„Кад сам имао свега осам година, понесен једном од многих ондашњих донкихотерија, заљубио сам се у рођаку из Уругваја. Била је то неостварљива љубав: она је имала двадесет пет година. Од тада сам непрекидно заљубљен...”

Ова изјава Хорхеа Луиса Борхеса, једног од највећих писаца двадесетог века, говори у прилог тврдњи да љубав, тачније речено - заљубљивање, не зна за године.

„Човек се, нажалост, може заљубити и у осамдесетој години. Касно је за друге, али не и за онога ко је заљубљен!”, писао је такође Борхес.

Љубав у осмој, или љубав осамдесетој: у чему је разлика? Једна од основних разлика лежи у чињеници да се о младалачкој љубави често говори, док се такозвана старачка и не помиње. У ствари, не само што се не помиње, она се често и крије уколико не испуњава сва грађанска морална начела. Заљубљивање у основној, средњој школи или на факултету, једноставно се подразумева. А у старачком дому? Личи на црни хумор... Оно што је у младости опевано као узвишено осећање као да не приличи старом човеку. Уколико се таква осећања крију, како онда можемо да знамо шта нас чека у будућности кад и сами остаримо? Шта ли ће се десити кад срце престане убрзано да лупа због погледа другарице из школе или колеге?

Неку врсту одговора дао је писац Данило Киш у причи „Лаута и ожиљци” у којој каже:

„На љубавном искуству других не може се учити. Сваки сусрет између мушкарца и жене започиње као да је то први сусрет на свету. Као да није било од Адама и Еве наовамо милијарде таквих сусрета. А, видите, искуство љубави се не преноси. То је велико зло. И велика срећа.”

Ако је тачно да се љубавно искуство не преноси, зашто тако помно слушамо приче о различитој љубавној „пракси”? Да ли упркос свему очекујемо неку врсту поуке?

Један истинити догађај који се недавно збио недалеко од града Ђенове говори управо о љубавним перипетијама које су уплеле живот више него зрелих чланова једне породице. У ствари, све личи на романтичну комедију с необичном глумачком поделом. Укратко, тројица браће, сви старији од осамдесет пет година, кријући то од својих законитих супруга, били су тајно заљубљени у исту жену. Боље речено, иста дама била им је љубавница. Да запетљанција буде још сложенија, ниједан од поменуте господе није то ни слутио. Нису знали да воле исту жену...

Све је изашло не видело после смрти једног од браће. Наиме, разболевши се, а пре него што ће напустити овај свет, старац је признао супрузи да је већ извесно време вара. Запањена (такође) осамдесетгодишњакиња није могла да верује шта јој он то говори. Међутим, како би потврдио своје признање, а можда и да би одмах изнудио опроштај, супруг је објаснио да се с љубавницом састајао на тавану њихове куће где се налазио један намештени кревет... Напослетку, да би његова прича била сасвим уверљива, признао је на ком је месту на тавану сакрио фотографије вољене... А онда је умро...

Бесна што је мужу опростила нешто тако недопустиво, удовица је отишла на таван, стргнула постељину с лежаја, узела фотографију и све то послала деверу. Нека се увери шта је радио његов остарели брат.

Кад је другом брату стигао пакет, уопште му није падало на памет да га отвара. Помислио је да је у кутији можда бомба. Зато је позвао полицију. Карабињери су без страха отворили пошиљку и показали му шта се налази у њој.

Човек умало није пао у несвест кад је угледао садржај. Било је ту очајничко снахино писмо, бели чаршав и слика. С фотографије се смешкала жена која је била и његова љубавница! Нашао се у чуду. Одмах се јавио трећем брату, безмало деведесетогодишњаку, и све му признао. Признање је овом трећем могло доћи главе. Јер, поменута особа била је жена с којом је и он одржавао страсну везу све до пре неколико месеци кад је несрећница умрла. Од старости.

Дакле, ако би неко испричао овај догађај, али пропустио да помене колико су година имали главни јунаци те животне приче, сви би поменули питање верности, неверства, односно прељубе. Овако, кад се зна да су жестоке страсти онеспокојавале живот групе деведесетогодишњака, све као да добија другачији смисао. Указује на већ поменуте реченице о љубави из пера славних писаца Борхеса и Киша. О томе да је све могуће, те да нема коначног љубавног наука.

Човек се учи док је жив! Можда најбоље тек долази?