Савремени проучаваоци византијске историје сматрају да Византија, која је била непоновљив спој римског државног уређења, грчке културе и хришћанске вере, нема историјског наследника. Међутим, уколико би се истрајавало на чињеници да се такав наследник ипак нађе, онда би то најпре могла да буде царска Русија. Уосталом, својевремено су се јављале замисли о Москви као „трећем Риму”, уз злокобно упозорење да „четвртог” неће бити.

Везе Византинаца и Руса отпочеле су у 9. веку и у следећа два столећа обележене су углавном како жељом ових других да освоје Цариград, тако и веома разгранатим трговачким пословима. Четири пута Руси су напали византијску престоницу - 860, 907, 941. и 1043. године - и исто толико пута били су заустављени. Међудржавни уговори, који су склопљени 911. и 944. године, уређивали су трговинске везе између два народа.

Руси су се први пут пред Цариградом појавили 18. јуна 860. године. Реч је о флоти која је бројала две стотине бродова и на чијем су челу били владари Асколд и Дир. Дошљаци са севера су се искрцали, опколили град и опустошили његову околину. Важно је нагласити да је овај напад био потпуно неочекиван за становнике Цариграда. Византијским гласницима из Херсона, главног византијског упоришта на Криму, није пошло за руком да претекну Русе и у престоницу донесу вест о доласку опасних варвара. С друге стране, чињеница да је напад изведен са изванредно тачним познавањем војног стања царства у том тренутку речито казује о доброј обавештености нападача. Наиме, царска флота налазила се у водама Средоземља, далеко од Босфора, ратујући против Арабљана, док је војска под заповедништвом цара Михаила III Аморијца (842-867) хитала према источним границама Мале Азије.

Оновремени византијски првосвештеник Фотије (858-867, 877-886), највећи цариградски патријарх у дугој историји васељенске патријаршије и својеврстан јунак овог догађаја, записао је следеће: „Откуда баш нас погоди овај хиперборејски и застрашујући удар грома? Крену војска са севера, подигоше се племена с крајњих граница земље. Гласови о њиховом походу не допреше на време до нас, изненадно беше њихово појављивање и патње које нам причинише. А колико ли нас само земаља, и племена, и пловних река, и мора која немају лука, дели од њих?” Подсетимо се да су, према старогрчкој митологији, Хиперборејци народи који живе на крајњем северу Европе.

О најновијем догађају одмах је обавештен цар Михаило III с молбом да се сместа врати на Босфор. Међутим, иако је византијски владар с војском пожурио према Цариграду, изгледа да није успео да стигне на време и помогне угроженој престоници. Део руске флоте опустошио је цариградска предграђа, обалу Босфора и Принчевска острва, архипелаг не тако далеко од Цариграда, али чини се да нападачи нису имали озбиљне намере да крену на бедеме „царице градова”.

О мучној атмосфери у византијској престоници и великом страху њених житеља сазнајемо из обраћања патријарха Фотија који је, заједно с епархом, градоначелником Цариграда, у царевом одсуству руководио одбраном. У цркви Свете Софије он се обратио својим суграђанима и настојао је да их ободри у тим часовима очаја. Премда у његовим реченицама препознајемо уобичајено реторско претеривање, несумњиво је да су у Цариграду загосподарили стрепња и неспокој. Учени патријарх бележи: „Шта је то? Какав је ово ужасан и тежак ударац и бес? Зашто нас је погодио тај страшни гром с најдаљег севера? ... Неки народ допузао је са севера као да напада други Јерусалим ... а тај народ је жесток и немилосрдан, гласа који подсећа на урлање мора ... Тешко мени који видим бесно и дивље племе како се без страха разлива градом и пустоши предграђа, уништава све, разара све, поља, куће, стада, стоку, жене, децу, старце, младе, забада мач у све, без милости над било чим, не штедећи ништа ... О, граде, који владаш готово читавим светом, каква ти се то разуларена војска, простачки опремљена, руга као робу.”

Међутим, 25. јуна 860. године, дакле, после недељу дана пустошења, Руси су подигли опсаду и напустили подручје византијске престонице неочекивано како су се и појавили. Неизвесни су разлози и околности под којима су нападачи одступили. Помиње се бура која се изнебуха подигла и наводно десетковала руске бродове, али се говори и о томе да су се Руси победоносно вратили кући. Патријарх Фотије у проповеди коју је држао после одласка нападача уверава своју паству да је плашт који је припадао Богородици, једна од највећих цариградских светиња, свечано пронет дуж градских бедема, уплашио Русе и они су се повукли.

