Живот је бајка: Томазо Ландолфи (1908-1979)

Дворац прича

Ако некога једног дана наведе пут који води од Рима према Напуљу, нека сврати у стари замак и види где је свој век провео један славни писац усамљеник који је живео за писање, али не од њега већ - коцкајући се

Тачно на пола пута између Рима и Напуља, у месту које се зове Пико, четрдесетак километара од морске обале, налази се један стари дворац. Иначе, стари дворци нису ништа необично у Италији. Многи замкови, као успомена из славних времена, успели су да одоле потоњим историјским неприликама. Уличица у којој се издиже овај већ вековима оронули замак носи име Томаза Ландолфија. Јер управо у том дворцу, који данас носи број девет, родио се и живео, не тако давно, један од највећих италијанских приповедача двадесетог века Томазо Ландолфи (1908-1979).

Осим што је волео да пише, Ландолфи се читавог живота скривао од јавности, не обазирући се на такозвана званична књижевна мишљења, па ни моду. Био је истанчаног, старинског понашања, али мизантроп: никада није давао интервјуе, нити је допуштао да га фотографишу. Верује се да није марио за оно што о њему пишу критичари и новинари. Међутим, сматрао је како се на свету ништа не дешава случајно. Зато се стално „излагао” ћуди случаја. Наиме, био је страствени коцкар. Укратко, живео је у неком свом свету који је добрим делом сам створио: тај свет био је тајанствен, помало мрачан, понекад и гротескан, испуњен опсесивним и страственим осећањима и старовременским погледом на племенитост. Може се рећи да је био отуђен од свакодневних ствари што човеку само одузимају време од упорног понирања у прошлост, а пре свега у сопствену унутрашњост. Између себе и јавности постављао је својеврсне препреке: мало тога се знало о његовом приватном животу, осим онога што су читаоци могли да наслуте из његових прича и романа написаних барокним језиком.

Средњовековни замак

Дакле, Пико, та стара варошица о којој је овде реч, потиче још из средњег века: у 11. веку основао га је Ђовани Шинто, господар Аквина. Место је добило назив по римском богу ратнику - детлићу Пикусу, Фауновом оцу. Из средњег века остало је неколико споменика од којих и торањ дворца који је током минулих векова припадао племићким породицама Фарнезе и Ландолфи. Градић је некада био у саставу Напуљског краљевства: у Пику су људи носили врло особене ношње и говорили језиком који новије генерације уопште не разумеју.

На пола пута између Рима и Напуља налази се Пико, родно место писца Томаза Ландолфија.

Дворац Ландолфијевих, који је однедавно под заштитом као споменик културе области Лацио, саграђен је добрим делом почетком 16. века. Јер, темељи замка стари су бар неколико векова. Здање има четири спрата и његова спољашњост дочарава првобитни облик. Састоји се од средишњег дела и два крила која обухватају велики врт. А у врту, окруженом са спољашње стране високим каменим зидом, налазе се столетна стабла.

Свуда су уочљиве ране које су некад велелепном здању нанели ратови и време, небрига и немогућност одавно осиромашених власника, немоћних да се брину о огромној кући и да је одржавају. Али, зашто толико причати о старом дворцу? Осим што је био место где је писац провео безмало читав свој живот и њему се стално враћао, био је и поприште дешавања многих прича и неколико романа Томаза Ландолфија, између којих су најважнији „Јесења прича” и „Месечев камен”. Већ десетак година у дворцу Ландолфијевих налази се Центар за изучавање дела славног писца који је основала његова кћерка Идолина Ландолфи, преводилац с француског и књижевни критичар.

