Шахисти знају да је Бора Костић први српски велемајстор, подсећа их и традиционални Меморијални турнир у Вршцу. Промиче ту још који податак с нејасном представом о шахисти светском путнику. Уосталом, давно то беше, у она стара, предратна времена. Његови Вршчани су одређенији - Костића уздижу као једног од великана које је овај банатски град подарио свету уз сликара Пају Јовановића, поету Васка Попу и оца српске драме Јована Стерију Поповића. Свом чика-Бори подарили су споменик у Градском парку, његовим шаховским реквизитима дичи се Градски музеј. А једна улица у Београду, тамо, на Бежанији, зове се по овом велемајстору из давнина.

Борислав Костић (1887-1963) био је првак Југославије 1936. (са Пирцом) и 1938. године (самостално). У националном тиму играо је на четири предратне олимпијаде, а на првој званичној у историји шаха, у Лондону 1927. године, био је носилац прве табле репрезентације Краљевине Југославије.

Светски шаховски анали постојано чувају његово име. У Хавани 1919. године, Костић је играо меч с Кубанцем Хозеом Раулом Капабланком. Изгубио је резултатом 5:0, а легендарни Капа је само две године касније у тој истој Хавани убедљиво савладао Ласкера и постао трећи првак света у историји древне игре. Остало је забележено да је после меча Борин секундант и први шаховски партнер из детињства Сава Гердец коментарисао:

- Изгледа, Боро, да овај Кубанац игра боговски.

- Богами, Саво, јеси у праву - морао је да се сложи Костић.

До сусрета на Куби није дошло случајно. У четири претходна турнирска дуела српски шахиста наметнуо се као равноправан противник, ремизиравши све партије с Капабланком. Чак и после меча, на чувеном Хестингшком турниру у Енглеској, њихова међусобна партија завршена је мирољубиво а Костић се пласирао тик иза победника, свог великог ривала. Записано је да се Бора касније с хумором освртао на горко искуство с Кубе:

- Ја не знам ко је други с Капабланком играо 5:5, па макар и у варијанти од 5 ремија и 5 пораза.

Пажљивији увид у животопис славног мајстора открива српског амбасадора „пар еШцелленце”. Већ брзо претраживање Интернета доноси брдо изненађења. Архива „Њујорк тајмса” из 1918. и 1919. године чува текстове о „великом српском шахисти који непобедиво игра”. Амерички часопис 1918. године наводи свих двадесет пет градова које је Бора походио на турнеји од источне до западне обале, а 1919. насловима га испраћа у Енглеску. Летопис Техничког института у Сан Франциску 1918. годину памти по посети „маркантног српског шахисте”, а Енциклопедија Новог Зеланда напомиње да је „славни Србин Борис Костић” 1924. године прокрстарио овом удаљеном земљом и умногоме допринео занимању за шах. Историјати појединих шаховских друштава, клубова из нама знаних и незнаних градова, помињу посете и симултанке које је са чланством играо овај угледни Србин. Билтен омаленог града Јеовила с југа Енглеске чак наводи трошковник симултанке коју је Костић одржао 1920. године - 5,10 фунти за железничку карту, 13,6 за хотел и хонорар који није тачно назначен.

Мистерија Костић? Ту није крај. Кад су наши велемајстори Глигорић, Ивков и други педесетих година прошлог века походили Јужну Америку, један од њих, др Петар Трифуновић, скокнуо је до главног града Перуа, Лиме. Поносно је изјавио:

- Част ми је да сам први југословенски шахиста у вашој земљи. Прекинули су га показујући му урамљену пожутелу слику.

- Не, нисте. Овде је пре тридесет година био Борис Костић.

Вероватно се слично осећао и председник Тито кад су га у Индији 1956. године на Путу мира питали да ли је још жив шахиста Костић. Махараџа из Панџаба сећао се српског мајстора кога је упознао у детињству, а поздраве Бори Костићу пренео је Титов пратилац, новинарски бард и сам шаховски мајстор Миро Радојчић.

