Спате су настајале на тлу Франачког царства, а претпоставља се да су се радионице налазиле негде у средњем току реке Рајне. Спата је врста дугог (за своје време) двосеклог мача који су први ковали стари Келти, а њихова знања и умеће усавршили су Римљани, нарочито после коначне победе Јулија Цезара над Галима. Управо су нам Римљани оставили вештину борби с дугачким (спата) и кратким (гладиус) мачевима. Из дугих су настале такозване меровиншке спате (од око 500. до око 750. године), а од њих су касније постале каролиншке и посткаролиншке спате.

Радионице су првобитно снабдевале државну војску, а њихову славу у тадашњој Европи нарочито су пронели успешни ратови и освајања Карла Великог (768-814). С обзиром на то да почетак производње каролиншких спата непосредно претходи првим нападима скандинавских ратника на западну Европу крајем 8. века, ови мачеви су се, прво као ратни плен а затим путем трговине, брзо проширили готово по читавој Европи.

На квалитет и омиљеност овог оружја знатно је утицала и врста руде гвожђа од које су ковани, а која је у овој области богата угљеником, што је оружју давало чврстину. Поред тога, радионице су очувале и античку вештину дамасцирања сечива техником заваривања која је такође доприносила већој савитљивости сечива услед чега су се теже ломила.

- Најпознатија радионица која је производила франачке спате била је она која је стављала на своје мачеве ознаку Улфберхт. Овај потпис често је налажен у комбинацији с изразом ме фецит, што на латинском значи направио ме је. То нам говори да је Улфберхт било име ковача. Али, пошто су ови потписи налажени на мачевима који потичу из првих година 9. до почетка 10. века, значи скоро једно и по столеће, што је много више од једног људског века (поготово у средњем веку) и много више од једног радног века, то указује да их је користила једна радионица. Не треба искључити могућност и да су копирани. Вероватно је човек по имену Улфберхт постао чувен као најбољи ковач мачева свог доба (негде на прелазу из 8. у 9. век), па је почео да ставља своје име на мачеве, а то су после наставили и његови наследници у радионици у којој је радио - објашњава археолог Марко Алексић.

Научници су покушали да истраже порекло имена Улфберхт у нади да ће успети, јер у то доба, кад су многе ствари тек добијале имена и кад су разни народи и племена тек почела да се сливају у нације и веће народе, та могућност је постојала. И, открили су да је то име лангобардског порекла. Лангобарди су германско племе које је преко Паноније дошло у Италију и тамо завладало, а по њима једна италијанска покрајина и данас носи име Ломбардија. Међутим, кад је Карло Велики 774. године уништио њихову државу, они су почели да нестају као народ и утапају се у данашње Французе и Италијане, а неке њихове речи и имена прихваћени су у тадашњи старофраначки језик. Тако је чувени ковач Улфберхт могао да буде пореклом Лангобард, који је можда „трбухом за крухом” дошао у долину средње Рајне и почео да ради у ковачници мачева. Мада, могао је да буде и неког другог порекла, јер се од друге половине 8. века то име проширило широм тадашње франачке државе која је обухватала данашњу Француску, Немачку, Швајцарску, северну Италију, Аустрију, Словенију, Белгију и Холандију.

- Ови мачеви били су симбол своје епохе и водеће оружје у Европи за време најезде викинга у 8, 9, 10. и 11. веку. Сечиво им је било дуго за своје време (око 80 центиметара) и широко (око 5,5 центиметара) с дугим и широким жлебом који се пружао готово целом дужином сечива и заузимао око половине до две трећине његове ширине. Сечиво је имало више или мање заобљен врх што нам говори да је ово оружје било намењено првенствено за сечу, а тек потом и за убадање. Дршке су биле за једну руку, што значи да је укупна дужина мача износила до једног метра. Накрсница је била кратка и права, ретко кад благо закривљена ка сечиву, а на врху дршке налазила се јабука - каже Марко Алексић.

