Многи су писали о Сави Шумановићу. Текст „Уместо предговора” који је сам сликар написао за каталог најзначајније, шесте, последње изложбе за живота, 1939. у Београду, у коме је описао себе и свој живот, може нам послужити као најбољи водич кроз живот Саве Шумановића.

Рођен је 1896. у Винковцима, у угледној грађанској, богатој породици. Отац Милутин и мајка Персида, обоје из Шида, били су образовани. Сина јединца припремали су како доликује, да настави стричевим стопама и једног дана постане угледни адвокат. Зарад тог циља уписали су га у гимназију у Земуну. Сваки распуст Сава је проводио у Грацу код стричевог пријатеља учећи немачки језик. Већ као гимназијалац, Сава је одлучио којим ће током тећи његов живот. Био је изричит у жељи да образовање настави само у једном правцу. Желео је да се школује за сликара. Породици као што је била Савина сигурно је било тешко да се у оно време помири с тим. Поуздано се зна да је мајка Персида имала значајну улогу. Нашла је компромисно решење. Сава се уписао на Вишу школу за умјетност и обрт у Загребу, јер ће након завршене школе ипак моћи да добије државну службу, што је била очева жеља. Школовање у Загребу трајало је од 1914. до 1918. године. Након завршених студија привремено је радио као сценограф у Народном казалишту у Загребу, и истовремено сликао и излагао самостално и на заједничким изложбама.

Најзначајнији тренутак у каријери Саве Шумановића сигурно је била одлука да се упути у Париз, град светлости и уметничко средиште света тог доба. и пре њега су наши сликари одлазили у Париз, али изгледа да је он један од првих који се потпуно уклопио у уметничке кругове, живот и правила Париза. По доласку у овај град крајем 1920. године, уписао се, како је то тада било уобичајено, на тромесечни курс код Андреа Лота. Лот је био сликар и чувени ликовни педагог који је заступао конструктивно сликарство, тежећи да у хаос модерног сликарства уведе ред, теорију и архитектонску дисциплину. Сава Шумановић био је, како је сам учитељ касније помињао, његов најбољи ђак. Ред и законитости у сликарству остали су до краја живота оно чега се држао Шумановић: „Насликати оно што видим тако како свако види, а унети у свој рад све оно што сматрам највишим у сликарству, али без претеране видљивости.”

По повратку у Загреб, у лето 1921. године, приредио је самосталну изложбу (трећу по реду) с новим сликама за које провинцијска загребачка публика и критика нису имале разумевања. Разочаран, млади сликар провео је четири године у Загребу покушавајући свима да објасни како су се десиле промене у свету сликарства и поводом тога настали су сјајни текстови „Зашто волим Пусеново сликарство” и „Сликар о сликарству” који су драгоцена сведочанства о Шумановићевом изузетном образовању и његовом разумевању теорије и историје сликарства.

Године 1925. вратио се у Париз. Уместо да ужива у раду и окружењу, боравак од три године био је оптерећен неизвесношћу због ограничене визе коју су му дали Французи - морао је да је продужава сваких шест месеци. Било му је дозвољено да излаже слике али не и да их продаје, био је обавезан да и даље „ђакује”, што је за њега било веома понижавајуће. За „франкофила”, како је сам за себе рекао, за већ истакнутог сликара, часног, материјално обезбеђеног, таква ситуација била је сигурно понижавајућа и оптерећујућа. Упркос томе, то је раздобље кад су настала нека од његових најзначајнијих дела: „Доручак на трави”, „Бела ваза” и сигурно најзначајнија - „Пијани брод”.

Кад се 1928. године разболео, отишао је у Шид. Тада је први пут сликао околину Шида којој се касније готово у потпуности посветио. Боравак у Србији искористио је да приреди још једну самосталну изложбу на Новом универзитету (данашњем Филолошком факултету) у Београду на којој је продао 44 слике.

У јесен исте године вратио се у Париз, нажалост не задуго. Вероватно недовољно опорављен, и даље суочен с неизвесношћу останка у овом граду, поново се разболео. Марта 1930. године напушта Париз не знајући да ће то бити заувек, враћа се с мајком кући у Шид. Кућу је напустио као једанаестогодишњи дечак у потрази за знањем. Вратио се као сликар да то своје знање и искуство претвори у ремек-дела.

Последњих дванаест година живота Сава Шумановић провео је у Шиду. Од тога десет сликајући. У миру малог провинцијског места, у сигурности родитељског дома, нашао је погодне услове за рад. Слике настале у Шиду сматрају се његовим најзрелијим делима. Оне су резултат стеченог знања и искуства с надахнућем које је нашао у родном крају. Искуство из Париза и светлост Срема препознатљиви су на свим тим сликама.

