у ковчежић од бакра, запечатили га и узидали међу камење којим је затворен улаз. Имена ефеских младића су: Максимилијан, Јамвлих, Мартинијан, Дионисије, Антонин, Јован (Константин) и Ексакустодијан.

Сто деведесет година касније, управо у време кад су се појавили јеретици који су одбацивали учење о васкрсењу мртвих, Господ је оживео седморицу уснулих младића. Десило се то за владавине хришћанског цара Теодосија II (408-450). Несвесни да су у међувремену прошла чак два века и уверени да је протекла само ноћ, мучени глађу, одлучили су да један од њих оде у град и набави храну. У силном страху од горопадног цара Деција, он је опрезно ушао у Ефес који се у међувремену веома променио. Свуда су се налазила здања с крстовима, грађани су непрестано изговарали Христово име, што су пре чинили једино кришом, а младића је нарочито помело то што није препознао ниједног житеља свог родног места. Имао је утисак да је у неком сасвим другом, непознатом граду.

Невоље су почеле кад је приликом куповине хтео да плати намирнице великим сребрњаком цара Деција. Необични новац привукао је пажњу продаваца који су претпоставили да је младић нашао некакво благо. Сместа су га одвели намеснику који је спровео истрагу. Присутне је збуњивало што је младић упорно помињао цара Деција за кога су чули да је живео и владао некада давно. Уз то, никако није могао да докаже да је грађанин Ефеса јер га нико није познавао.

Кад му је запретила тамница, младић је одвео оне који су га испитивали у пећину, а за њима је кренуло и мноштво радозналог народа. Загонетку је разоткрио текст на оловним плочама, а о свему је обавештен и цар Теодосије II који је одмах похитао у Ефес да види чудо. Цар се наводно поклонио младићима који су потом уснули вечним сном. Теодосије II хтео је да њихова тела пренесе у Цариград, али они су му се јавили у сну и замолили га да их остави у пећини што је он и учинио. Тако је настао култ „седморице спавача”, „седморице ефеских младића” или „седморице ефеских отрока”, како се они још називају. Они се помињу два пута годишње: њихово буђење из двестагодишњег сна 4. августа, а потом коначно представљање 22. октобра.

Почетак ове занимљиве легенде у великој мери остао је замагљен. Први сигуран помен потиче из времена око 530. године, дакле, готово три века касније, кад је ходочасник Теодосије посетио њихов гроб у Ефесу. Он је навео њихова имена и чак сматрао да су сви били браћа. У науци је постојало и мишљење да је изворна легенда потекла на сиријском језику, али оно је одбачено (сиријска верзија говори о осморици младића и даје другачија имена). За приповест о седморици ефеских спавача већ до краја 6. века знао је и Гргур Турски, франачки историчар и богословски писац (око 540-593/594).

Богословски гледано, чудо „седморице спавача” било је тумачено као непобитан доказ васкрсења мртвих. Њихова пећина и гроб временом су постали место честих ходочашћа хришћана из разних делова света. Занимљиво је да се легенда о „седам спавача” није проширила само по хришћанским земљама него је доспела и до муслимана и тамо била прихваћена.

„Седморица спавача” приказана су и у ликовној уметности. Један од веома ретких сачуваних византијских приказа уснулих ефеских младића налази се у менологиону (месецослову) - некој врсти црквеног календара у коме се помињу свеци и празници годишњег циклуса - византијског цара Василија II (976-1025). Ту су приказана седморица младића који савијених глава леже у пећини. Торба и штап за ходање су поред улаза. И у поствизантијској уметности може да се сретне мотив „седморице спавача”.

Познато је да су цареви Константин Велики и Валерије Лициније 313. године објавили такозвани Милански едикт, едикт о верској толеранцији, којим је хришћанима коначно дозвољено да слободно веро-исповедају своју веру, што је био један од најважнијих датума у светској историји. Међутим, то није значило да су сасвим престали прогони хришћана. Напротив, њих је још било, али све ређе.

Севастеја, данашњи Сивас, град у североисточном делу малоазијске области Кападокије, налази се на раскрсници веома важних путева. Према хомилији, односно црквеној беседи Василија Великог, који је у другој половини 4. века био епископ града Цезареје у Кападокији, сачувало се веровање о четрдесет севастејских мученика. Они су били војници хришћани, познати по јуначности и ратничким способностима, који су страдали због свог верског опредељења. У њиховом житију остало је забележено да их је командант, иначе многобожачки настројен и веома нетрпељив према хришћанима, покушао да примора да учествују у паганском приношењу жртава. Они су то одлучно одбили. Пошто није помогло ни упорно убеђивање, наводно су били утамничени. Ни даљи покушаји да се поткопа одлучност ових војника хришћана нису уродили плодом.

За казну су били присиљени да читаву ноћ стоје наги у залеђеном језеру и на студеном ветру под будном присмотром стражара. Да би поколебали решеност севастејских ратника и њихове патње учинили неподношљивим, мучитељи су тик уз језеро поставили топло купатило. С проласком ноћи мраз је толико стегао да један од њих није издржао него је закорачио према спасоносном купатилу, али се наводно одмах распао. Вода у језеру постала је одједном топла и на небу се појавило тридесет девет сјајних венаца. Тада се један од стражара скинуо и, узвикујући да је и он хришћанин, ушао у језеро како би заменио оног који се поколебао и нестао. На тај начин опет их је било четрдесет. Ујутро су њихови мучитељи у немоћном бесу побили севастејске војнике, спалили их и кости побацали у језеро.