Као најбоље оружје те епохе није чудо што су ове мачеве прихватили и најчувенији ратници тог доба - викинзи. Али, њих су врло брзо прихватила и она словенска племена која су делила сличну материјалну културу као и викинзи и која су с њима трговала и правила војне и политичке савезе. То су најпре били полапски Словени који су живели на обалама Северног мора и Балтика, потом Руси, а временом и друга словенска племена. На једном викиншком мачу који је откривен у околини Кијева рендгенским снимцима откривен је натпис ЛЏДОТА КОВАЛз. Овај мач потиче из 11. века и сведочи да су у то време викиншки мачеви већ увелико ковани и у средњовековној Русији која је стављала потпис на своје производе и у којој је нађен велики број ових мачева. Често су стављани у кургане (хумке истакнутих ратника или владара источнословенских племена која су се временом стопила у руску нацију). О омиљености и великој цени коју су ови мачеви имали у тадашњој Русији сведочи и податак који је записао један арапски путописац који је у 9. веку прошао овим крајевима. Он наводи да је добар мач вредео као слон. То, наравно, не значи да је у тадашњој Русији било слонова, али нам недвосмислено говори да цена таквог мача није могла да буде мала. О слави и угледу франачких мачева писали су и други арапски писци тог времена што показује да је њихова снага и оштрина била позната и на Блиском истоку.

У најстаријим средњовековним хроникама сачувано је и име једног племена полапских Словена чији се један део преселио на наше тло, могуће заједно са Србима који су такође дошли са севера. То су Бодрићи, поред Љутића најпознатије племе полапских Словена, које је вековима на обалама Северног мора водило борбе против Немачког царства, исто онако као што су то чинили и Лужички Срби, наши најстарији, али и најближи рођаци на тлу данашње југоисточне Немачке. Они се помињу почетком 9. века, највероватније негде у јужном Банату, око ушћа Тисе или нешто источније. Управо са овог простора потиче и један значајан налаз франачке спате.

- У средњовековној збирци Историјског музеја Србије налази се мач који је набављен откупом. Искован је од гвожђа и оштећен рђом, а, поред корица и облоге дршке, недостаје му и накрсница, док је врх сечива незнатно одломљен. Мач је случајно нађен приликом копања у селу Банатски Брестовац, у јужном Банату, седам километара удаљеном од леве обале Дунава - објашњава Марко Алексић и наставља:

- По изјави Бранка Остојића из Земуна од кога је мач откупљен 1983. године, поред мача није било никаквих других налаза, а место на коме је откривен, на непознатој дубини у центру села, не издваја се од околног равничарског рељефа. Укупна дужина овог мача износи 87 центиметара од чега је сечиво дугачко 75,4 центиметра, а дршка 11,6 центиметара. Највећа ширина сечива, испод накрснице, износи пет центиметара. С обе стране по средини налази се жлеб ширине 2,8 центиметара који је због рђе делимично очуван и видљив само у дужини горње половине сечива. На сечиву су видљиви трагови тауширања. Рукохват је за једну руку, дугачак 9,2 центиметра, а на његовом врху налази се издужена јабука трогрбог облика димензија 6,5 са 2,4 центиметра. По облику мач из Банатског Брестовца спада у групу раносредњовековних спата чија је производња и употреба била раширена не само у време Карла Великог већ и после његове смрти.

Колико су викиншки мачеви били цењени, сведочи и легенда о мачу Хнеитиру који је прво био у власништву норвешког краља Олафа II Светог, а након његове погибије у бици против Швеђана 1030. године прешао је у руке непознатог шведског ратника, касније и његових потомака који су дошли у Цариград и служили у чувеној царевој дворској гарди. Једног јутра мач је нађен далеко од власниковог кревета, поред кога га је претходно вече спустио. Кад је сазнао за то чудо, византијски цар је за велики новац откупио мач Хнеитир од шведског викинга, а затим га оставио да почива у цркви посвећеној светом Олафу, норвешком краљу, првобитном власнику мача.

Ратници су врло брзо схватили да се повећањем дужине сечива пружа и предност у борби. Осим смањења борбене раздаљине, дуже и теже сечиво омогућавало је јачи ударац и већи успех против доброг оклопа. Предност ратничким вештинама које су подразумевале јаче и теже ударце посредно потврђује и појава мачева с дршкама које су омогућавале да се мач прихвати и другом руком. Најстарији историјски податак о коришћењу овакве технике је у „Роману о Александру” из око 1180. године.

