Недавно, тачније 7. јула, навршило се педесет осам година од преноса посмртних остатака првог српског планинара и првог председника Српске академије наука и уметности у његову вечну кућу на врху Копаоника. Испуњавајући његов завет да вечно почива на врху своје омиљене планине, планинари Србије одржали су реч дату великом научнику, лекару, истраживачу. Положили су његово тело у ковчег направљен од Панчићеве оморике и на рукама га изнели на Миланов врх, висок 2017 метара, где је саграђен маузолеј од копаоничког гранита. С тог места први српски планинар „гледа” све наше планине које је за живота често обилазио и истраживао. А на Копаоник и у Србију, овај велики научник дошао је сасвим случајно, у потрази за спасом.

Рођен је 10. априла 1814. године у селу Брибир у Винодолском, подно Велебита, а умро 25. фебруара 1888. године у Београду. Гимназију је завршио у Ријеци, а студије медицине у Будимпешти. За доктора медицинских наука промовисан је 1843. године пошто је успешно одбранио докторски рад. Како је обично бивало у то време, у Бечу се упознао с Вуком Стефановићем Караџићем, који му је постао узор. На његов предлог маја 1846. године стиже из Беча у Београд, вољан да сазнања пренесе свом народу. Стигавши са сунцем у очима и жаром у срцу да с великих школа проследи идеје и знање, Јосиф Панчић, политички неук, тражи од власти намештење у Ужицу које је географски блиско његовом родном крају. Препоруку за то даје му Вук Стефановић Караџић пишући Правитељствујушчем совјету у Београд. Млади научник не зна да је на том подручју јак утицај династије Обреновић, и да се трвења између ове и династије Карађорђевић не смањују. С његовим постављењем на место лекара не иде баш лако, па Панчић, разочаран, пише пријатељу Вуку: „Људи сумњају на мене. Много читам, знам много језика: латински, италијански, немачки, мађарски, а тражим Ужице где је плата физикуса најмања. Сумњив... опасан.”

Док чека разрешење, Панчић истражује биљни свет Београда и околине, па у једном тренутку чак помишља на повратак у Беч. Ипак, добија понуду да привремено прихвати место лекара у месту Белица у јагодинском округу. Упошљавају га да сузбије епидемију трбушног тифуса међу радницима стакларе и њиховим породицама. Позив му упућује лично власник стакларе и тадашњи министар иностраних дела Србије Аврам Петронијевић. Сузбијајући тешку болест, млади научник успева да упозна и истражи биљни свет јагодинског округа и Црног врха. Показавши се изузетним у раду с људима, већ у току следеће године Јосиф Панчић добија звање окружног физикуса по уговору, а крајем те, 1847. године, добија премештај у Крагујевац. Боравећи у Шумадији, Панчић је, уз лекарски рад, веома предано истраживао биљни свет околине планине Рудник, као и суседних планина.

Шест година радио је као окружни лекар у Крагујевцу и истовремено изучавао природу. Кад се 1851. године први пут попео на Копаоник, схватио је да ће га ова врлетна и прелепа планина заувек везати за себе. Још петнаест пута боравио је на њој и, схвативши сву њену ћудљивост, тајновитост и лепоту, пожелео да му она буде вечно боравиште, што су много година касније испунили његови следбеници. Данас на врху Копаоника стоји Панчићев маузолеј и његово вечно боравиште, а врх се, наравно, зове по њему. Подједнако је волео и Стару планину и њен врх Миџор, Мироч, Тресибабу, Сврљишке планине, Суву планину, Голију, Јастребац, Овчар и Каблар, Златибор, Тару, Авалу. У свим походима по врлетима ових планина Панчић је имао младе следбенике, будуће планинаре, а изучавајући ботанику, зоологију, минералогију па чак и агрономију као професор Лицеја, а касније и Велике школе, створио је нове следбенике - будуће угледне српске стручњаке Јована Жујовића, геолога, затим Јована Цвијића, географа, хемичара Симу Лозанића и друге.

Тешко је рећи шта је круна Панчићевих истраживања - да ли „његова” оморика или капитално дело „Флора Кнежевине Србије”.

