Стари Римљани имали су спате и гладиусе, Јапанци имају катане, Арапи сабље димискије, Французи флорете, а како су Срби успели да опстану на овим просторима? Ненаоружани свакако не... Е, сад, да ли смо у та давна, средњовековна времена оружје увозили или смо га и сами правили (по лиценци или без ње) или су наши оружари развили властите моделе, подељена су мишљења.

Марко Алексић, магистар археологије, мачевалац и познавалац мачева, уопште не сумња у то да су тешки дворучни мачеви (држе се искључиво с две руке) са „С” накрсницама или, како их он тачније назива, српски мачеви, на нашим просторима искивани почев од друге половине 14. века. Он је недавно објавио и књигу „Средњовековни мачеви у југоисточној Европи” у којој, између осталог, испитује више од 400 мачева не само с простора бивше Југославије, већ и из Словачке, Бугарске, Румуније, Мађарске и европског дела Турске.

За нашу културу ова књига значајна је и зато јер су прикупљени и објављени сви данас познати налази такозваних српских мачева с подручја наше и околних земаља, као и из збирки музеја у Прагу, Венецији, Истанбулу, Торонту и другим градовима у свету.

- На основу свих данас познатих налаза дошао сам до закључка да су на подручју средњовековне српске државе и околних земаља, у раздобљу између Маричке (1371. године) и Косовске (1389. године) битке искивани најстарији облици мачева са „С” накрсницом. Потом сам одредио нешто млађе варијанте ових мачева и уочио да се махом налазе на подручју тадашње Угарске. После Косовске битке почело је убрзано и дуготрајно исељавање нашег становништва у остале области српске државе на северу, али у знатној мери и у суседне области, пре свега у јужну Угарску и Далмацију. У Угарској српско становништво учествовало је у одбрани јужне границе током следећих 150 година, док је у Далмацији у највећем броју било насељено такође на граници према Турској, где су Срби наредних столећа служили у венецијанској и аустријској служби као крајишници - објашњава Марко Алексић и додаје:

- На крају сам одредио најмлађе налазе ових мачева за које се до сада није знало како су настали, и испоставило се да су они махом из Млетачке републике и Далмације. За разлику од угарских, који су искивани у првој половини и средином 15. века, венецијански су углавном прављени неколико деценија касније. У Млетачкој републици знани су под именом спаде скијавоне, што у буквалном преводу значи словенски мач, али тада су Словени тамо углавном поистовећивани са Србима. Значи, мач са „С” накрсницама улазио је у „моду” како се турска војска приближавала којој држави - каже наш саговорник.

Упадљиво велики број откривених „С” накрсница на нађеним тешким дворучним српским мачевима преломљен је и извијен увек у истом смеру, што значи да су оне од краја 14. века имале одређену улогу у борби, пре свега против Турака који су надирали, односно њихових много лакших сабљи. Улога накрсница могла је да се састоји у томе да се сечиво противниковог оружја на тренутак отклони у страну или заглави у повијеном краку накрснице и тиме омогући довољно времена да наш витез зада ударац.

Овакав маневар било је могуће извести пре свега против сечива сабље, посебно турског типа сабље зване килиџ. Она је имала проширену горњу трећину сечива и била у употреби у 14. и 15. веку, дакле у раздобљу највеће најезде Турака на Балкан.

- С обзиром на то да је лакша од мача дворучњака, турска сабља омогућава пре свега брже руковање и брже замахивање и задавање удараца. Тако је борац са сабљом могао много пре да зада ударац, поново замахне и опет зада ударац, што је борцу с тешким мачем, уместо нападачке улоге за коју је првенствено био припремљен, наметало одбрамбену улогу - објашњава Марко Алексић.

Уколико се све ово покаже (докаже) као тачно, онда ће се испоставити да се тадашњи српски мач (спаде сцхиавонесе, како су га називали Венецијанци) „раширио добрим дијелом Европе, а посебно средњовековном Угарском”. Цитат је из књиге „Мачеви 10-15. стољећа Босне и Херцеговине”, аутора Мирсада Сијарића, штампане 2004. године у Сарајеву.

