Једна од историјских личности која се налазила у сенци великог претходника истог имена, био је и византијски цар Јустинијан II (685-695, 705-711). Јер, нема сумње, кад се помене име Јустинијан, сви, не без разлога, помисле на чувеног цара Јустинијана I Великог (527-565), обновитеља царства, значајног законодавца и, уопште, једне од највећих личности у светској историји. Тек понеки упућенији љубитељ историје сетиће се да је осим „последњег римског цара на византијском престолу” постојао и Јустинијан II, последњи представник Ираклијеве династије.

Живот Јустинијана II наликује правом пустоловном роману, али роману са страшним завршетком. Био је син Константина IV (668-685) и царице Анастасије, унук Констанса II (641-668), чукунунук цара Ираклија (610-641). Његов отац, који се прославио победом над Арабљанима приликом њихове прве опсаде византијске престонице (674-678), што је био догађај од светског историјског значаја, преминуо је веома млад. Имао је само тридесет пет година. Наследио га је син Јустинијан II који је рођен је у Цариграду око 668. године. Већ 680/681. он је постао очев савладар, а кад је 685. ступио на престо имао је тек седамнаест година.

Као и остали припадници Ираклијеве династије, Јустинијан II одликовао се природним способностима и државничком даровитошћу, али, истовремено, био је склон непромишљеним одлукама и суровим поступцима који су донели много штете не само њему и династији којој је припадао, него и самој Византији. Ни за тренутак не губећи из вида значај, место и положај византијског цара у средњовековном свету, носећи тешко бреме успомена на Јустинијана И, млади василевс спремно се ухватио у коштац са замашним и сложеним задацима које је подразумевало седење на трону владара Византијског царства. Међутим, показало се да је искушење било превелико и скопчано с разним замкама и опасностима.

Пре свега захваљујући сјајној победи Константина IV, Византија је на Истоку имала врло угодан положај. Напротив, после катастрофе коју су доживели у водама Босфора и на повратку, Арабљани су се нашли у тешком положају. Након смрти Муавије (661-680) калифат је постао поприште озбиљних унутрашњих трзавица и немира. Калиф Абдалмалик (685-705), који је ступио на престо исте године кад се Јустинијан II устоличио у Цариграду, морао је да води помирљиву политику. Византијски цар прибегао је притиску тако што је војсковођу Леонтија послао против Арабљана који су држали Јерменију, а истовремено је ободрио на непослушност племе Мардаита које је живело на подручју византијско-арабљанске границе. Арабљани су морали да попусте, па је нови уговор о миру, утаначен 688. године, донео Византији знатне користи. Повећан је годишњи данак на који се калифат обавезао Константину IV, а приходи са острва Кипра, из Јерменије и Иберије (Грузије) били су подељени између две уговорне стране. Од тог времена Кипар се више столећа налазио у необичном положају - у сувласништву две силе, царства и калифата, не припадајући ни једној ни другој.

Пошто је средио прилике на Истоку, Јустинијан II окренуо се европским провинцијама царства. Већ 687/688. пребацио је коњицу из Мале Азије у Тракију с јасном намером да поведе велики рат против Словена и Бугара. Радило се о времену кад је византијска власт на многим деловима Балканског полуострва била умногоме уздрмана. Следеће 688/689. најпре је уследио сукоб с Бугарима, а онда велики поход против Словена. Како записује хроничар Теофан, цар је продро до Солуна и „покорио велике масе Словена, неке у боју, а неки су му сами пришли”. Јустинијан II прославио је победу тријумфалним уласком у Солун и богатим даровима цркви Светог Димитрија, заштитника другог града царства. Покорене Словене преселио је на простор Мале Азије и од њих створио војску која је бројала тридесет хиљада војника. Међутим, Словени се нису прославили јер су већ 693. године у новом сукобу царства и калифата пребегли Арабљанима и тиме допринели да Византинци буду поражени.