Показало се да је овај напад Руса Византинцима остао у неизбрисивом сећању. Тако је скоро шест векова касније, приликом османлијске опсаде Солуна 1422. године, један епископ житељима другог града Византије држао проповед састављену искључиво од цитата преузетих од патријарха Фотија. Убрзо после бурних догађаја из 860. године, Византија је ступила у додир с младом руском државом и почела да припрема мисионарску делатност с далекосежним циљем да највећи словенски народ преведе у хришћанство. Премда је покрштавање извршено тек крајем 10. века, само неколико година после прве руске опсаде Цариграда, патријарх Фотије могао је гордо да говори о првим плодовима ове мисионарске делатности.

У првој деценији 10. века, за владавине цара Лава VI Мудрог (886-912), дошло је до другог напада Руса на византијску престоницу. Биле су то веома тешке године за Византију јер је трпела поразе у рату с Арабљанима, како у Малој Азији, тако и на острву Сицилији. Треба подсетити да је тада, у лето 904. године, арабљанска флота коју је предводио Лав Триполитанац, верски преобраћеник из хришћанства у ислам, заузела Солун. Тада се први пут десило да непријатељи освоје други град Византијског царства.

Године 907. појавио се пред Цариградом с јаком флотом руски кнез Олег (око 880-око 912), који се у међувремену учврстио у Кијеву и који је себи осигурао „пут од Варега до Грка”. Његова велика и шаролика војска састојала се од Руса, Словена и финских племена. Пошто су прешли Црно море, Олег и његови ратници искрцали су се на обали Босфора и, као и претходног пута, опустошили предграђе Цариграда. Византинци су из предострожности одмах затворили град и чувеним гвозденим ланцем препречили улаз у залив Златног рога. Међутим, рату вични Руси најпре су извукли своје једрењаке на копно, а потом их ставили на точкове и уз помоћ ветра потерали према градским зидинама. Био је то маневар који ће неколико столећа касније, у пролеће 1453. године, приликом освајања Цариграда применити и Мехмед II Освајач (1451-1481).

Под снажним утиском руског маневра с бродовљем, цар и његови сарадници одлучили су да избегну дугу и мучну опсаду престонице, па су посегли за дипломатским решењем. Започели су преговоре с Олегом и пристали да руском кнезу плате веома висок данак који је захтевао. Овим новчаним давањем, које су византијски писци називали изразом „злато за пријатеље”, обустављен је сукоб и отклоњена опасност од ратнички настројених северњака. Закључен је мировни споразум и узбуђени мегалополис могао је да одахне. При том су дотадашњи непријатељи, сваки у сагласности са својим обичајима, положили заклетву у којој се испољила оштра разлика између хришћанског византијског и паганског руског света. Цареви, браћа Лав VI и Александар (912-913), целивали су крст, а Олег и његова пратња у име својих паганских богова заклели су се над својим оружјем. Напослетку је кијевски кнез причврстио свој штит на једну од цариградских капија - не као „знак победе”, како је веровао каснији руски летописац, него као поступак који код северних племена симболично означава крај рата - и, примивши богате дарове, напустио Византију. Будући да о овом догађају говоре само руски извори, док византијски загонетно ћуте, неки стари византолози неосновано су сумњали у њихову веродостојност.

Неколико година касније, у септембру 911, уследило је склапање уговора између две државе који обележава почетак редовних трговинских веза Византије и Кијевске Русије. Руски трговци доносили су у Византију углавном оне производе које царство није имало, као што су крзно (дабар, самур, хермелин, црна лисица и веверица), восак и мед, а одатле су у своју земљу односили превасходно раскошне производе - злато, свилене тканине, разни накит, воће и вино - за владарски двор и великаше. У уговору се, између осталог, помиње и могућност учешћа Руса у византијским војним походима, до чега је убрзо и дошло.

Током три деценије после рата из 907. године, између Византије и Кијевске Русије владао је мир. До новог сукоба дошло је 941. године, а као и два претходна и он је почео као застрашујућа викиншка најезда. Олегов син и наследник Игор (око 912-945) изненада се појавио на челу флоте у морском теснацу који одваја копно Европе од копна Мале Азије и почео је пустошење. И овога пута Византинци су били затечени руским подухватом јер су Руси поново изабрали прави тренутак за напад. Византијско бродовље било је у Егејском мору, а копнена војска у далекој Јерменији. По заповеди цара Романа I Лакапина (920-944) сви су без оклевања опозвани и могли су да учествују у одбрани Цариграда.

