Била је 1598. година. Холандска експедиција на челу са адмиралом Јакобом Корнелијусом ван Неком искрцала се на мало острво источно од афричког континента. Стојећи на пешчаној обали, на ободу густе бамбусове шуме, адмирал пустолов загледао се на тренутак у таласе да ухвати ток мисли. Био је дубоко опчињен природом која га је окруживала, био је крајње свестан судбоносног тренутка у коме се налазио.

- Називам ово острво Маурицијус! - рекао је напослетку и његови поданици подигоше боце с румом увис и проломише поклицима тиху острвску идилу.

Али судбина, чини се, није без смисла за иронију. Јер, успон и слава једног, понор су другог. Адмиралово откриће острва као из бајке, његови први кораци на тој пешчаној обали, најавили су пропаст једног бића из бајке. Сакривена у густом растињу, несвесна судбоносног тренутка, птица коју ће векови памтити као додо, помно али неопрезно посматрала је придошлице које никада пре није видела. Имала је сивкасто перје и коврџав реп, кратке жуте ноге, малена закржљала крила, смешан здепаст кљун, а са двадесет пет килограма тежине и више од метар висине, била је веома велика. Шта ли јој је само пало на памет, па да пусти глас који је звучао „доо-доо”?

И, сви су је чули. Морнари су се укопали у месту док се адмирал намрштио и наћулио уши, не би ли открио одакле је дошао необичан звук. Погледом је прелазио преко простора прекривеног бамбусом, и на трен му се учинило као да је спазио неко комешање. Само је подигао обрву, а неколицина његових следбеника испустила је тешке сандуке из руку и похитала у назначеном правцу. Убрзо су је нашли, али, на њихово запрепашћење, чудновато здепасто биће само их је бледо посматрало и није се трудило да побегне. Тек кад су покушали да је зграбе, још једном је испустила „доо-доо”, а онда се дала у бег који је више личио на гегави ход. Међутим, како није умела нити могла да лети, била је веома лак плен. Већ следећег тренутка налазила се пред адмиралом. И даље је бледо посматрала своје тамничаре.

Адмирал Корнелијус био је опчињен величанственом птицом и пошто је гајио љубав према сликарству, једне вечери на палуби свог брода узео је четкицу и начинио њен први и можда најпознатији цртеж. Био је то почетак краја једне ендемске птице која ће ући у историју као најпознатија истребљена врста. Ускоро, сви холандски бродови који ће једрити према Острвима зачина у Индонезији, стаће на Маурицијус на гозбу, а главна посластица биће немоћни додо који их се и даље није плашио.

Све до почетка 19. века додо је био тајанствена врста и многи су веровали да је она само мит. Са открићем првих остатака костију али и објављивањем првих проучавања које је водио Џорџ Кларк од 1865. године, занимање у јавности нагло је порасло. Исте године кад је Кларк почео да објављује своје резултате, додо се појавио у књизи „Алиса у земљи чуда”, у којој је описиван као огромна приглупа птица.

Острво Маурицијус старо је десет милиона година, што је у еволуцијским размерама само трептај ока, и до доласка европских насељеника на њему није било грабљивица. Окриље таквог раја дозволило је додоу, који води порекло од афричког голуба из рода трерон, да еволуира у огромну птицу с маленим крилима, неспособним да га понесу чак и неколико центиметара у ваздух. Уз то, попут многих ендемских врста које никада нису имале посла с грабљивицама, ово изванредно биће које је живело од воћа и гнездило се на земљи, које је легло само једно јаје, није се плашило људи.

Порекло речи додо није сасвим јасно иако постоји сагласност да је оно вероватно пејоратив. Неки је приписују португалској речи „dodoor”, која значи лењивац. Наиме, Португалци су посетили острво Маурицијус 1507. године. Познато је и да су је Холанђани називали „walghvogel” (гадна кокошка), што је указивало на укус њеног меса. Али, могуће је и да је реч „додо” настала као ономатопеја њеног зова, двотонског звука који је личио на „доо-доо”. Како год било, пажњу научника више је привлачило нешто друго.

Већина очуваних цртежа из тог времена приказује изумрлу птицу као дебелу и неспретну, па је отуда њено научно име Didus ineptus. Лако је замислити, још лакше је сажалити се на слику буцмасте и симпатичне али немоћне птице, коју гладни Холанђани с ножевима у устима лове до истребљења. Нема сумње да је она доста утицала да додо постане најпознатија изумрла врста и својеврсни сведок човековог погубног утицаја на природу.

Међутим, последњих година оваква мишљења почела су да се оповргавају. Научници данас верују да су на старим цртежима насликани предебели примерци у заточеништву. Пошто Маурицијус има изражене промене климе, додо се вероватно хранио воћем пред крај влажне сезоне да би преживео за време суше. Према томе, примерци који су држани у заточеништву, а који су најчешће били преношени на платно, с храном увек надохват руке, брзо су се гојили и постајали дебели. Додатни доказ за овакве тврдње потиче из 1991. године кад је нађен низ од преко сто педесет година изгубљених цртежа, који су потицали из 1601. године, а који су приказивали додоа као мршаву птицу.

А што се тиче човековог утицаја на његово истребљење, он је, иако непосредан, био погубан. Бесомучан лов холандских морнара засигурно је имао огроман утицај на додоову распрострањеност на Маурицијусу, али ипак један неочекивани обрт задао је смртоносан ударац ендемској врсти.

Кад су се први досељеници настанили на острву, донели су са собом и домаће животиње попут свиња, мачака, паса и мајмуна, а могуће је и да су увек верни и слепи путници на бродовима, пацови, лако доспели до Маурицијуса. Навикнут на околину која се мирно развијала милионима година, додо није имао никаквих изгледа против лукавих домаћих европских љубимаца који су убрзо почели да узимају данак. Гладне свиње нису презале ни пред чим и, кад би налазиле додоова гнезда, храниле су се његовим јајима. Пошто је несрећна птица легла само једно јаје, штета је била огромна.

И тако, негде око 1681. године, после дуге и споре природне еволуције а само сто година од када је први човек крочио на Маурицијус, последњи примерак додоа угинуо је негде у густим бамбусовим шумама овог острва. Његов смртоносни одјек већ вековима прожима срца заљубљеника у природу, сведочећи о тако крхкој природној равнотежи коју човек често неповратно мења.