Крајем 691. године Јустинијан II сазвао је сабор у Цариграду који је трајао до 1. септембра 692. године и био је допуна Петог и Шестог васељенског сабора, па се због тога зове Пето-шести сабор. Будући да је одржан у Трулској сали на царском двору, зове се још и Трулски сабор. На њему су донета 102 канона који се тичу различитих питања црквеног уређења а настоје да учврсте хришћански морал у народу и свештенству. На овом сабору до изражаја су дошле и неке разлике између Рима и Цариграда, па је папа Сергије I (687-701) одбио да призна Пето-шести сабор. Јустинијан II покушао је чак да ухапси римског првосвештеника, као што је својевремено његов деда Констанс II ухапсио и подвргао тортури папу Мартина I (649-655). Међутим, времена су се променила, па се царев изасланик, који је требало да изврши Јустинијанову заповед, једва спасао тражећи помоћ самог Сергија. Јустинијан II први је међу византијским царевима који је на новац стављао представу Исуса Христа.

Млади цар водио је у великој мери политику против племства и није се либио да посегне за веома насилним поступцима што је доводило до отворених сукоба. Неке његове мере, пре свега широка колонизациона политика и немилосрдна пореска политика, непосредно су погађале и шире слојеве византијског друштва. Нарочито безобзирна била су двојица царевих сарадника Стефан и Теодот. За разлику од Јустинијана И, Јустинијан II није имао среће да око себе окупи способне државнике каквих је било у околини његовог великог имењака. Није требало да прође много времена да се незадовољство византијског живља претвори у побуну којом је Јустинијан II свргнут с престола и протеран у далеки Херсон, на Криму. Десило се то крајем 695. године: Јустинијану II одсечен је нос и послат је у прогонство, његови сарадници јавно су спаљени на тргу, а војсковођа Леонтије (695-698) постао је цар.

Одсецање носа и, уопште, сакаћење, обичаји су који су у Византију продрли са Истока. Кад су у питању византијски цареви, овим свирепим казнама желело се да се осујети њихов поновни долазак на престо јер се рачунало на тај страшни физички недостатак. Пре Јустинијана II такву казну искусио је Ираклијев син из другог брака Ираклона (641), а после и цар Леонтије (698). Међутим, неутољива Јустинијанова жеља за влашћу, сада на наказан начин стопљена са жељом за осветом, нису сломили вољу осакаћеног цара. Он је носио металну маску на лицу, није се мирио с оним што га је стигло и сматрао је да његова улога у византијској историји није завршена.

Временом се на Јустинијана II, који је боравио у далекој провинцијској забити, готово сасвим заборавило. Пошто је за цариградску владу постао незанимљив, у Херсону је уживао извесну слободу. Међутим, његов дух није мировао и он је почео сасвим отворено да говори о жељама да изнова заседне на византијски престо. Житељи Херсона уплашили су се да на себе не навуку некакву сумњу како пружају подршку његовим намерама и одлучили су или да га убију или да га као сужња отпреме у Константинопољ. Међутим, промућурни Јустинијан II предухитрио их је и побегао у тврђаву Дорас, одакле је успоставио везе с Хазарима и 703. године оженио се сестром хазарског кагана. Иначе, бившем цару био је то други брак, а његова прва супруга била је царица Евдокија. Нова супруга Јустинијана II, прва страна принцеза која се удала за једног византијског цара, добила је звучно име Теодора. Тако се на челу Византије нашао још једном супружнички пар истих имена - Јустинијан и Теодора. Међутим, мора се признати да се овај „млађи” пар налазио у дубокој сенци оног „старијег”, донекле наликујући њиховом сурогату, и никако му није успевало да изађе из те сенке. Из брака Јустинијана II и Теодоре потицао је дечак Тиберије, последњи мушки потомак славне Ираклијеве династије.

Најновији догађаји узнемирили су тадашњег византијског цара Тиберија II Апсимара (698-705). Без много оклевања он је владару Хазара упутио изасланство с даровима и молбом да му што пре преда Јустинијана II живог или мртвог. Каган није остао отпоран на ова примамљива обећања, па је одлучио да свог зета држи под присмотром. У исто време наложио је својим поверљивим људима да убију Јустинијана II. Међутим, за каганове намере и одлуке дознала је Теодора која је о томе обавестила супруга и омогућила му да избегне опасност.