Томазо Ландолфи рођен је пре стотину година, 9. августа 1908. године, као прави припадник некада славног, богатог и храброг јужњачког племства. Најраније детињство провео је у породичном дворцу у Пику. Дечачки дани господина Ландолфија били су ипак несрећни: кад је имао само две године, умрла му је мајка. Тај догађај пресудно је утицао на живот будућег писца и увек се као мотив провлачи кроз његово књижевно дело. Да ли постоји могућност да останемо у вези с онима које волимо, а којих више нема међу нама - питање је на које је писац стално тражио одговор. У једној од приповедака написао је:

„Ја сам (колико сам само пута написао ту проклету заменицу?) био дечак кога су, када је навршио годину и по дана, одвели пред мртву мајку с надом да ће му црте њеног лица остати урезане у сећању. А онда су казали:’Оставимо је, она спава!’ То о мом детињству можда говори све (готово све), у сваком случају, описује опште стање. И тако, упркос напорима мог оца који после тога није хтео да се ожени, и других добрих људи, посебно једне особе, дође тренутак када сам морао да напустим кућу и пођем у интернат.”

Студије књижевности Ландолфи је започео у Риму, а завршио у Фиренци. Године 1932. дипломирао је на Групи за руску књижевност с дипломским радом о Ани Ахматовој. Био је преводилац с руског, па је тако и почео да сарађује с најзначајнијим италијанским књижевним часописима. Његови омиљени писци били су Гогољ, Пушкин, Достојевски, Чехов, Буњин и Љесков... чија је дела уосталом и превео на италијански. Осим тога, преводио је и с француског као и с немачког. Као антифашиста, био је ухапшен и једно време провео је у затвору.

Замак Ландолфијевих налази се под бројем 9 у уличици која носи име славног италијанског приповедача.

Повест о Марији Ђузепи

Томазу Ландолфију била је двадесет једна година кад је написао прву причу. Она носи назив „Марија Ђузепа” и говори о младом, врло необичном усамљенику, племићу који по сопственој жељи не виђа готово никога осим своје убоге и ружне служавке Марије Ђузепе. Више од свега он воли да је зачикава. У једном тренутку одлучује да је пољуби. Убрзо после тога, односно после пољупца, Марија Ђузепа се разболела и умрла. Приповедач остаје опхрван тугом и уверењем да је Марија Ђузепа заправо умрла због њега...

Ова прича појавила се у првој збирци која носи назив (према истоименом делу Галилеа Галилеја) „Диалого деи массими системи”. Међутим, прича по којој је збирка добила име не приповеда о два поимања света, као код Галилеја, већ о непознатом човеку који се изненада појављује и приповедача подучава чудном језику, наученом негде на обали далеких мора. Ти часови су дуги и напорни. Кад приповедач напослетку схвати да жели да искаже свој књижевни дар управо на том језику и односи своје песме издавачима, схватиће да такав језик никада није постојао. Да је читаво његово устројство заправо измишљотина!

После ове збирке следе друге, као и романи, драмска дела, све у свему - више од педесет књига и превода. За њих је Ландолфи освојио сва најважнија књижевна признања у својој земљи: од награде „Стрега”, „Кампијело”,”Вијаређо”, „Пирандело” до „Багуте” и других.

Тек кад је навршио педесету, Ландолфи се оженио знатно млађом женом и добио двоје деце, Идолину и Ландолфа. Чини се да је његову страст према писању врло често надвладавала страст према коцки, баш као што је био случај с Фјодором Достојевским. Осим у Пику, Ландолфијеви су живели у Санрему и Венецији, управо тамо где се налазе највеће коцкарнице. Легенде о огромним свотама новца које је добијао а онда се трудио да их што пре изгуби, и данас круже међу поштоваоцима његовог дела. Извесно је да је између писања и коцкања Ландолфи вероватно видео неку посебну везу. Биле су то страсти које су доказивале да сваки пут кад човек својим настојањем жели да усмери ток догађаја у извесном смеру, ти догађаји му измакну, односно, разочарају га. Како се томе супротставити?

