Вирџинија Вулф била је врло висока и танка жена издуженог лица. Године 1927. британски лист „Ивнинг стандард” доделио је тада четрдесетпетогодишњој књижевници посебно признање - награду за највишег женског писца! Да ли јој је та необична награда годила или сметала? Са ове временске удаљености можемо само да нагађамо. Извесно је да је од најранијег детињства Вирџинија себи наметнула најузвишеније уметничке узоре које се трудила да досегне својим делом. У томе је без сумње успела. Ипак, без обзира на то, постојали су тешки тренуци кад би пожелела да све оконча пре него што крај природно дође. Али, кренимо редом.

Едлин Вирџинија Вулф рођена је као Вирџинија Стивен у Лондону, 25. јануара 1882. године, као друга кћерка сер Лезлија Стивена, критичара, уредника „Речника националне биографије” и Џулије Принсеп Дакворт. Нажалост, Џулија је умрла кад је будућој књижевници било само тринаест година. Осим старије сестре Ванесе, Вирџинија је имала и млађу браћу Едријана и Тобија. С њима су живела и деца из очевог и мајчиног претходног брака.

У окриљу имућне интелектуалне породице, девојчица готово да и није похађала школу. Међутим, то не значи да није вођена најстрожа брига о њеном образовању. Напротив. Под сталним надзором оца и мајке, девојчица је читала и учила. Дакле, од самог почетка, Вирџинијино детињство било је необично. Осим браће и сестара, другу децу безмало није ни виђала. Била је окружена књигама и то је било све: пред њом се указивала судбина коју је било тешко преокренути - писање и стално понирање у себе. Да би употпунила образовање, Вирџинија је касније на Кингс колеџу похађала часове старогрчког и латинског. Одвојеност од стварног света, претерана осетљивост, вероватно и породично наслеђе, а свакако и смрт мајке, учинили су своје - почела је да се жали да у глави чује гласове. Први нервни слом доживела је у тринаестој години. Већ тада упутила је себи питање које неће престати да је прогања до краја живота: да ли уопште можемо да не повређујемо друге људе?

Вирџинија Стивен почела је да ради као новинар, спољни сарадник, тачније књижевни критичар „Гардијана” и других дневних листова, а у вечерњим часовима запосленима је предавала историју и енглески језик на Морли колеџу. Касније, од 1917. године, са својим супругом Леонардом Вулфом, основала је издавачку кућу „Хогарт прес” (која је, између осталог, штампала и дела Сигмунда Фројда), али се 1938. године одрекла учешћа у том издавачком подухвату у корист Џона Лемана.

Вероватно најистакнутија чланица уметничке Блумсбери групе (назване по лондонском насељу где је већина чланова живела ), Вирџинија је написала дела која су ушла у историју књижевности: „Излет на пучину” (1915), „Џејкобова соба” (1922), „Госпођа Даловеј” (1925), „Орландо” (1928), „Сопствена соба” (1929), „Таласи” (1931), „Између чинова” (1941)... Ту је и пет томова дневника, шест томова писама, бројне критике и прикази...

Групу Блумсбери чинили су млади мислиоци који су се дружили најпре током студија у Кембриџу, а од 1906. године у срцу Лондона, у елегантним уметнички опремљеним становима отмене четврти Блумсбери. Уз Вирџинију, Ванесу и Едријана, ту су били и естетичар и сликар Роџер Фрај, филозоф Бертранд Расел, књижевници Е. М. Форстер, Литон Стрејчи, Клајв Бел, Леонард Вулф и Саксон Сидни-Тарнер. Грађански Лондон згражавао се због слободоумних идеја чланова овог покрета које су одударале од строгих викторијанских начела. Вера у појединачно искуство и разум била је основа њиховог става. Истицали су и своју приврженост медитеранској Европи, култури Грчке и Италије. Жестоко су критиковали викторијанско и едвардовско доба са свим верским ограничењима, уметничком, друштвеном, па и сексуалном уштогљеношћу. Блумсберијевци су били противници рата и борци за једнакост међу половима. До Другог светског рата, до када је овај покрет и постојао, остали су ипак један прилично затворен свет одабраних који је са извесне аристократске удаљености посматрао шта се дешава у такозваном стварном свету.

„Погледајте изнутра у живот и он ни издалека није такав. Испитајте за тренутак једну обичну свест, једног обичног дана. Свест прима неизмерно мноштво утисака, безначајних, фантастичних, неухватљивих, или урезаних оштрицом челика. Са свих страна долази непрекидан пљусак безбројних атома; и док падају, док се уобличују у живот понедељком и уторком, нагласак није на оном месту на коме је био некада; важан часак није овде, него тамо; тако да, кад би писац био слободан човек, а не роб, кад би могао да пише оно што жели, а не оно што мора, кад би могао да заснује своје дело на властитим осећајима, а не на конвенцијама, не би било ни заплета, ни комедије, ни трагедије, ни љубавног мотива, ни катастрофе због усвојеног стила, и можда ни једно једино дугме не би било пришивено онако како би то желели кројачи из Бонд стрита”, написала је Вирџинија Вулф образлажући књижевни поступак касније назван романом тока свести.