Тему четрдесет севастејских мученика нарочито су разрадили Григорије из Нисе, чувени кападокијски црквени отац и млађи брат Василија Великог, и знаменити богослов Ефрем Сирин. Сирин, који је писао на сиријском, или можда његов преводилац са сиријског на грчки, постарали су се да забележе место и датум овог догађаја: Севастеја, 9. март 320. године, односно време владавине Валерија Лицинија. Неколико византијских писаца прослављало је касније четрдесет храбрих војника хришћана. Легенда о севастејским мученицима касније је утицала на приповест о пет севастејских мученика и још познатију о четрдесет два аморијска мученика која је настала у 9. веку. Хришћанско предање наводно је сачувало имена свих четрдесет севастејских страдалника.

Легенда о страдању севастејских војника брзо се распрострла на широком простору од Кападокије до Рима и, као да је реч о некој библијској сцени, нашла је свој одраз у ликовној уметности византијског света. На фрескама и иконама види се четрдесет полунагих људи, различитог узраста и телесне грађе како, сабијени у гомили, стоје у плиткој води. Једни се моле, други ужаснуто гледају некуд у страну, трећи срчано бодре оне који су клонули духом, док је изнад њих Исус Христос, а каткад је ту и четрдесет лебдећих венаца.

Занимљиво је напоменути да је Растко Немањић, свети Сава, пошто се упокојио у Трнову, престоници такозваног Другог бугарског царства, најпре био сахрањен у тамошњој цркви која је посвећена култу „четрдесет севастејских мученика”, али је његове земне остатке братанац Владислав, српски краљ (1234-1243), пренео касније у манастир Милешеву.

Легенда о четрдесет два аморијска мученика знатно је млађа од претходне две хришћанске приче и настала је у 9. веку. Она је у тесној вези с тадашњим односима Византијског царства и арабљанског калифата, двеју великих сила које су се сукобљавале на неколико фронтова. После снажне исламске најезде у 7. веку, којој је Византија једва одолела, у 8. и 9. веку, грубо узевши, постојала је одређена равнотежа снага, да би у 10. веку уследила велика византијска офанзива.

Помало је парадоксално да је управо за владавине византијског цара Теофила (829-842), страсног поборника арапске културе и последњег византијског цара иконоборца, између царства и калифата долазило до жестоких ратних сукоба који су се водили с променљивом ратном срећом. На пример, Византија је однела превагу 829. и 831, а Арабљани 830. и 832. године. Онда је 837. године царство кренуло у офанзиву и Византинци су освојили градове Запетру и Самосату. Будући да је Запетра била родно место калифа Мутасима (833-842) и да су Византинци у граду начинили прави погром живља, владар Арабљана желео је да се освети хришћанским непријатељима.

Већ следеће, 838. године, муслимански ратници су узвратили и у великој бици код Дазимона однели значајну победу. Како бележи писац житија четрдесет два аморијска мученика, у бици су предност најпре имали Византинци, али је онда, божјом вољом, а тобоже због Теофиловог иконоборства, ратна срећа прешла на страну њихових непријатеља. Цар се с муком спасао, док су се Арабљани устремили на град Аморион, данас Хисар, на граници између малоазијских области Галатије и Фригије, и, што је посебно значајно, родно место Теофилових предака. (Треба подсетити да је Теофило био други од тројице царева аморијске династије.) Наводно им је тек после издаје пошло за руком да га запоседну у августу 838. године, што је значило да се калиф осветио хришћанима. При том су, „што мачем што огњем”, како каже житије, направили велики покољ међу хришћанским браниоцима.

Том приликом ухваћени су неки од укупно четрдесет двојице угледника који су јуначки бранили Аморион. Помињу се седморица: Константин, Аеције, Теофил, Теодор, Мелисен, Калист и Васој. Иако је Теофило нудио богат откуп за заробљене, калиф Мутасим није на то пристао. Ово је веома тешко пало византијском цару, па се разболео и убрзо умро. Познато је да је Теофило, заправо, преминуо тек у јануару 842. године.

Калиф Мутасим је заробљене византијске великодостојнике одвео у Сирију, где их је у више наврата стављао на разне муке. Настојао је да их примора да хришћанску веру замене исламом, али ни то што им је слободу условљавао верским преобраћањем није могло да ослаби њихову приврженост Исусу Христу. Писац житија доноси занимљиву верску расправу у којој су аморијски мученици својим муслиманским домаћинима доказивали надмоћ и исправност хришћанства у односу на ислам. Заробљени Византинци, непопустљиви у својим верским гледиштима, провели су седам година у заточеништву а онда су, по наређењу новог калифа Ватика (842-847), у граду Самари посечени и бачени у реку Тигар 6. марта 845. године.

И четрдесет два аморијска мученика били су присутни у византијској уметности, али знатно ређе него четрдесеторица севастејских војника. Обично су приказивани као група дворана у туникама и огртачима.