Две су теме битне за целу последњу деценију његовог стваралаштва - пејзаж и акт. Прве слике настале у Шиду били су актови по скицама које је донео из Париза. Тамо су му позирале Кики и Ајша, најпознатији модели у Паризу у то доба. У Шиду се суочио с тешкоћом - није могао да нађе модел за акт. Тек 1935. године успео је да се договори са Емом, девојком која је радила у једној кафани. Касније је забележен коментар његове мајке да су сви напуштали кућу кад би та девојка долазила да му позира, јер је у оно време то била велика срамота. Сам сликар је 1939. године у предговору за каталог последње самосталне изложбе написао: „тај плави модел који ми је у Шиду позирао (боље него модели које сам имао у Паризу), био је једини који сам имао за тих десет година.” Тако је, готово у једном даху, за само три године, настао величанствен и веома необичан циклус „Шидијанке” (Купачице), који броји шездесетак слика на којима се у складном ритму понавља један исти мотив, наго женско тело, мотив који се на појединим сликама понавља и до седам пута. Смисао и значај овог циклуса открива се тек последњих десет година.

Пејзажи су, судећи по броју слика које им је посветио, омиљена тема Саве Шумановића у зрелијим годинама. По њима је постао препознатљив као сликар светлости. У предговору већ поменутог каталога сликар је објаснио зашто: „Сремски крајолик диктира да се мора изразити бојом и светлости.” Обронци Фрушке горе таман су толики да разбијају монотонију равнице, а да не ометају Сунце у његовом раскошном сјају. Та светлост и богатство боја највише су занимали уметника. С личним кочијашем обилазио је околину, скицирао, записивао запажања и време, бележио боје. Слике су настајале касније у атељеу, највећој просторији у кући коју су му родитељи уступили за рад. Низали су се циклуси „Пролеће у шидским баштама”, „Шидски сокаци”... Како је сам сликар истакао, приметио је да су сви велики сликари радили у циклусима да би дошли до јединства стила, па се и сам определио за такав приступ. Неуморно је радио до самог краја и ми данас знамо да је постигао жељено јединство стила, препознатљив „рукопис” мајстора композиције, врхунског колористе, сликара светлости, визионара, на чијим делима склад свих чинилаца слике, наизглед лако постигнут, никог не оставља равнодушним.

Година 1939. била је веома значајна за Саву Шумановића. Септембра те године, после више од десет година, приредио је самосталну изложбу на Новом универзитету у Београду на којој је смело изложио 410 слика, добио добре критике, продао преко сто слика и вероватно се задовољан вратио у Шид. Претпостављамо да је имао намеру да поново оде у Париз, јер је после десет година поново почео да слика по скицама из Париза. Нажалост, више није имао времена за то.

Рат је дошао и у мали Шид. Сава је само накратко мобилисан. Шид улази у састав Независне државе Хрватске. Ћирилица тада постаје забрањено писмо па се Сава више не потписује, већ само означава годину настанка слике. Наставио је да ради до самог краја.

У једној бесмисленој усташкој акцији на Велику Госпојину, 28. августа 1942. године, ухапшен је и одведен с великом групом Шиђана у Сремску Митровицу, где су их усташе стрељале. Сахрањен је у заједничкој гробници.

Тако је трагично завршио живот једног од највећих српских сликара свих времена. Остало је много неутрошеног сликарског материјала, слике и мајка која се изборила да се оне сачувају и добију своју кућу заувек.

Настала за само шест дана и ноћи, највише при електричном светлу, 1927. године, у време кад је Растко Петровић преводио Рембоову истоимену песму, а претпостављамо да је сликар био надахнут и Жерикоовом сликом „Сплав медуза”, као и сликом Ежена Делакроа „Христос на Галилејском мору”.

Излагао је на Салону независних, коментарисали су је водећи критичари, била на насловној страни часописа „Ле Цропоуиллет”, а репродукована је у чувеном уметничком часопису „Л’арт вивант”. Продата је на самосталној изложби у Београду 1928. године. Слику је тридесетак година касније архитекта Милан Скулић у замену за стан уступио Музеју савремене уметности у Београду где се и данас чува и излаже као национално благо највише категорије.

После више од десет година од последње самосталне изложбе, 3. септембра 1939. године, у згради Новог универзитета у Београду приређена је шеста по реду самостална изложба слика Саве Шумановића. Сликар је изложио 410 слика. По броју слика ово је била једна од највећих самосталних изложби која је до тада приређена у престоници. Постављање изложбе трајало је десетак дана. Све послове око поставке слика обавио је сам сликар. Слике је груписао према формату, почевши од најмањих. Веома је драгоцен текст који је уместо предговора за каталог написао сам уметник о себи, свом животу, стваралаштву и самој изложби. Поред типичних Шумановићевих тема, пејзаж и акт, на овој изложби место су нашле и слике мртве природе, фигуралне композиције и дечји ликови. Све слике рађене су техником уље на платну, сликарским ножем, кист је коришћен само на једној слици и за контуре.

