До појаве ватреног оружја, као и дуго после тога, мачеви су били симбол не само ратова, већ и ратника од којих су касније настајали владари. Они оличавају огољену силу, али, осликани с мачевима и опевани у песмама, владари имају и заштитничку улогу, као и моралну одговорност типичну за средњовековно витештво. Мач је и симбол епске борбе који води порекло од најранијих људских сазнања и сећања и „простире” се до најдаље пројекције маште у најдаљу будућност.

Као што и данас војна индустрија захтева најбоље људе и материјале за своја најновија оруђа и оружја, која ће касније ући и у цивилну употребу, тако је и од бронзаног доба наовамо мачарство правило врхунске производе своје епохе који су неретко мењали токове не само људских судбина, већ и цивилизација.

Обичај поштовања мача као знамен ратника, владара и божанства на истоку Европе сеже у далеку прошлост. У четвртој књизи „Историје”, у опису земље Скита и њихових обичаја, Херодот (знан и као „отац историје”) говори о поштовању скитског бога рата кога назива Арес, по грчком богу. Једино њему праве кипове и подижу жртвенике. Њих описује као четвороугаону гомилу сувог корења и грања која је дуга и широка око три стадија и на чијем се врху налази квадратна површина приступачна само с једне стране.

„Сви на ту гомилу стављају један старински железни мач који представља Аресов кип. Овом мачу приносе сваке године на жртву коње и друге домаће животиње, и то више него осталим боговима”, сведочио је Херодот.

Поред животињских, Скити су богу рата приносили и људске жртве. О снажном сећању на овај обичај и скитске мачеве сведочи и податак како је неки пастир на тлу некадашње Скитије, која се налазила у Панонској низији, нашао један од ових Аресових мачева (претпоставља се да је у питању чувени кинџал) и однео га хунском вођи Атили (знаном и као „бич божји”) који је у томе видео добро знамење.

Магистар археологије Марко Алексић каже да су мачеви једини производи људских руку који су често имали лична имена. Сетимо се само Екскалибура (мач у камену који је припадао краљу Артуру), Жуајеса (мач Карла Великог), Скофнунга (мач Хролфа, данског краља из 7. века). У викиншким сагама забележено је око тридесет властитих имена (не надимака или придева!) мачева који имају не само име, већ и властиту нарав, независну од власника мача! Сличне појаве забележене су и у Јапану.

Расположиви историјски извори само у изузетним случајевима пружају описе облика мачева, а и тада су они најчешће површни. Средњовековни ликовни извори, зидно сликарство, камене скулптуре и величанствени споменици пружају доста грађе за изучавање мачева, али се они морају узети са одређеном резервом, јер је највећи број представа средњовековних мачева, посебно јабука које су хронолошки и најосетљивији део, стилизован.

Мачеви се производе и данас, пре свега за сакупљаче хладног оружја (врхунске јапанске катане коштају као неколико станова у Београду) и, наравно, филмаџије. Омиљене су теме с митским садржајима у којима су мачеви и магија неизбежни. Поменимо џедаје (класични средњовековни витезови с властитом етиком), господаре прстенова, летописе Нарније, Харија Потера, Индијану Џонса...

Мачеви су посебни и по једној особини коју друго оружје нема - служе и за напад (задавање удараца) и за одбрану (одбијање удараца). И друго оружје има сложене технике руковања и захтевне вештине баратања, које изискује озбиљно вежбање и усавршавање. Но, мач тражи највише. Ову тврдњу Марко Алексић поткрепљује и чињеницом да је својевремено тренирао мачевање. Из љубави према овом спорту настала је и занесеност мачевима коју је преточио у недавно објављену књигу „Средњовековни мачеви у југоисточној Европи” у коју ћемо заједно да завиримо.

У последње две до три деценије, истраживање технологије израде средњовековног оружја доживело је у свету значајан напредак што они који имају кабловску или сателитску телевизију могу и да виде на малим екранима. Да би био добар, мач је морао да има издужен облик, чврстину, гипкост и поузданост. Јер, најгоре што је ратнику на бојном пољу могло да се деси било је да му се поломи мач. Стога, и тајне успешних мачара брижљиво су чуване.

- „Тајни састојак” мачара био је у изговарању молитве или неке друге „абракадабре”. У ствари, нагласак је на дужини процеса додавања легура и других примеса гвожђу, а он, у недостатку штоперица и сатова, мерен је изговарањем магијских стихова - објашњава Марко Алексић.

