Ове године од 564 пријављена рада, у ужи избор одабрано је шест. Радило се о предлозима за венчанице. Најбољи су добили прилику да средином јуна своје тоалете изложе на њујоршком Тајмс скверу. Уз подршку Риплијеве фондације „Веровали или не”, ово је четврта година како се приређује ово необично такмичење. Наиме, задатак је да се смисли и направи венчаница од тоалет хартије. Првонаграђена Кетрин Чејлфокс из Рокфорда, америчка држава Илиноис, провела је пуне две недеље правећи раскошну хаљину од десетина ролни тоалет хартије. Њен труд награђен је чеком на хиљаду долара. Кад се гледа из даљине, сведоче многи који су се окупили на Тајмс скверу, нико не би могао да помисли да је венчаница направљена од материјала који завршава у клозетској шољи.

Добро је познато да се старији људи уз кућне љубимце осећају мање усамљени, а то показују и многа медицинска истраживања. Недавно су истраживачи са универзитета Сент Луис у Мисурију покушали да добију одговор на следеће питање: да ли би времешним пацијентима по старачким домовима, који немају могућност да држе неку животињу, значило ако би им дали на чување Спаркија? Седам недеља су у три различита старачка дома пратили пацијенте којима су поверили шеснаест килограма тешког робота - пса који је произвео „Сони”. Поредили су их с пацијентима с љубимцима и без њих. И, до каквог су закључка дошли? Није важно да ли старија особа има праву животињу или робота, њено здравствено стање знатно ће се поправити ако има неког ко ће јој прекратити дуге часове усамљености. Можда је чак згодније да се брине о роботу јер он не захтева да се изводи у шетњу, храни, води код ветеринара да би се утврдило има ли буве или крпеље. Ово истраживање још једном је показало да је најгоре пацијентима који су упућени само на себе.

Кад је чула потмулу тутњаву, комшиница је позвала полицију и објаснила да се брине шта се догађа у стану који се налази изнад њеног. Патрола је стигла веома брзо и позвонила на врата која је назначила узнемирена жена. Тек пошто се подробно распитао ко му то звони у једанаест ноћу, врата је напокон отворио Кристофер Кокер. Био је изненађен кад је чуо зашто су полицајци уопште дошли. Објаснио је да је на Би-Би-Си каналу гледао омиљеног глумца Пола Мертона у веома гледаном програму „Имам ли ја вести за вас?”. Толико се смејао да је у једном тренутку од раздраганости почео да удара ногама о под. Вероватно је тај звук збунио комшиницу која станује испод њега. Међутим, кад су овог тридесетшестогодишњака из енглеског града Блекберна полицајци замолили да им да све податке о себи, Кристофер Кокер се побунио и позвао се на повреду грађанских права. У једном тренутку чак је постао и насилан тако да су полицајци морали да га приведу у станицу. Човеку који је у затвору завршио због смеха суд је касније одредио условну казну од шест месеци.

Средином јуна слепи путник направио је праву пометњу на лету од Мајамија до Боготе. Кад су сви путници већ ушли у авион, летелицом је почео да се шири неподношљив смрад. Како правила налажу, сместа је обавештена надлежна аеродромска служба, а сви путници морали су да се искрцају. Испоставило се да се у делу авиона где се одлаже пртљаг сакрио твор. Зна се да ова животиња, ако је уплашена или се брани, штрцне течност која ужасно смрди. Можда нико не би ни знао да се у летелицу „Америкен ерлајнза” неопажено ушуњао твор да се смрад, уређајима за расхлађивање, није проширио читавим авионом. Лет од Мајамија до главног града Колумбије каснио је више од два сата, све док радници напокон нису успели да ухвате слепог путника.

Слична прича забележена је у кући породице Мекалах у Шефилд Лејку, градићу тридесет километара удаљеном од Кливленда. Брачни пар је, чим су почели да укључују расхладне уређаје, приметио да им се у свим просторијама шири мирис од кога им се повраћало. Пошто су одмах посумњали да су им се у подрум уселили четвороножни станари, позвали су ветеринарску станицу. Били су у праву, двојица ветеринара убрзо су открила читаву четворочлану породицу творова. Смрад се толико увукао у кућу да су Мекалахови морали да промене завесе, поједине тепихе и неке делове намештаја.

Трећи близак сусрет човека и животиње одиграо се у британском граду Лондондерију, у грофовији Њу Хемпшир. Једна жена, којој се не открива име, отворила је поштанско сандуче и, као што то обично већина ради, увукла руку и не гледајући шта је унутра. На сав ужас осетила је да јој се нешто мигољи испод прстију. Жена је почела да вришти и запомаже на сав глас. Убрзо се окупило мноштво станара. Најхрабрији је био један младић који се усудио да приђе сандучету и извади змију за коју се испоставило да, срећом, није отровна. А како је доспела у сандуче, може само да се нагађа. Можда ју је неко држао у кући као љубимца и, кад му је досадила, једноставно је избацио на улицу.

Патролирајући по Нагарејами, градићу надомак Токија, полицајци су на дрвету приметили птицу за коју се убрзо испоставило да је афрички сиви папагај. Без икаквих тешкоћа су га ухватили и однели у станицу. После узалудних покушаја да натерају папагаја да проговори, закључили су да га власници сигурно нису научили да подражава људске гласове. Наредног јутра птицу су однели у ветеринарску станицу. После два дана, за дивно чудо, папагај се изненада огласио неповезаним речима. Једном од ветеринара пало је на памет да га пита како се зове.

- Ја сам господин Јосуке Накамура - изрецитовао је папагај врло течно. Знао је и улицу у којој станује, чак и број. Ако није „причао”, све у ветеринарској станици папагај је забављао звиждућући веселе песмице.

Кад су проверили улицу и број, ветеринари су схватили да породица Накамура заиста живи на тој адреси. Нашли су број телефона и убрзо сазнали да брачни пар Накамура и њихово двоје деце већ данима безуспешно трагају за кућним љубимцем. Били су пресрећни што им је неко спасао господина Накамуру. Касније су објаснили да им је било потребно две године упорног рада док птицу нису научили да „говори”. Труд се ипак исплатио.