Сав приход од продатих слика био је намењен фонду сиромашних студената београдских универзитета.

Београдска штампа дала је велики значај изложби.

Истог дана почео је Други светски рат, Немачка је напала Пољску.

Заштитни знак Саве Шумановића су зиме. Мајсторски влада белином. Снег је иначе бео само у нашим мислима. На снегу се одсликава све, и сунце и небо и сенке кућа и дрвећа... Зато на Шумановићевим снеговима има нежноружичасте, плаве, жуте, окер... боје. „Шидска црква зими”, ремек-дело, поглед из сликаревог атељеа.

Остало је забележено како је 1928. године Сава Шумановић одбио понуду Милана Кашанина за добро плаћено место саветника за набавку слика за Први музеј савремене уметности уз образложење: „Не бих могао узети Вам новац кад Вам дајем савете како да дођете забадава до слика осталих мојих париских другова”.

У Галерији слика „Сава Шумановић” чувају се три слике „Берачица”, уља на платну, све насликане 1942. године, изузетно великог формата. Пре неколико година уочено је да се оне нижу, настављају једна на другу, као триптих. Сликар је мотив бербе грожђа сликао и раније, али ове композиције већ на први поглед изгледају другачије. За свеобухватно тумачење ових композиција потребно је узети у обзир и околности под којима су оне настале. Документовано је да су то слике на којима је сликар радио непосредно пре смрти. Сам сликар написао је на полеђини скице за трећу у низу композиција „...26. 8. 1942. по подне”. Та слика остала је да се суши на штафелају кад су га рано ујутро 28. 8. 1942. одвели у смрт.

Композицију триптиха чини 12 наглашено снажних младих жена које носе корпе пуне црног грожђа. Једна је мало издвојена и окренута леђима, а две клече као да се моле нагнуте над корпама пуним грожђа. Сунце сија као да је најлепши дан у јулу, а у центру највеће средишње композиције, између размакнутих редова винограда, простире се њива зрелог жита.

Сада се већ уочавају јасне асоцијације на симболе хришћанства: грожђе означава вино, односно крв Христову, и зрело жито које је симбол тела Христовог, Евхаристија, суштина хришћанства установљена на Велики четвртак кад је Христос својој дванаесторици следбеника пренео Свету тајну.

Образовање и промишљеност Шумановића никад нису били оспоравани па би присуство суштинских симбола хришћанства тешко могли прихватити као случајност.

Мноштво је појединачних детаља који својим постојањем указују да је у питању симболика, а не Шумановићев поетски реализам. Жене су свакако учеснице у берби грожђа, али у стварној берби грожђа корпе носе искључиво мушкарци. Берба се одвија у септембру или чак октобру, кад више нико не иде бос. Два бурета пуна грожђа су на земљи, а иначе су увек на запрежним колима, јер не постоји начин да се пуна бурад подигну на кола и превезу до места где се грожђе прерађује. Нарочито је упечатљив приказ зрелог жита и грожђа истовремено, што се у природи не дешава, а непоштовање временских оквира тако је типично за религиозно сликарство.

На овим сликама влада једна надреална атмосфера, захваљујући светлости, колориту, монументалности формата и фигура и укидању временских граница као на фрескама.

Овај триптих упадљиво је другачији од свега раније насталог. То је завршена целина а не прекинут почетак новог циклуса. Уметник је био потпуно свестан окружења и времена у ком је живео, и преко „Берачица” нам поручио где је спас и шта је суштина живота.

Вративши се у Шид из Винковаца кад се Савин отац пензионисао 1900. године, доселили су се у једну од кућа Персидиних родитеља, богате трговачке породице Тубић. Кућу породице Шумановић издавали су Среском суду. Улица у којој је живео Сава Шумановић данас носи његово име, а кућа у којој је провео рану младост и последње године живота налази се у непосредној близини галерије, са сачуваним аутентичним намештајем и атељеом. Реновирана је 1989. и од тада је отворена за посетиоце.

Галерија слика „Сава Шумановић” у Шиду основана је 1952. године на темељу даровног уговора којим је Персида Шумановић, поштујући жељу свог сина, поклонила граду 417 слика као и кућу у којој ће оне заувек бити изложене. Према одредбама даровног уговора, слике не би смеле никада да напуштају галерију, тако да сви који желе да виде Савине слике морају доћи у Шид. Готово половина од укупног броја слика чува се у Шиду, а највећи број припада последњем, најзначајнијем, шидском раздобљу.

Оснивање галерије био је мукотрпан посао за старицу којој је рат одузео сина јединца, а после рата одузета јој је и сва имовина, па и кућа која је сада галерија. Персида Шумановић успела је да оствари жељу свог сина и своју, и да Сава остане заувек на своме.