Уследиле су нове ништа мање занимљиве и опасне Јустинијанове пустоловине. Он лично убио је лица која су га пратила и, препустивши своју супругу тастовој бризи, некадашњи византијски цар кришом је напустио боравиште и обрео се на броду који га је чекао у приправности. Са својим присталицама отпловио је дуж обале Крима до луке Символа где је ступио у везу с њему оданим људима у Херсону. Догодило се да је брод којим је пловио преко Црног мора захватила бура и сујеверни морнари који су пратили бившег (и будућег!) цара, препоручивали су василевсу да опрости грехе својим противницима, рачунајући да ће се у том случају Бог смиловати и умирити невреме. Ношен силном, готово суманутом жељом за осветом, он се, упркос олујном ветру који је претио да једноставно здроби брод, заклео да неће поштедети ниједнога и да ће их све побити.

Околност да није деловао сам указује на чињеницу да је Јустинијан II морао имати одређени број присталица које су здушно подржавале његов поновни долазак на престо. Кад је допловио до ушћа Дунава, наишао је на гостопримство Бугара. Извесни Стефан, који је ради преговора био упућен кану Тервелу (701-718), изложио је план бугарском владару и дао му велика обећања, тако да је одлука да се помогне бившем византијском цару донета без колебања. Са своје стране, Бугари су Јустинијана II примили с највећим почастима и он је међу њима провео јесен и зиму 704/705. године. У пролеће су Бугари, заједно са Словенима, предузели поход на Цариград. Из наведених догађаја види се да цариградска влада није предузела никакве озбиљније мере против Јустинијана и његових савезника већ се поуздавала у проверену чврстину бедема мегалополиса на Босфору. Неочекивани догађаји показали су да је таква процена била погрешна и да је цариградска влада потценила „цара одсеченог носа”.

Без било каквог отпора Бугари су дошли до зидина византијске престонице и три дана стајали испред њих у очекивању предаје града у коме се налазила значајна странка присталица последњег представника Ираклијеве династије. Иако до отворене предаје није дошло, Јустинијан II, који никад није губио присуство духа, нашао је сасвим неочекивано решење. Уз помоћ малог броја војника, он се ноћу тајно, кроз цев градског водовода, увукао у град, за кратко време сломио отпор противника и загосподарио престоницом на Босфору. Истовремено, побринуо се да бугарски одреди остану испред зидина и онда их је, уз богате дарове и скупоцено царско посуђе, послао кући. Бугарском кану доделио је почасну титулу цезара, у то време највишу после царске и резервисану само за лица из царске породице. Из оскудних изворних података тешко је схватити како му је пошло за руком да тако лако извојује победу.

Године 705, на запрепашћење својих противника, Јустинијан II поново се попео на цариградски трон и на тај начин формално ставио ван снаге „обичајно” право да неко коме је одсечен нос не може бити цар. Остао је упамћен као „ринотмет”, то јест василевс коме је одсечен нос.

Његова друга владавина (705-711) претворила се у најгору тиранију. Како је оштроумно запажено, током десетогодишњег раздобља својих невоља Јустинијан II мало тога је научио, али ништа није заборавио. Он се најпре свирепо обрачунао с двојицом људи - претходним царевима Леонтијем и Тиберијем II Апсимаром - који су седели на престолу у време његовог изгнанства (695-705). Није му било довољно што први, већ без носа и затворен у манастир, није причињавао опасност. Други је одустао од борбе против новог - старог цара, и привремено се спасао бекством из Цариграда. Ипак, обојица су у ланцима доведени пред Јустинијана II који је ликовао и уживао у освети. Овога пута имао је задовољство да гледа циркуску представу и да истовремено гази противнике, док је народ клицао: „На змију и гуштера ћеш стати и газићеш лава и змаја.” (Псалам 91, 13) Затим су обојица бивших царева јавно обезглављена на једном од престоничких тргова.

