novi broj

 


www.politikin-zabavnik.rs











svet kompjutera

viva baner

ilustrovana politika



 

Како су наши владали светом: Марија Бранковић од Монферата
Млада за маркиза
У грудима младе кнегиње Марије Бранковић комешала су се различита осећања. Пријатно узбуђење због новог живота који је чека било је помешано са сетом због скорог одласка од породице

Илустровао Тихомир Челановић
Илустровао Тихомир Челановић
Јутро је било магловито тог 8. јула 1485. године, али се већ након првих сунчевих зрака магла подигла и град заблеснуо у свом летњем сјају. Од изласка сунца, Инсбрук је врвео. Свечаност венчања српске принцезе, као и присуство самог цара привукли су многе витезове и господу. Маса народа, увек жељног значајних збивања и лепих догађаја, гурала се око катедрале. Кад зазвонише моћна звона, облак голубова подиже се ка небу поздрављајући брачну поворку. И као што то увек бива, све очи беху упрте у витку прилику младе, сву у свили и брокату. Била је то врло лепа девојка, отмених покрета, светле пути, сјајних црних очију, смеђе косе која је по моди тога доба била умотана око главе и прекривена дугим велом. Преко нежних, дугих руку носила је богато извезену тунику, опшивену златним концем.
Док се бескрајно понављао „Те Деум” и молитве Богородици, Марија се присећала живота на имању своје тетке, цељске грофице Катарине - у замку Белградо (тј. Београд), у Фурланији. Тешко је у то доба живела породица бившег деспота Стефана, сина великог Ђурђа Бранковића. Пред смрт, у једном писму Дубровчанима Стефан Слепи записао је како „ни на чем нисам имал у мом убогом дому учинити тестамент, ни злата ни сребра, ни покућја, што бих оставил Ангелини з дечицом...” Након година потуцања, од арбанаских планина до Венеције, од Беча до Фурланије, оставио је породици само уздање у Бога и углед породичног имена. Ипак, памтила је са сетом Марија своје детињство, безбрижне игре с браћом, пажњу и нежност родитеља. Након деспотове смрти (9. октобра 1476), Ангелина с децом преселила се у замак Вајстерфал у Корушкој, где је уживала гостопримство цара Фридриха III од Хабзбурга.
Те, 1485, године кад се Марија удала, окренула се набоље судбина целе породице. Из Угарске је стигла вест да је преминуо њихов рођак, српски титуларни деспот Змај Огњени Вук и да краљ Матијаш Корвин позива последње Бранковиће - Ђорђа и Јована - да дођу у Срем да преузму породичне титуле и оно што је преостало од наслеђа. И док је, праћена мајком, старијим братом и малом свитом коју је опремио цар, Марија јездила ка својој новој домовини у Италији, нико у породици није сумњао да је за промену њихове судбине најзаслужнији био покојни деспот који је и даље бдио над њима. У то време Стефан Слепи већ је био проглашен за светог. Његове мошти, које су свуда носили са собом, чиниле су највреднији део породичне оставштине.

