Средином 19. века у књижевним круговима Француске дуго се препричавао један догађај. Наиме, поштар је на адресу чувеног песника Виктора Игоа (1802-1885) донео писмо на коме је писало „Најбољем песнику на свету”.

Иго је писмо окретао у рукама, али га није отворио. Проследио га је Алфреду де Мисеу (1810-1857) мајстору стиха уз речи да је писмо грешком залутало до њега. Прочитавши како је насловљено, Мисе се захвалио колеги на части коју му је указао и сутрадан писмо однео Алфонсу де Ламартину (1790-1869).

И Ламартин је, као и претходна два песника, дуго гледао у коверат, али га није отворио. Ставио га је у џеп и упутио се у посету Виктору Игоу.

- Имам нешто што ми не припада. Ја јесам старији, али нисам најбољи писац и творац риме. Ти си свестранији од мене. Ово писмо упућено је теби.

Виктор Иго био је затечен. Када је Ламартину испричао све о писму непознатог пошиљаоца, одлучили су да га заједно отворе.

Први редови упућени најбољем песнику на свету одмах су открили и његово име. Игоу и Ламартину било је потпуно непознато. Из даљег садржаја писма схватили су да песник своје радове објављује у петпарачким новинама.

Ипак, обојица су се сложила да о укусима читалачке публике не треба расправљати, али су и закључила да они такву похвалу никада неће добити од својих читалаца.

Средином осамдесетих година прошлог века у једним америчким новинама објављено је наградно такмичење под насловом „Књига која ми је променила живот”.

После месец дана предвиђеног за приспеће одговора, десеточлана комисија једногласно је изабрала победника. Награђени је као одговор написао: „Не бих одвајао мамин кувар и татину чековну књижицу”.

Семјуел Џонсон (1709-1784) сматра се једним од најплоднијих енглеских књижевних стваралаца 18. века. Био је лексикограф, биограф, есејиста, песник, прозаиста, књижевни критичар.

Али, његов широк и богат стваралачки опус није увек био и одговарајуће награђен. Зна се да је за дело „Животопис песника” од издавача добио 200 гвинеја, што је био више него симболичан износ.

Како од пријатеља ништа није крио, ни овај податак им није прећутао. Око тих 200 гвинеја повела се жучна расправа. Сви су се напросто надгласавали у осуди шкртости издавача и срамно малом износу који је исплатио великом књижевнику.

Да би смирио огорчење својих пријатеља, Семјуел Џонсон искористио је тренутак затишја и мирно рекао:

- Драги моји, чини ми се да нисте у праву. Нисам ја мало плаћен, већ сам много написао.

О белгијском краљу Леополду II (1835-1909) поред бројних званичних забелешки постоје и оне везане за његов приватни живот. У једној од њих описана је његова посета Норвешкој, тачније градићу Ставангеру 1905. године.

Краљеви намесници унапред су послали писмени допис с одабраним местима, хотелима и ресторанима које краљ жели да посети. Тако је и власнику малог рeсторана звучног имена „Гранд хотел” уручено писмо у коме га обавештавају да Леополд II од Белгије жели да посети Ставангеру и руча у његовом ресторану.

Почашћен што је један краљ одабрао баш његов ресторан, власник се дао на сређивање и дотеривање простора. Окречено је све, и што је требало и што није, замењен је прибор за јело, употпуњен намештај, обогаћен јеловник. Газда ни на чему није штедео, држећи да ће краљ бити издашан и да ће после његове посете доћи на глас и све то вишеструко наплатити.

Када је најзад његово величанство Леополд II дошао у „Гранд хотел”, пред њега су изнесене све саме врхунске ђаконије. Наравно, високи гост је уживао у јелу и искрено хвалио храну.

Али , када је на ред дошло плаћање, краљ је позвао власника и показао му туристички купон по коме је свуда у Норвешкој, па и у ресторану „Гранд хотел”, имао попуст 10 одсто.

Краљ Леополд II од Белгије путовао је, како се касније сазнало, туристички у оквиру једне агенције која је уприличила неколико јефтиних обилазака суседних земаља међу којима је била и Норвешка.

Очајна тридесетогодишњакиња тужила је ових дана продавницу венчаница у Ђенови јер јој се венчаница поцепала управо на дан венчања. То се догодило у најнезгоднијем тренутку, за време свадбеног обреда, баш кад је требало да изговори судбоносне речи пристанка... Хаљина је почела да се раздваја на шавовима све више и више... и невеста се убрзо нашла полугола пред свештеником, званицама и будућим мужем. Наравно, та невоља упропастила јој је свадбено весеље. Није могла ни да се фотографише. А како би се сликала у поцепаној хаљини? Ова непријатност као да је повукла за собом читав низ непријатних догађаја. Наступили су горки брачни дани... Брак је потрајао само неколико недеља и младенци су затражили развод. Невестин адвокат тражи од продавнице венчаница двадесет три хиљаде евра за претрпљену штету, односно душевну бол.