Одбивши 1909. године понуду да се уда за новинара и књижевника Литона Стрејчија (који је иначе био хомосексуалац), а затим и Хилтона Јанга, као и дипломату Сиднија Ватрелоа, 1912. године Вирџинија се удала за школског друга свог брата Тобија. Био је то политиколог Леонард Сидни Вулф, две године старији Јеврејин и интелектуални аристократа баш као и она, али, за разлику од ње, без пребијене паре. Леонард и Вирџинија од почетка су се добро разумели. Ипак, ни то јој није помогло да стекне душевни мир. У писму композиторки Етел Смит, готово двадесет година касније (1930. године), написала је:

Будући болесна, ни Вирџинија ни Леонард нису желели да имају децу. Њихов брак личио је на одано пријатељство. Вирџинија је годинама одржавала пријатељску и љубавну везу са списатељицом и песникињом Витом Саквил Вест, необичном дамом племенитог порекла и крајње неуобичајеног понашања. Управо овој песникињи и преданој вртларки, Вирџинија Вулф је посветила роман „Орландо”. И савременици и историчари књижевности често су говорили о хомосексуалној природи овог пријатељства, као и других „женских” пријатељстава списатељице. Неку врсту одговора и објашњења дала је сама Вирџинија, описујући своје бојажљиво али одлучно скидање окова викторијанских предрасуда кад је реч о међуљудским односима:

И заиста, после смрти оца (1904) Вирџинија је живела с браћом и сестром Ванесом на Гордон скверу, у лондонској четврти Блумсбери. Иначе, борац за права жена, Вирџинија се ужасавала одлазака у куповину и презирала све женске послове. Зато је увек имала кувара и служавке како кућне послове не би морала сама да обавља.

Од детињства, одважна Вирџинија била је много осетљивија од своје браће. Први знак те душевне крхкости били су гласови у глави на које се жалила од детињства и које је тешко подносила. У ствари, супруг Леонард основао је с Вирџинијом „Хогарт прес” на препоруку лекара који су сматрали да би то била изванредна терапија за њену душу. Међутим, Вирџинија је била чврсто убеђена да ће њено душевно стање постајати све горе и горе. Неколико пута покушала је да се убије испијањем веронала, скакањем с прозора и напослетку утапањем што јој је, нажалост, и успело.

Упркос тешким душевним кризама, Вирџинија је волела да се дружи и имала истанчан смисао за хумор. На пример, уопште се није бунила што је сестра Ванеса називала козом. Сматрала је да јој тај надимак пристаје. Године 1910. учествовала је с пријатељима у јавној шали, с намером да ступе по сваку цену на ратни брод „Dreadnought”, прерушивши се у пратњу етиопског цара. Морнаричке власти биле су том приликом насамарене. У дугачким одорама, с турбанима на глави и обојених лица, Вирџинија и њени пријатељи мирно су ступили на брод. Ту су се чак и фотографисали! Написала је и роман „Флаш”, својеврсну аутобиографију пса кокера шпанијела чија је власница била књижевница Елизабета Барет Браунинг.

Почетак Другог светског рата узнемирио је списатељицу коју су прихватили и читаоци и публика. Била је убеђени пацифиста. Почетком пролећа 1941. године, тачније 28. марта, истрчала је из куће у Сасексу где је повучено живела са супругом Леонардом Вулфом и послугом. Упутила се према реци Уз. Тамо је по свој прилици напунила џепове камењем и, у наступу још једног таласа душевног растројства, препустила се правим, воденим таласима. Њено тело нашли су тек три недеље касније. Имала је педесет девет година. Кад је кремирана, посмртни остаци Вирџиније Вулф закопани су испод једног бреста поред породичне куће симболичног назива „Калуђерска кућа” (Monks House), крај града Родмела у Сасексу. Леонард Вулф поживео је до 1969. године, а онда је и његов пепео расут на истом месту.

Леонарду Вулфу Вирџинија је упутила последње, грозничаво и нервозно исписане редове у којима се можда не може препознати стил велике списатељице, али свакако особа која тешко опстаје и издржава у стварном свету:

• Велике групе људи никада нису одговорне за оно што чине.

• Смисао за хумор прва је ствар коју човек изгуби у страном језику.

• Свако од нас држи сопствену прошлост затворену у себе, као напамет научену књигу, а пријатељима је дозвољено да прочитају само њен наслов.

• Жена треба да има новац и сопствену собу ако жели да пише романе.

• Не може се добро мислити, ни добро волети, нити добро спавати, ако се добро ручало.

• Живот је сан из кога се будимо умирући.

• Сушта је истина да је поезија толико љупка да је најбоља проза увек препуна поезије.

• Досада је царство човекољубаца.

• Што човек више стари, све више воли непристојност.

• Лепота света скројена је на два начина: на радост и на тескобу, тако да на два дела раздире наше срце.

• Пријатељство је као уметничко дело: болан процес који означава мешање сопствених замисли са замислима других.

• Живот није низ симетрично поређаних светиљки на колицима, него прозрачни ореол, полупровидни вео који нас окружује од почетка до краја наше свести.