Илустровао Тихомир Челановић
Илустровао Тихомир Челановић
Византинци у Италији
Област Монферато налази се на северозападу Италије, северно од Ђенове, уклештена између Савоје и подручја Миланског војводства. За време пута кроз Ломбардију, Марија је била у прилици да види сјај и лепоту ренесансних градова Венеције, Вероне, Падове, Милана и других. Зауставивши се код војводе од Милана, моћног суседа Монферата, мала српска поворка могла је да сретне и једног необичног војводиног саветника по имену Леонардо да Винчи. Током пута, италијански пратиоци приповедали су славну историју маркиза од Монферата. Породица је припадала највишем племству Апенинског полуострва и Римско-немачког царства. Маркизи су посебно постали чувени у току крсташких ратова у 12. веку. Четири брата - синови маркиза Вилима VI (Гуљелма, Гијома) - запамћена су од Цариграда до Јерусалима. Двојица су женидбом постали краљеви Јерусалима (Вилим VII Дуги мач и Конрад), а њихова деца такође су владала том крсташком краљевином. Јерусалимски краљ Конрад од Монферата настрадао је (1192. године) као жртва по злу чувених асасина - исламске секте. Друга два брата од Монферата направила су каријеру на византијском двору, ородила се с царем и добила титуле ћесара. Марију је највише занимала повест о грофу Бонифацију од Монферата, вођи Четвртог крсташког рата. Гроф је предводио крсташку војску која је успела 1204. године да освоји Цариград и створи краткотрајно Латинско царство. Након тога, Бонифације од Монферата постао је краљ Солунског краљевства, али је у борбама с Бугарима 1207. године настрадао. Међутим, титула краљева Солуна преношена је и даље из генерације у генерацију грофова од Монферата, све док се њихов последњи потомак - Јоланда (у православљу Ирина) није удала за цара Андроника II Палеолога. Тиме се ова титула „вратила” тамо где је и припадала - у Византију. Амбициозна царица Ирина од Монферата настојала је да својој деци обезбеди владарске круне. Кћерку Симониду удала је за српског краља Милутина. Покушала је, без успеха, да убеди српског зета да круну остави Симонидином брату. Најмлађем сину Теодору наменила је наслеђе својих предака - маркизат Монферато. Тако је необичном игром историје један византијски принц - Палеолог - постао наследник и настављач породице која је у претходним вековима играла видну улогу у рушењу Византије.
Теодор Комнен Дука Анђел Палеолог, син византијског цара Андроника II и царице Ирине, отишао је 1306. године на Апенинско полуострво, прихватио врховну власт римско-немачког цара, прешао у католичанство и, уз нешто борбе с конкурентима, постао маркиз од Монферата. Тиме је засновао италијанску грану царске породице Палеолог. Женидбеним везама породица се брзо италијанизовала. Потомци византијских царева носили су имена Ђовани, Ото, Ђанђакомо, Бонифације. Ипак, никада нису заборавили своје високо порекло и везе у Константинопољу. Тако се 1421. године Софија, кћерка маркиза Теодора II од Монферата, удала за претпоследњег византијског цара Јована VIII (сина Српкиње Јелене Драгаш). У сложеној политици бројних италијанских државица и независних градова, у борбама између папе, цара, напуљског и француског краља, маркизи од Монферата с муком су се борили да задрже своје место и углед. Понекад су били савезници, понекад противници својих моћних суседа, војвода од Милана, на истоку, и војвода од Савоје, на западу. Одликовали су се као ратници. Маркиз Ђанђакомо од Монферата, отац Маријиног мужа, постао је и царски генерални викар, односно представник римско-немачког цара у Италији. Његов син, маркиз Ђовани IV (умро 1464) био је цондоттиеро (војсковођа) у венецијанској војсци. Други син, Гуљелмо (Вилим) VIII заповедао је војском миланских војвода.
Последњих година пред Маријину свадбу, основно питање везано за Монферато тицало се наслеђа маркиза Бонифација III (или IV) који се већ два пута женио, али није имао законите деце. Сципиона, јединог, ванбрачног, сина његовог брата Ђованија IV, мучки је убио један рођак, гроф од Салуца, који се надао да ће тако да наследи маркизат. Лози италијанских Палеолога претило је нестајање. Наслеђе су вребале и моћне војводе од Савоје. Женидбом младом Маријом Бранковић, шездесетогодишњи маркиз Бонифације III надао се да ће обезбедити наследнике и тако спречити даље борбе око Монферата.