- Иако је бронза после обраде била крт и ломљив материјал, припадници такозване винчанске културе и житељи неких делова Блиског истока још пре око 5000 година први су почели да праве бодеже од бакра за које можемо да кажемо да су претече данашњих мачева. Касније је откривена могућност топљења бронзе и прављења оружја од ње, а потом је у употребу ушло и гвожђе (железо) које се и данас користи - објашњава археолог Марко Алексић, и наставља:

- Главне одлике железа као материјала који је заменио бронзу у производњи металног оружја јесу знатно већа чврстина и гипкост које су омогућавале бољи квалитет произведеног оружја. Од открића обраде железа до позног средњег века основна препрека с којом су се суочавали ковачи била је његова висока тачка потпуног топљења од око 1535 степени (подсећамо да вода ври на 100, а да је сада напољу око 30 степени Целзијуса). Пећи које су у то време коришћене за прераду гвоздене руде могле су да развију највишу температуру од око 1100 до 1200 степени Целзијуса, што је било довољно да се достигне тачка топљења бакра од 1083 степена, али не и да се растопи железо.

Услед тога, зависно од металуршког поступка, било је могуће добити две врсте железа - ковано и ливено. Свако је, међутим, имало по једну ману - ковано железо било је превише меко, а ливено сувише крто.

Да би превазишли њихове недостатке, ковачи су изумели ковање такозваном снопном структуром. Оно се састојало у ковању предмета од прутова железа различитих састава, с различитим процентима угљеника, самим тим и особина. Овај начин ковања примењиван је, пре свега, код мачева који су због дужине били и највећи изазов за коваче. После прераде, гвоздено пруће је спајано и од њега су искивана сечива која су имала чврстину ливеног и гипкост кованог железа. У то време Келти су имали најнапреднију технологију прераде метала и први су у Европи почели да користе дуге мачеве, такозване спате, које су касније преузели и Римљани. Може се претпоставити да су краћи типови мачева, гладиус код Римљана, сакс и скрамасакс код Германа, као и други типови краћих једносеклих мачева у античкој Грчкој и код других варварских народа (у које се, на нашу жалост, рачунају и Словени) били условљени технолошким ограничењима материјала од кога су ковани. Дужа сечива мачева искована од лошег железа лако су се ломила, па је и то могао да буде један од разлога што су израђивани типови краћег оружја.

Сложене ковачке технике које су омогућавале производњу бољих сечива биле су познате и на Блиском истоку. Техника дамасцирања добила је име по сиријском граду Дамаску где су произвођени мачеви са сечивима која су очигледно била широко позната у антици и средњем веку у западној Европи, а израз „сабља димискија” из наше епске традиције такође указује на ово познато блискоисточно оружарско средиште.

Временом је усавршен поступак „печења” искованих предмета и њиховог наизменичног загревања, искивања („Гвожђе се кује док је вруће”, вели народна пословица) и наглог хлађења. Загревањем на отвореном ложишту угљеник из горива везивао се за површину предмета, а под ударцима чекића продирао је и нешто дубље ка језгру сечива. Наглим хлађењем у води или некој гушћој течности атоми угљеника трајно су бивали заробљени у структури железа. После вишеструког понављања овог поступка добијао се предмет чија је површина услед већег процента угљеника била чврста, док се у језгру задржавало железо сиромашно угљеником због чега је предмет остајао довољно гибак и тиме отпоран на ломљење. Значи, спреман за ратовање...

Основни делови мача, сечиво и дршка, односно њен трн, увек су израђивани заједно, из једног комада метала, док су јабука и накрсница додавани касније. Делови дршке су јабука, накрсница и рукохват, односно трн дршке. Преко ње стављала се облога дршке, најчешће од дрвета, пресвучена кожом, која код највећег броја налаза данас недостаје. Делови сечива су врх, оштрице, жлеб или гребен и, код једносеклих мачева, телућ - тупа страна сечива. Корице мача израђиване су од дрвета и више слојева коже, најчешће телеће.

Појава пуних оклопа који су од 13. века почели да замењују панцирне кошуље и оклопе од металних плочица можда може да се веже управо за нова технолошка достигнућа. Унапређена технологија добијања ливеног железа омогућила је израду довољно добрих великих комада оклопа који су постали један од симбола свог доба. Ово технолошко откриће омогућило је и револуционарни напредак у изливању топова, као и пушчаних цеви што је за последицу имало суштинску промену у начину ратовања и коначну надмоћ ватреног над хладним оружјем.