Уважавајући Ђурђицу Петровић, признату научну радницу која је још 1976. године у дубровачким архивима нашла најстарије податке о „дое спаде сцхиавонесцхе”, а на које се добрим делом позива и Марко Алексић, Мирсад Сијарић пише и о томе како нема довољно правих доказа за тврдњу, било о постојању или непостојању „српског”, „босанског” или каквог сличног мача. Насупрот његовим, стоје речи Марка Алексића.

- Разлог зашто се откриће Ђурђице Петровић није проширило по академском свету је што је њен рад написан на српском језику. Управо зато сам своју књигу „Средњовековни мачеви у југоисточној Европи” штампао на енглеском језику (за српску верзију нисам имао новца), како бих, између осталог, проширио истину о српском мачу. Књигу сам послао водећим светским стручњацима и, морам да се похвалим, наишла је на одличан пријем. Ово, наравно, не значи да неким могућим новим открићима и њиховим новим тумачењима неће бити изазване нове полемике, али сви до сада познати подаци указују да је српски мач заиста постојао под тим именом. Ипак, коначну реч даће експериментална археологија - каже Марко Алексић и додаје:

- Да будем јаснији, мачеви „скијавоне” добили су име по Словенима са источне обале Јадрана који су их носили у служби Венеције. У средњовековним дубровачким писаним изворима термин „Сцлавониа” означавао је Србију, до 1321. године јединог копненог суседа града Светог Влаха. У дубровачким документима у овом смислу прави се јасна разлика у односу на историјску, а и данашњу Славонију која се, да би се разликовала, називала „Словигна, Словиниа”.

А шта је још Ђурђица Петровић 1976. године нашла у дубровачким архивима?

- Најранији данас познати помен мача о коме говоримо налази се у дубровачком архиву и потиче из 1391. године. У тестаменту ковача Добрича Бунисалића, међу његовом оставштином наводе се и два мача „дое спаде сцхиавонесцхе”. Из овог податка не може се видети како су ови мачеви изгледали, али с обзиром на исто име и очигледну типолошку сличност с мачевима који се век касније помињу у венецијанском архиву, може се претпоставити да је главна особеност овог оружја била такође накрсница извијена у облику слова „С” и четвртаста јабука. Будући да се два мача сцхиавонесцхе помињу у дубровачком тестаменту као заоставштина ковача, то указује да су они исковани највероватније и коју годину раније. Помен ових мачева скоро је сто година старији од истоимених мачева из венецијанских архива - каже Марко Алексић.

У најстаријим сачуваним которским архивским књигама из 1326-1337. године, поред девет ковача помињу се и два мачара (ковачи мачева) Амадеј и Петар Амадејев. Из истог времена је и најстарији сачувани помен мачара у унутрашњости средњовековне Србије, Богдана у селу Чабићу на Косову из 1330. године. Две године касније, дубровачки мачар Мартоло и његов син одлазе на рад у Призрен, тадашњу престоницу Србије.

У југоисточну Европу мачеви су стизали и путем најамника којих је било готово у свакој средњовековној држави на овом простору, највише у Угарској, посебно током 15. века. Тада су се у војскама под заповедништвом угарских владара налазиле и бројне јединице ратника, али и јединице из Чешке или Пољске које су стизале после уједињења Угарске и ових земаља. Историјски извори пружају податке и о другим најамничким одредима, на пример, Каталонској компанији која је деценијама боравила и владала појединим областима у јужној Грчкој. Дубровачки архив пружа и податке о најамницима из Шпаније, Италије и Немачке који су долазили да ратују за српске владаре Милутина и Душана. Сви они су из својих завичаја, као и из области у којима су ратовали, доносили разне врсте мачева који су и нашим оружарима служили као узори.

Сечиво и дршка мача су равни, за разлику од сабље код које су сечиво и (код највећег броја типова) дршка закривљени. То је зато јер је сабља намењена готово искључиво за напад и сечу, а мачем се могло и сећи, и убадати и бранити. Сабља је настала као оружје коњице код номадских народа евроазијских степа, али због лакоће руковања и делотворности, постала је савршено оружје лаке коњице и на другим просторима и епохама. Мач је био најбоље оружје тешко оклопљених коњаника, а појавом ватреног оружја остао је највише у употреби у борби на земљи без оклопа (рапир, флорет).