За потребе овог чланка, румунски историчар Олимпију Урзак, који живи и ради у Сингапуру, доставио нам је поглавље из своје књиге под називом „Преживети Чинги: прича о Е. Е. Колману”. Претражујући сингапурске архиве, није био мало изненађен новинским чланцима о посети Костића овој енглеској колонији 1925. године. Лист „Стрејт тајмс” тада је писао: „Огромна публика окупила се у хотелу ’Аделфи’ где је славни српски шахиста приредио изузетну егзибицију играјући 18 партија и побеђујући у свим осим једној.” Други лист, „Малајски трибјун”, извештава о догађају који је следио, игри против шесторице противника наслепо: „Бриљантни српски мајстор шаха поразио је све своје противнике не гледајући, леђима окренут таблама.”

Костић је провео пет дана у Сингапуру гостујући у кући британског намесника и, по тачној статистици, одиграо је 40 партија у којима је једном поражен а два пута противницима је препустио реми. Домаћини су били задивљени његовим вештинама, а посебан утисак оставио је својом „ведром појавом, коментарима партија, саветима и похвалама упућеним саиграчима”, како су навели савременици. Све то и много више Олимпију Урзак нашао је у сингапурској штампи. Његово дело прати судбину тадашњег Костићевог домаћина Е. Е. Колмана, великог љубитеља шаха, који се касније, у Другом светском рату, као енглески официр нашао у јапанском заробљеништву и злогласном логору Чинги.

У најбољим данима Бора Костић је припадао кругу од десет до петнаест најјачих шахиста Старог континента. Потицао је из добростојеће породице, дипломирао на Трговачкој оријенталној академији у Будимпешти, а прво запослење нашао у бечком, тада бродском а данас мултинационалном шпедитерском предузећу „Шенкер”. У студентским данима на турниру одржаном 1909. године надмашио је све мађарске шахисте аматере да би у Бечу, већ познат у својој вештини, слободно време проводио коцкајући се у шаховској игри с грофовима и богатим фабрикантима. Треба ли нагласити да је шах тада био „нобл”, занимација својствена вишим и утицајним слојевима. Познати бечки „Винер шах клуб” башкарио се у велелепној троспратној згради с рестораном, лакејима и особљем, а чланска карта уз све бенефиције доносила је и висок друштвени углед.

Опијен дахом метрополе а ношен страшћу за пустоловинама, наш јунак брзо се заситио трговачке каријере. Увек елегантан, обучен по последњој моди, владао је финим, господским манирима. Наочит, маркантних црта лица, заокупљао је наклоност дама које су често долазиле на турнире да би виделе тог привлачног шахисту бујне косе и с омиљеном „бубикопф” фризуром. Бора им није остајао дужан пажње. Сматран је за највећег заводника у круговима друштва које је, путујући с турнира на турнир, обилазило монденска бањска места попут Баден Бадена, Карлсбада или Маријенбада. Није имао ни длаке на језику. Виспрен, образован, у духу српског ината знао је како да се понаша према непријатним саговорницима. На турниру у Карлсбаду 1911. године (данашње Карлове Вари у Чешкој), обратио му се градоначелник следећим речима:

- Ви сте, Костићу, аустроугарски поданик.

Али, пре него што је наставио, Бора му је одговорио:

- То је само у једној варијанти.

- Која је друга варијанта? - запитао је градоначелник под чијим се патронатом одржавао турнир.

- Друга варијанта је то што ви мислите, а у првој ја сам Србин - скресао му је Бора у брк. Годинама надаље није позиван на турнире по средњој Европи.

У Келну је Костић приредио сензацију савладавши у мечу првака Америке Френка Маршала. Победа на турниру у Стокхолму и сјајни резултати у Лајпцигу, Франкфурту, Паризу, Варшави и Копенхагену учинили су га познатим и признатим асом. Уочи Првог светског рата упознаје аргентинског аташеа за културу у Шведској који му нуди посао у војсци своје земље. Бора је предавао шах питомцима Морнаричке академије. На путу бродом ка Јужној Америци прекраћивао је време играјући шах, како је то био обичај, у новац. Ово путовање значајно је по томе јер је међу сапутницима био аустријски писац Стефан Цвајг који ће двадесетак година касније написати знамениту „Новелу о шаху”. Главни јунак његовог дела је светски шаховски првак Макс Ћентовић, Србин из Баната, а радња се одвија управо на броду који плови Атлантиком. Иако је Цвајг црним обојио свог јунака са асоцијацијама које воде ка сасвим другим темама, све је то уметничка слобода којој је баш Костић послужио као уводно надахнуће.