Марија Бранковић – предак Луја XVI и Марије Антоанете<br>(клик за увећање)
Марија Бранковић – предак Луја XVI и Марије Антоанете
(клик за увећање)
Маркиза од Монферата
Октобра 1485. године, након дугог путовања, Марија Бранковић и њена пратња стигли су у престоницу Монферата, град Казале. Био је то леп градић од неколико хиљада становника, с уредним улицама и новим дворцима, окружен високим зидинама које је надвисивала катедрала посвећена светом Фрањи. Град је био сав окићен за свечани дочек нове господарице. Зидине и улице украшавале су шарене заставе с породичним грбом. Већ остарели маркиз Бонифације III изашао је пешице да дочека своју младу која је, као и он, потицала од византијских царева. Лепа и отмена Марија оставила је на мужа врло добар утисак. Пред младину поворку изашла је и свечана делегација најугледнијих грађана и госпођа с пригодним поклонима. Уследила је, затим, прослава венчања, у којој је у то ренесансно доба учествовало целокупно грађанство, уз песме и игре на двору, свечане поворке по улицама, црквене службе за успех брака, представе глумаца пред катедралом, свирке, богато јело и пиће, чашћавање и дељење поклона. Бранковићи су донели и Маријин мираз од 10.000 дуката. Само су младина мајка и брат знали с каквом је муком осиромашена породица успела да сакупи колико-толико пристојан мираз, чему су вероватно помогли и цар Фридрих, Дубровчани, као и тетка, бивша султанија, по којој је Марија и добила име.
Дође најзад и тренутак растанка са српским пратиоцима. Стегнутог срца, очију пуних суза, Марија се загрлила с мајком и братом последњи пут, молећи их да јој често пишу. Гледала је затим дуго са зидина Казалеа у правцу где су нестале њихове силуете. Слутила је да их више никада неће видети.
Стари маркиз и млада принцеза Бранковић имали су складан брак. Већ годину након венчања, 10. августа 1486. родио се наследник. Крштен је као Гуљелмо Ђовани Лазар (будући Гуљелмо/ Вилим IX или XI), добивши тако, уз друга имена, и име чувеног мајчиног претка, мученика с Косова. У јануару (20) 1488. године Марија је родила још једног сина по имену Ђанђорђо Себастијано. Маркиз Бонифације могао је да одахне. Наслеђе куће Монферато било је обезбеђено. Шта је могла да осећа млада маркиза? Вероватно је била поносна што је испунила дужност супруге и обезбедила продужење старе, царске лозе. Њена осећања према мужу, који је био у годинама које би имао њен покојни отац, сигурно су била помешана. Поштовала га је и ценила као неког ко јој је омогућио углед и положај и био отац њене деце. Али, младост за љубав тражи младост. У том галантном ренесансном друштву, млада маркиза била је стално окружена лепим, углађеним, страсним племићима и дворанима. Искушење је вребало на сваком кораку. Ипак, како би могла кћерка једног свеца и строге, побожне Ангелине, прекршити брачни завет? Марија се посветила деци, политици и вођењу земље. Понекад би се присетила дијка Младена. Своја осећања чувала је дубоко у себи.
С годинама, Бонифације је све више поболевао, посвећивао се вери и задужбинама, а свакодневне владарске послове остављао је младој супрузи. Последње године живота уопште није владао. Бавио се писањем породичне хронике и филозофско-верских текстова. У то доба Марија је морала да се супротстави покушајима моћног миланског војводе Лодовика Мора да Монферату одузме неке поседе, попут значајног утврђења Монкалво (1491). Маркиз је умро у марту 1494. године, одредивши у тестаменту да његова супруга буде једини регент с пуним овлашћењима до пунолетства његових синова. Изданак даровите породице и способних владара, Марија се показала као снажна, окретна и племенита господарица Монферата. Нажалост, није много надживела мужа. Умрла је млада, 27. августа 1495. године, не напунивши тридесет година. Сахрањена је поред супруга у катедрали Светог Фрање у Казалеу.
Тужна вест стигла је с великим закашњењем Бранковићима у далеком Срему, вероватно преко неког венецијанског или дубровачког трговца. Мајка Ангелина и браћа окупили су се у манастиру Светог Георгија у Купинову да уз молитве запале свеће за покој Маријине душе. Присећали су се, прошло је више од десет година од њене свадбе и последњег виђења. Сада је била на небу, поново у очевом наручју. Негде у мраку цркве туговао је дијак Младен. У молитви у цркви чули су се и дечји гласићи - кћерке деспота Јована, ново поколење Бранковића.
Након Маријине смрти, регент малолетном маркизу Гуљелму IX (до 1499) постао је Маријин ујак Константин Комнин Аријанит (Ангелинин рођени брат), који је и до тада, уз нећаку, имао важну улогу у Монферату. Године 1495. Константин се оженио једном ванбрачном кћерком маркиза Бонифација III. Као потомак арбанаских, српских и епирских господара Балкана, носио је титуле принц од Македоније и војвода Ахаје. Добио је и титулу царског викара у Италији. Умро је у дубокој старости (1530. године) оставивши бројно потомство.

