Узалудно су и најумније главе света понављале да политичари чине лошији део човечанства. Можда је тако, можда политичари и нису најпаметнији, али они не могу ништа да учине против своје страсти према политици. Политика им је једноставно записана у генима, показује истраживање које је недавно спроведено на Универзитету у Сан Дијегу (САД). Жеља да се неко бави политиком више од педесет одсто зависи од наслеђа, а знатно мање од васпитања.

Млади пекар из италијанског града Белуна у Доломитима недавно је у Бриселу постао доктор за хлеб. Он је, наиме, одбранио докторску дисертацију чија тема гласи „Хлеб, корени, почеци, до савремених потреба у исхрани”. Пекар-научник тако је окончао своје дугогодишње студије на Факултету за кулинарске науке, у склопу Европског универзитета „Жан Моне”. Докторски рад посветио је оцу од кога је наследио пекару у Белуну. Имајући у виду очев мукотрпан свакодневни рад који је почињао у зору, желео је да покаже и његову „научну” страну.

Треба имати у виду да се статистичари баве и истраживањем склоности лепшег пола према такозваном ружнијем. Тако су у Великој Британији дошли до закључка да се данашњим женама највише допадају мушкарци с врло кратком брадом (од неколико дана) какву, на пример, носи Џорџ Клуни. Истраживачи са универзитета Нортунбрија проучавали су мишљења, реакције и запажања жена између осамнаест и четрдесет четири године. Приметили су да највећи број испитаница једноставно „живне” кад угледа ту кратку, наизглед неуредну браду која је за њих несумњиви знак мушкости јер није негована, дакле, расте немарно и „власник” не троши време како би је уредио. Другим речима, „природно” је леп и мужеван. Занимљиво је да је према општем мишљењу такав мушкарац на првом месту. Зашто бркајлије нису на првом месту? Из једноставног разлога: бркови тренутно нису у моди. А Џорџ Клуни - јесте.

Отац једног дечака из места Пођореале, у Италији, истукао је двојицу свештеника који су, супротно вољи његовог сина, натерали дечака да с вршњацима игра фудбал. Наиме, он није хтео да се придружи дечацима који су у парохији играли фудбал. Свештеници који су приредили утакмицу молили су дечака да изађе на игралиште, али пошто он то није желео ухватили су га за рукав и одвукли на терен. После утакмице дечак се пожалио оцу шта му се десило. Он је сматрао да свештенике треба казнити, јер су приморали дете на спорт против његове воље. Будући да свештеници нису очекивали батине, љутити отац их је за тили час обојицу нокаутирао.

Још 1954. године, дакле пре више од пола века, једна девојка изгубила је златни прстен за време излета на језеру Мичиген. Због тога је била веома тужна. У међувремену, готово да га је и заборавила. Међутим, после педесет четири године, прстен је поново на њеној руци. Детектив Роберт Севиџ нашао је тај прстен још пре дванаест година. С унутрашње стране прстена били су угравирани иницијали Џ. П. и Севиџ је почео да истражује. После неколико година открио је да су такав прстен носиле ученице средње школе Ладионгтон. Дуго му је било потребно да нађе власницу, али је срећом ипак нашао.