Током трогодишњег боравка у Буенос Ајресу, Костић обилази Јужну Америку а користи и згодну прилику за свој први пут око света. На школском броду Ратне морнарице Аргентине пропутовао је јужним морима и обишао југ Африке, Индије и Аустралије.

У Европи је рат а из Аргентине се повлачи злато европских земаља. Благостање стечено на каматама топи се с променом животне климе и Костић мења место. Одлази за Њујорк и током наредних пет година Американци га доживљавају као свог представника шаха. У Њујорку постаје шаховски учитељ и пријатељ најславнијег тенора свих времена Енрика Каруза. Сусреће и совјетског дисидента Лава Троцког а не пропушта да упозна Николу Теслу. Српски научник примио га је на ручку уприличеном у апартману хотела „Макалпин”. Костић је стални гост чувеног „Менхетн шах клуба” у коме води дуеле с Капабланком и Маршалом. Из овог раздобља потиче прича која илуструје његову огромну енергију за шахом. Богати мецена волео је да с мајсторима игра слободне партије. Иако је углавном губио, исцрпљивао је своје госте игром без прекида. Ко год је одустао, више није позиван. Бора је играо пуних 48 сати да би његов домаћин први пут морао да каже да је доста, напунивши новчаник свом госту.

Приликом бескрајних турнеја по целој Америци настанио се у граду челика Герију, у Индијани, у коме је радио његов пријатељ из детињства Сава Гердец. У Герију, који је данас, осамдесет година касније, готово напуштен јер се производња челика угасила, Бора је стигао и да се ожени. И даље је неуморно играо шах и 1918. године у Чикагу постао победник шампионата САД, а штампа је пуна хвалоспева за његову игру. Кад му је таст предложио да се прихвати месарске сатаре у породичном бизнису, Бора, навикао на живот бонвивана, оставља уплакану жену и драгу му Америку. То је време меча с Капабланком у Хавани и повратка у Европу преко Енглеске, све до родног Вршца у коме га је жељно чекала породица.

Следе године сјајних резултата и живота на високој нози. Бора побеђује у Хестингсу 1921. са изузетним резултатом од 7 поена из 7 партија који се неће поновити у историји овог турнира с традицијом дугом 116 година. Исте године био је трећи у Будимпешти, а да није у последњем колу изгубио од аутсајдера Вајда, делио би прво место с каснијим светским прваком Александром Аљехином. Током одлучујуће партије осветило му се што је био срцеломац. Три даме чаврљале су поред стола за игру и Бора је често устајао да им посвети време и да их шармира. После пораза схватио је да су с њим кокетирале сестре његовог противника.

- Следећи пут поведите са собом браћу - поручио је разочарани Бора свом ривалу.

Свој иметак Костић ће уложити у акције енглеских рудника и доживети да после Другог светског рата остане без ичега. До тада је прошло још много безбрижних година. Године 1924. тридесетседмогодишњак у пуној снази полази на свој већ дуго планирани пут око света. Позив је стигао из Аустралије а пут га је водио бродом од енглеског града Довера до луке Фриментл. Путовао је тридесет два дана. Своја сећања у старости је казивао Душану Бућану, познатом шаховском новинару.

- Прозрео сам да је код Англосаксонаца врло важно полагати на своју спољашност, да човек увек буде лепо одевен, да је друштвен, духовит и да није ситничар. Све те особине ја сам имао у довољној мери. Био сам уверен да ћу покрити све своје издатке око великог пута, те да ћу моћи да обиђем и видим један сасвим непознати део света који је тако далеко од Европе - говорио је Костић.