Последњи од Палеолога
Као да су били означени прстом судбине, мушки потомци маркиза Бонифација III и Марије Бранковић умрли су млади. Маријин син Гуљелмо (Вилим) IX (или XI по другим „рачуницама”) владао је до 1518. године. У његово доба вођени су велики ратови око војводства Милана и превласти у Италији између царева Хабзбурга и француских краљева. Оженивши се 1508. године Аном од Алансона, из француске владарске династије Валоа, Гуљелмо IX изабрао је француску страну. Учествовао је и у чувеној бици код Марињана 1515. године, у којој је француска војска победила швајцарско-миланске снаге. Наследио га је четворогодишњи син Бонифације IV, у чије је име као регент владала његова мајка. Бонифације је погинуо несрећним случајем, павши с коња, кад је имао само 18 година (1530). Наследио га је стриц Ђанђорђо, други син Марије Бранковић. Пошто је био млађи син, по обичају великашких породица тога доба, Ђанђорђо се прво посветио свештеничкој каријери. Године 1517. постао је и бискуп Казалеа. Међутим, након братовљеве смрти, Ђанђорђо се одрекао свештеничке одежде. Поставши маркиз Монферата, решио је да се ожени, како би, слично свом оцу, бар у зрелим годинама обезбедио законитог наследника. Међутим, било је касно. Умро је 30. априла 1533. године, у 45. години, само дан након што је његова званична супруга, кћи напуљског краља, стигла у Монферато. За њим је остао један ванбрачни син (по имену Фламинио Палеолог) који, међутим, није могао да наследи титулу маркиза.
За оне који желе да сазнају нешто више
За оне који желе да сазнају нешто више
Након нестанка последњег законитог мушког изданка династије Палеолог-Монферато, дошло је до уобичајене борбе за наслеђе између многобројних претендената. Најспретнији и најјачи показао се Федерико II Гонзага, војвода од Мантове, који је био ожењен нећаком последњег маркиза Маргаретом од Монферата (кћерком Гуљелма IX и унуком Марије Бранковић). Федерико II Гонзага био је права ренесансна личност, достојна свог кума, знаменитог ратника, убице и тровача Цезара Борџије (брата још познатије Лукреције Борџије). Федерико Гонзага прво се оженио старијом кћерком маркиза од Монферата која се звала Марија, још кад је она имала само осам година. Међутим, неколико година касније, кад је помислио да више неће моћи да наследи Монферато, раскинуо је брак под изговором да је његова супруга покушала да отрује његову љубавницу. Кад је, међутим, 1530. године настрадао млади маркиз Бонифације IV од Монферата, Федерико Гонзага затражио је брже-боље да његов брак с Маријом од Монферата буде обновљен. Али, Марија је ускоро умрла. Тада се војвода Федерико оженио њеном млађом сестром Маргаретом и после дуге борбе постао маркиз од Монферата. Највећа предност Федерика II Гонзаге пред конкурентима за наслеђе састојала се у чињеници да је био војсковођа моћног цара Карла V од Хабзбурга. Породица Гонзага - војвода од Мантове владала је Монфератом све до 1708. године. Након тога ова област је подељена између Аустрије и Савоје.

Душко Лопандић

Корак назад