На планини Тари, коју је прогласио краљицом планина августа пре 133 године, пронашао је до тада непознату четинарску врсту која је касније добила назив Панчићева оморика.

Сакупљајући биљке у околини планине Таре чуо је Панчић приче мештана о једном необичном четинару. Донели су му две гране, али нико није могао тачно да му покаже где расте то необично дрво. Двадесет година трагао је за живим стаблом тог необичног четинара. Испоставило се да је био у праву кад је тврдио да је реч о посебној биљној врсти, да је пре неколико десетина милиона година, у време топлог терцијера, ова оморика била далеко распрострањенија. Под налетом климатских промена једино уточиште на целом свету нашла је у средњем току реке Дрине. Научници је описују као витку и складну господарицу стрмих кречњачких литица планине Таре. Кажу да се лако препознаје по особеној уској и складној крошњи. Годинама се скривала од очију ботаничара да би се у читавом свом сјају приказала управо Јосифу Панчићу.

Панчићево откриће четинарске лепотице, до тада непознате науци, изазвало је поприлично неповерење и завист чувених ботаничара тог доба (1875. године). Описујући своје откриће, Панчић јој је дао име Пинус оморика, што значи да ју је сврстао у ред борова (Пинус). Међутим, неки научници поправили су ову класификацију сврставајући је у род Пицеа (смрча), па је тако научник Пуркин Панчићевом открићу дао име Пицеа оморика (Панчић) Пуркyне, али се сви слажу да слава у открићу нове четинарске врсте припада Јосифу Панчићу, док је Пуркин обавио само номенклатурну ревизију. Панчићева оморика не расте данас нигде другде у свету осим у средњем току реке Дрине, а недавно је ова биљка откривена у кањону реке Милешевке. Научници кажу да Панчићева оморика има далеке рођаке у Азији.

Радећи као кућни лекар и васпитач у дому богате породице Хофман у северном Банату, Јосиф Панчић имао је времена да прокрстари и испита Делиблатску пешчару, проучавајући њен биљни и животињски свет. Сакупио је ретку збирку биљака и инсеката и, захваљујући њему, Делиблатска пешчара постала је у свету чувени резерват природе. Написао је капитално дело „Флора Кнежевине Србије”, које је објављено 1874. године. На једном месту у тој књизи записао је: „У природи нема карактера непомично сталних, ту владају безбројни прелази који се сваком систематисању одупиру. Ретко је које правило без изузетка и то је оно што нашем систематисању највише смета.” Поред овог дела, Панчић је написао и књигу о рибљем свету у Србији, затим „Ортопере у Србији”, „Живи песак у Србији и биље што на њему расте”, „Копаоник и његово подгорје”, „О нашим шумама”, „О злату” и многе друге књиге.

По доласку у Србију, овај врсни научник и истраживач затражио је отпуст из аустроугарског и пријем у српско држављанство. На почетку своје службе у околини Јагодине упознао је кћерку барона Кордона, њено име Људмила заменио српским Милица, а онда се по православним обичајима венчао у српској цркви. Потом је постао професор на катедри Јестаствене историје и агрономије, тек основаног Лицеја у Београду, затим је пет пута заредом биран за ректора Велике школе. Убрзо је био изабран и за посланика у Народној скупштини Србије (1870. године), а осам година касније постао је председник Српског ученог друштва. Био је и први председник Српске академије наука.

Осим Српске академије наука и уметности, Јосиф Панчић био је члан и Југословенске академије знаности и уметности, Угарске академије зоолошког друштва у Бечу, члан Баварског друштва у Шербуру. У свим тим установама истицане су велике заслуге његових научних радова за светску науку. Јер, дао је велики допринос науци на пољу ботанике, заштите природе, зоологије, биогеографије, минералогије и геологије. Само на пољу ботанике Јосиф Панчић је описао 2176 биљних врста у Србији и науци приказао 102 нове биљне врсте. За све то време никада није заборављао да је пре свега лекар. Сматра се претечом савремене социјалне медицине, а савременици су га описивали као скромног, поштеног и честитог човека.