Опис путешествија које је потрајало три године вредан је посебне књиге. Рецимо да је Бора Костић прокрстарио следећом маршрутом - преко Аустралије, Тасманије и Новог Зеланда ка Јужној Африци и уздуж Црног континента до Кеније и Викторијиних водопада. Надаље, пут га је од бомбајске луке водио преко Индије са излетима у Кашмир, Непал и Бурму. Следећа станица била су малајска острва, Јава, Суматра, Борнео, градови Сингапур и Џакарта. Није заобишао ни Кину, Хонгконг и Филипине. У повратку ка Европи, прошао је Манџуријом и Сибиром играјући месецима шах у градовима „с краја света”, Новосибирску и Иркутску.

Српски Марко Поло пронео је глас о својој земљи и народу у временима кад је свака вест из Европе била ретка и закаснела. То је време од 1924. до 1926. године - комерцијални летови не постоје, радио-таласи не допиру преко континената. Он је долазио да игра шах приређујући симултане утакмице и игру наслепо у којој је био светски рекордер. Међутим, свако његово гостовање окупљало је и широке масе гладне новости. Налазећи се у улози мисионара који савршено влада енглеским језиком, широм ондашњег енглеског и холандског колонијалног света испољавао је своје енциклопедијско знање и завидну обавештеност. Његова гостовања богато су награђивана, али је несумњиво највише „зарадио” његов непресушни пустоловни дух. Бора је мајци и сестри писао писма о вулканима Новог Зеланда, лепотама Кашмира, висовима Хималаја, сусретима с домородачким племенима Маора и Батака... Послао је фотографију како игра шах на екваторијалној линији у Африци, где се вођа белих фигура налази на северној а црних на јужној Земљиној полулопти. Најдуже је остао у Индији, у резиденцији моћног махараџе од Платаиле, владара Сика у Панџабу. Играјући као гост, победио је на Првом шампионату Индије у шаху, одржаном 1925. године.

Очекивао би се подужи одмор по повратку у Вршац, али Бора се није дао зауставити. Одлази у Каиро где се сусрео са „оцем турске нације” Кемалом Ататурком, а потом поново иде за Америку.

У необичној шестомесечној епизоди у Мексику 1930. године предаје шах војним официрима и чак добија чин пуковника мексичке војске. Одлази у Њујорк и Канаду, али не остаје дуго. После краха берзе 1929. године, ера је „велике депресије” и просјаци су на сваком кораку, ни трага од некадашњег блиставила. Од 1931. године и великог турнира на Бледу, огледа се на европским такмичењима. Имао је силну жељу да се докаже као најбољи југословенски играч, али је др Милан Видмар, љубљански професор, избегавао међусобни меч чувајући раније стечени углед.

Боем у души, остао је „небрушени шаховски дијамант”, како је за Костића рекао Капабланка. Други светски првак, Емануел Ласкер, приметио је да Костић има свој стил, „а имати свој стил игре много значи”.

Током рата, за разлику од светског првака Аљехина и неких других шахиста попут Кереса, Костић не игра на турнирима. Позивају га да учествује на турнеји „Слободне Европе” коју су скројили нацисти, али овом путнику међу путницима није било до путовања и учествовања у окупаторском циркусу. Због одбијања, хапси га Гестапо и после Београда шаље у зрењанински логор. Стицајем околности, избегао је најгоре.

У послератном времену, по казивању велемајстора Светозара Глигорића, Костић је његов најнеугоднији противник од кога два пута губи. Светска шаховска федерација (ФИДЕ) 1950. године уводи титулу велемајстора и почасно је додељује групи од 27 предратних великих мајстора. Костић је међу њима. Време чини своје и стари мајстор уступа место новим генерацијама. Светским позорницама претпоставља кафанске дуеле у локалном окружењу. Старији Вршчани још памте његове надахнуте приче о белосветским догађајима које су често звучале тако невероватно.

У Цириху 1962. године побеђује на турниру ветерана. Наредне године у Београду гаси се живот непоновљивог шаховског аса. Легенда остаје да живи а наступајућа ера доноси све више открића која потврђују да је овај мит још садржајније утемељен у стварности историјских података.