ОТКРИВЕНО БЛАГО

Тумарајући по свом огромном замку, осиромашени и очајни маркиз З., иначе несрећно заљубљен у удату жену чију наклоност намерава да задобије богатством, наилази на лажни зид. Иза тог зида, у удубљењу између два камена, налази пергамент на коме је исписана шифра. Имајући у виду како стари породични обичај налаже сваком члану његове племићке лозе да својим потомцима остави скривено благо, маркиз З. радосно одлази код старог шифранта. Некадашњи богати племић нада се да ће откривањем тајне коју садржи нађени пергамент доћи до тог великог блага, али и до љубави. На маркижево изненађење, стари професор му открива какво му је необично благо оставио предак. Наиме, на вековима старом пергаменту записана је у шифрама следећа реченица: „Ја волим Мирту и то је моје највеће благо.” Потомцима остављено благо заправо је тајна порука која говори да је љубав коју човек неокаљану носи у срцу увек једнако лепу и непролазну, не очекујући чак ни да буде узвраћена - остаје његово највеће богатство. Управо такав био је случај маркижевог далеког претка који је био тајно заљубљен у извесну Мирту... Ово је укратко сиже Ландолфијеве приче „Криптограм” која је објављена у збирци „Ле лабрене” из 1974. године.

Итало Калвино, познати италијански писац, највећи обожавалац Томаза Ландолфија међу његовим колегама, сећа се како се Ландолфи смејао сваки пут кад би угледао штампарску грешку у некој од својих књига. И док су остали писци пре штампања помно читали шифове и исправљали грешке у својим делима, Ландолфи их је препуштао судбини и то с осмехом. Знао је да је господар свих случаја, односно неслучајност - сама смрт којој не може да се измакне. Његов роман „Јесења прича” који говори о старцу што годинама живи сам покушавајући да (дословце) оживи лик своје давно преминуле вољене, управо је још једна потврда о томе да се коначни случај не може заобићи.

У том смислу веома га је занимао и живот језика, тачније живот речи које су се пред њим - као уосталом и пред свима нама данас - губиле и нестајале, уступајући место неким другим. Зато је причу „Шетња”, безмало неразумљиву савременом читаоцу, написао користећи заборављене, „мртве” речи, доказујући да је језик заправо живо биће. Језик Ландолфијевих романа с разлогом је старински раскошан и барокни, како истичу књижевни критичари, те је тежак посао за сваког преводиоца.

Поставши отац и стекавши породицу, већ зрели Ландолфи није променио начин живота. Писао је, коцкао се и уживао у својој деци. Напослетку се разболео и умро у седамдесет првој години. Разуме се, датум сахране није био објављен. Боловао је, а то готово нико није знао. Сахрањен је у породичној гробници у капели дворца у Пику.

Чини се као да Томазу Ландолфију није било стало шта ће бити с његовим делом. Као да је његов задатак био да од сопственог живота направи јединствено дело достојно потомка славних предака, а не да очекује захвалност публике, односно јавности. Да би и друге подучио тој тешкој вештини, у јединој књизи коју је наменио деци, а која носи назив „Несрећни принц”, у причи „Златна паукова мрежа” он даје својеврсни савет, упозорење, како не би дошло до накнадног разочарања:

„Већ сад требало би да знате следеће: на овоме свету, не баш увек, добри и великодушни добијају награду коју заслужују.”

Ипак, о делу Томаза Ландолфија бринула је после његове смрти кћерка Идолина, и сама књижевни преводилац, новинар и критичар. Књиге су прештампаване, превођене на стране језике, а критичари су додавали доказе о томе колико је Ландолфи допринео развоју савремене светске приповетке. Његов случај заиста је доказао да случајности нема: колико год да се крио од јавности, Ландолфијева дела остала су примећена и упамћена. Неке књиге преведене су и на наш језик, а приче се налазе у готово свим антологијама италијанске и светске приповетке 20. века. У тајанственом дворцу у Пику одржавају се књижевни сусрети и скупови. Тако ће бити и овог 9. августа, на стогодишњицу Ландолфијевог рођења.

Ако некога једног дана наведе пут који води од Рима према Напуљу, нека сврати у стари дворац и види где је свој век провео један славни писац усамљеник који је живео за писање, али не од њега већ - коцкајући се.

Мирјана Огњановић