Сурове казне нису мимоишле ни многа друга лица која су учествовала у Јустинијановом свргавању. Патријарх Калиник (694-706), који је крунисао Леонтија и Тиберија II Апсимара, ослепљен је и протеран у Рим. Био је то први познати случај казне ослепљењем у Византијском царству. Најстрашније је било погубљење Ираклија, брата цара Тиберија II, војсковође који се прославио у ратовима против Арабљана, које је обављено на градским зидинама. Захваљујући осветнички настројеном владару, Византија је постала поприште невиђене страховладе и немилосрдних чистки у којима су живот изгубиле стотине војних и грађанских чиновника за које је постојала било каква сумња да су присталице претходне владе.

Међутим, истине ради, византолози с правом истичу и другу, лепшу страну цара Јустинијана II, што, опет, говори колико је био личност саткана од највећих супротности. Они наглашавају и његов дирљиво нежан однос према жени Теодори. Тако је једном на бродовима по њу послао почасно изасланство у Хазарију, а кад су бродови пострадали у бури, спремно је упутио ново посланство. Уосталом, да није имао тако верних присталица, никад не би успео да оствари подвиг поновног доласка на византијски трон. Познато је да је након Теодориног доласка у Цариград, Јустинијан II крунисао супругу и њиховог сина Тиберија.

Незадовољство које су изазвале сурове мере Јустинијана II непрестано је расло. На његову несрећу, и спољнополитички положај Византије бивао је све неповољнији. Ратна срећа прешла је на страну Арабљана, а и положај царства на Апенинском полуострву видно се погоршао. С великом безобзирношћу подозриви цар устремио се на Равену и опустошио је овај град. Будући да је желео да у Италији побољша свој углед, понашао се врло благонаклоно према папи Константину (708-715). Штавише, цар је римског првосвештеника свечано дочекао у Цариграду 710. године. Учинио је то на такав начин да је донекле повредио самољубље престоничког свештенства.

Посебно је занимљив царев однос према месту свог прогонства Херсону у коме је доживео разна понижења. То је био разлог да на ту страну пошаље чак три казнене експедиције. Прва је направила прави масакр у граду, после друге су се кримски градови окупили око Јерменина Вардана који се прогласио за цара, па је упућена и трећа. Кад је војсковођа који је предводио подухват схватио да не може да изврши Јустинијаново наређење, а свестан колико ризикује уколико се врати необављена посла, променио је страну и подржао узурпатора Вардана. Побуњеничка флота с будућим царем на челу кренула је пут Цариграда.

У веома тешким приликама Јустинијан II обратио се старом савезнику и пријатељу, бугарском кану Тервелу, и затражио помоћ у војсци. Онда је прешао у Малу Азију да би сакупио војску, а логор је поставио близу града Синопе на обалама Црног мора. Припремао се за борбу, али више није био у стању да надзире ток догађаја који су се вртоглаво смењивали. Ипак, најгоре од свега било је то да су га присталице ужурбано напуштале. Због тога је и нови цар Вардан (711-713), који је добио грчко име Филипик, веома лако овладао Цариградом.

У жељи да што безболније оконча новонастало стање, Филипик Вардан великодушно је помиловао све одреде који су још стајали уз старог цара, а бугарским четама обезбедио је миран повратак у отаџбину. Остављен од свих, Јустинијан II био је заробљен и убрзо га је снашла страшна судбина. Глава му је одрубљена 7. новембра 711. године и донета пред цара Филипика Вардана који ју је најпре послао у Рим, а затим и у Равену, где је била изложена на јавном месту.

Смрт није могао да избегне ни Јустинијанов син јединац Тиберије. Премда се дечак склонио у олтар цркве Богородице у Влахерни, није му било спаса. Људи новог цара буквално су га отргли од светог престола за који се грозничаво држао. Нису помогле ни сузе ни очајнички покушаји дечакове бабе, царице Анастасије, мајке Јустинијана II, која је ризиковала свој живот да спасе унука. Људи новог цара убили су несрећног дечака и на тај начин и физички уништили последње представнике Ираклијеве династије која је сто година владала Византијом.