Лето 1955. године. Музичком фестивалу који се одржава у Салцбургу, родном месту Волфганга Амадеуса Моцарта, као извештач присуствује наш истакнути музиколог и композитор Драгутин Гостушки. Пре више од пет деценија, поменути савршени тумач уметности уочио је и записао бројне, веома занимљиве појединости на овом сајму музике. Између осталог и следећу:

„Међу продавцима знања највише је падао у очи славни Игор Маркјевич. За диригентски курс Маркјевичу су стављена на располагање два професионална оркестра као и почасна свита од тридесетак особа које су себе сматрале његовим ученицима. О томе су уосталом имали и скупо плаћене потврде. Највише почасти указивао је Маркјевичу један средовечни брачни пар из Израела. Ови људи већ годинама иду по свету следећи траг учитељевих стопа и не радећи осим тога ништа друго. Собом носе свој основни капитал у виду једног дечака од дванаест година. Дете је диригент и за тако кратко време свог постојања успело је да неким - мени апсолутно непојамним - путем унесе у себе свеколико искуство старог рутинера, заједно с пратећом ароганцијом и дрскошћу. Громке аплаузе платио је жалосним прескакањем најлепшег периода човекове егзистенције. Зове се Данијел Баренбоим.”

Гостушки је имао право. Данијел Баренбоим постао је славан, да славнији не може бити. Рођен новембра 1942. године у Буенос Ајресу (родитељи су били руске избеглице јеврејског порекла), већ у петој години почео је да свира клавир под будним оком своје мајке. Одлука о томе чиме ће се дечак бавити у животу, пала је можда и пре тога. Било како било, у седмој је одржао целовечерњи концерт - са овацијама.

Напредовао је муњевито, тако да има повода за закључак да је Данијел Баренбоим заправо био звезда класичне музике још од најранијег детињства. А да ли је детињство прескочио? Можда га је тада, док је био мали, само одложио. Јер, уколико се узме у обзир да је жеља за усавршавањем у ствари дечија особина, могло би се закључити да Баренбоим и даље проживљава сопствено детињство. Човек који убије дете у себи, престаје да се усавршава и напредује. То изгледа није случај Данијела Баренбоима.

Као пијаниста наступао је безмало свуда - на најважнијим фестивалима, у најпознатијим концертним дворанама. Као диригент такође се прославио диригујући Берлинском, Израелском и Бечком филхармонијом, Чикашким симфонијским оркестром, Оркестром позоришта „Ла Скала”, и тако даље... Снимио је огроман број плоча, писао књиге, а о њему су снимани и документарни филмови. Првог јануара идуће године, у цвећем окићеној дворани Бечке филхармоније, Данијел Баренбоим ће дириговати уобичајеним новогодишњим концертом.

Сви ти успеси, аплаузи, наступања, а пре свега непрегледно море музике у коме се тако вешто кретао, показали су Данијелу Баренбоиму оно што је вероватно већ знао: да је моћ музике огромна. Дошао је на занимљиву и храбру замисао... Уз подршку свог пријатеља Едварда Саида (1935-2003), теоретичара уметности палестинско-америчког порекла, 1999. године у Вајмару основао је симфонијски оркестар необичног имена „Западно-источни диван”. Чланови оркестра који је добио назив по збирци песама Јохана Волфганга Гетеа, млади су музичари. Оно што је посебно занимљиво јесте чињеница да су родом са зараћених страна. Наиме, ти храбри млади музичари су Израелци, Палестинци, Либанци, Сиријци, Јорданци и Египћани.

Стога није тешко погодити шта је намера заједничког музицирања: да шире разумевање, пријатељство између Израела и Палестине и тако прокрче пут ка решењу арапско-израелских политичких и ратних сукоба. Предвођен Баренбоимом, „Западно-источни диван” наступао је широм света укључујући Израел и Палестину. Од 2002. године сваког лета Данијел Баренбоим и чланови оркестра учествују у некој врсти уметничке радионице у шпанском граду Севиљи. Филм о „Западно-источном дивану” освојио је угледну „Еми” награду, а сам оркестар (који је снимио и више компакт-дискова) неколико значајних музичких признања за врхунска уметничка достигнућа.

Иначе, диван је реч која има турске, односно арапске и персијске корене. Диван је означавао царско или везирско веће или државни савет. Исто тако, реч диван значила је разговор, састанак момака и девојака, посело, а напослетку - канабе, односно софу. Дакле, симфонијски оркестар „Западно-источни диван” јесте и разговор између запада и истока, али и састанак момака и девојака. У ствари, много више од тога...

Некадашње чудо од детета, Данијел Баренбоим записао је која су основна начела оркестра „Западно-источни диван”, што је својеврсна лекција о међусобном уважавању и неговању најплеменитијих врлина:

„Руководиле су нас хуманитарне намере кад смо основали оркестар. Био је нешто најважније у животу Едварда Саида, баш као и мог живота сада. Јасно нам је да ’Западно-источни диван’ неће променити свет, али он значи корак напред, непрекидни разговор у коме нас универзални, метафизички језик музике повезује с младим људима. Ми не видимо себе као политичаре, већ као неку врсту форума где млади људи из Израела и арапских држава могу слободно и отворено да се изразе, истовремено слушајући и оно што други имају да кажу. Музика чини ’Западно-источни диван’ могућим, јер се не ослања на ограничена значења, као што је то случај с речима. Музика нас учи да не постоји ништа што не подразумева истовремено или супротно постојање, тако да ниједан чинилац заправо није независан. У музици ми поштујемо хијерархију, главне теме, прихватамо стално појављивање друге теме, супротне, а некад и ритмичку пратњу! Прошлост је пут до садашњости, а садашњост веза с будућношћу”.