- Крсташи су у Свету земљу са собом понели своје оружје, међу њима и франачке спате. Посредством крсташких ратова западноевропски витезови сусрећу се и с другачијим наоружањем и војним вештинама које су вековима развијане у Средоземљу и на Блиском истоку. Тако су временом почели да усвајају и нешто од тога, а убрзо се на европским мачевима из тог доба (од почетка 12. века) уочавају знатне промене које су убрзо довеле до повлачења и коначног нестанка викиншких мачева у највећем делу Европе. Те промене огледају се у томе што су стари облици јабука викиншких мачева замењени најчешће дискоидним јабукама које имају корен у Средоземљу и Византији. Накрснице постепено постају дуже и виткије, па мач све више добија облик крста, жлеб сечива почиње да се скраћује и постаје ужи, и убрзо цели мачеви постају уочљиво већи. У другој половини 12. века појављују се и први мачеви с продуженим дршкама, такозване дршке за једну и по руку. Из њих ће се касније развити чувени дворучњаци које одликују још веће димензије свих његових делова. Треба рећи да су неке врсте викиншких мачева наставиле да се кују тамо где је ово оружје имало највећу употребу - у Скандинавији, северној Немачкој и Русији све до првих деценија 14. века - каже Марко Алексић.

Коначно искушење тешко оклопљени витезови наоружани великим дворучним мачевима имали су пред налетима османских освајања на овом тлу крајем 14. и у 15. веку кад су још дуго након пропасти својих држава њихове јединице ратовале у војскама хришћанских суседа или као вазали у турској војсци.

Франачке спате највероватније су доспеле чак и до Северне Америке кад су викинзи са Исланда Ерик Црвени и његов син Леиф Ериксон, око 1000. године дошли на њене обале.

Дршке мачева разликовале су се по дужини за једну, једну и по или две руке. Дршке за једну и по руку омогућавале су да се мач придржи и другом шаком при чему је она делом прелазила преко прве руке или јабуке мача. Ширина стиснуте шаке просечног човека износи око девет центиметара. Иако је просечна грађа људи у средњем веку била нешто робуснија, просечан раст био је мањи у поређењу с данашњим, тако да би вредност око девет центиметара требало узети као највећу за једну шаку. Грађа за једну овакву антрополошку претпоставку могу да буду и мачеви чији су рукохвати веома кратки (осам центиметара или нешто мање). Уколико је ратник имао кожну или касније металну рукавицу, рукохват је требало да буде највише за још око један центиметар дужи, тако да би дршка за једну руку подразумевала дужину рукохвата највише до десет центиметара. Тако би у дршке за једну и по руку спадале све оне чији је рукохват дуг од око 11 до око 18 центиметара. Дужи рукохвати указивали би да се ради о дворучном мачу.

Налази мачева из средине 8. века у западној Европи, на подручју франачке државе, ретки су услед повлачења паганских обичаја у које је спадало и полагање оружја у гробове ратника. С друге стране, код Словена, викинга, балтичких и номадских народа тај обичај наставио је да се примењује и у наредним столећима, па су налази ових мачева неупоредиво бројнији у областима Европе где хришћанство тада још није имало дубље корене.

Тауширање је техника украшавања која се користила и за стављање других знакова и натписа на металне предмете. На железном сечиву мача прво су удубљивани канали који су затим испуњавани жицом од неког другог метала друге боје (бакар, бронза, злато, сребро) како би украс, знак или натпис био уочљив. Затим би се површина изравнала искуцавањем и на крају глачањем.

- У првој фази орнаменталног ковања комади железа различитог процента угљеника искивани су у траке. Више железних трака, од којих су неке имале већи а друге мањи проценат угљеника, спајано је у тање шипке, односно прутове који су загревани и увртани како би се траке што боље спојиле. Дебљина прутова износила је око једног центиметра, а дужина око метра. Више оваквих прутова спајано је један поред другог у дебље шипке из којих су искивана сечива мачева. Брушењем, односно постепеним скидањем слојева с површине ових сечива, добијани су различити орнаменти који су настали због различите боје железних трака у прутовима. Да би се визуелни утисак појачао, железу је понекад додаван фосфор услед чега је контраст у боји разних трака био још упадљивији - каже Марко Алексић и додаје:

- На бочним странама шипки стављано је гвожђе с већим процентом угљеника од кога су брушењем на тоцилу настајале оштрице сечива које су биле чврсте и могле су да издрже јаке ударце. Овако израђена сечива откривена су на ретким мачевима из римског доба, а нешто поједностављеним начином чешће су израђивана од времена сеобе народа кад су постала изузетно омиљена у употреби пре свега владара и њихове оружане пратње.