Да је владар царства најозбиљније схватио новонасталу неприлику показује и чињеница да је одбрану престонице поверио двојици изванредних војсковођа - Теофану и Јовану Куркуасу. Однос снага био је другачији него неколико деценија раније јер је у међувремену Византија војно знатно ојачала. Најпре су Руси били отерани с подручја Босфора, па су почели да пљачкају малоазијске области између градова Никомедије и понтске Хераклеје. Убрзо су и одатле били потиснути и приморани на одступање. Приликом повлачења њихово бродовље напала је и потпуно уништила византијска морнарица коју је предводио Теофан. Византинци су „грчком ватром”, средњовековним оружјем без премца, једноставно спржили руску флоту. Ретки руски војници који су преживели ову катастрофу збуњено су и с осећањем ужаса приповедали у отаџбини о том чуду оновремене ратне технике. „Грци имају нешто што личи на муњу с небеса и кад то избаце, запали се ватра”, бележи руски летописац. „Зато их нисмо потукли!”

Кијевског кнеза Игора није поколебао пораз, па је 943. године на челу огромне руске војске, за ову прилику појачане одредима ратоборног турског племена Печенега, поново кренуо ка Византији да се освети за претходни неуспех. Овога пута византијска обавештајна служба била је будна и из Херсона на Криму благовремено је у Цариград послала упозорење: „Чувајте се! Руси долазе на небројеним лађама. Њихови бродови прекрили су море!” Византинци су опет прибегли дипломатији и пристали су на обнављање трговачког уговора. Овај уговор, потписан 944. године, умногоме је сличан уговору склопљеном 911, после Олеговог напада на Цариград, али је у извесним тачкама, као одраз новог односа снага двеју држава, био повољнији за Византију.

И, напослетку, Руси су четврти и последњи пут покушали да заузму Цариград 1043. године. Повод за овај поход био је необичан, али и веома животан. На пијаци у Цариграду дошло је до свађе између руских и византијских трговаца. У расправи која је убрзо почела да напушта подручје вербалног убеђивања и попримила обележја физичког обрачуна, убијен је један Рус. Чињеница да је била реч о врло угледном дошљаку из Кијевске Русије дала је нарочиту тежину овом непријатном случају с пијаце у византијској престоници и додатно је оптеретила односе Цариграда и Кијева.

Русија је свој одговор довела у везу с давнашњим сном да једноставно освоји мегалополис на Босфору, па је отпочела опсежне припреме за напад на најјачу тврђаву средњовековног света. Кијевски владар Јарослав Мудри (1019 -1054) опремио је флоту од четири стотине бродова и ставио је под команду свог старијег сина Изјаслава, новгородског кнеза. Нарочито за ову прилику трупе су сакупљене у Скандинавији, чијим житељима је ратовање било попут матерњег језика, те је и овај напад попримио застрашујуће одлике познатих викиншких пљачкашких похода.

Занимљиво је напоменути да је и овога пута затајила иначе веома поуздана византијска обавештајна служба која је у сличним приликама веома често успевала да благовремено сазна одакле прети опасност и о томе обавести цариградску владу. Њима су промакле опсежне припреме Руса за напад, као и њихово приближавање Константинополису. Упркос томе, византијски одговор уследио је на време и био је крајње делотворан и свиреп.

Као што је речено, Руси су изненадили Византинце и појавили су се на северном улазу у Босфор. Без било каквог оклевања, василевс Константин IX Мономах (1042-1055) на брзу руку сакупио је византијску флоту и кренуо у сусрет руском бродовљу. У таквим околностима, наравно, сукоб се више није могао избећи. Претходно је византијски цар из предострожности наредио да се утамничи и протера сваки руски трговац у Цариграду, као и сви руски најамници смештени у престоници. Постојала је сумња да они подржавају нападаче и чак сарађују с њима. У том тренутку, за византијску владу било је од споредног значаја да ли је оваква сумња основана или није.

У поморској бици која се водила надомак улаза у Босфор, византијска морнарица потпуно је сатрла руску флоту. Дошљаци са севера потучени су захваљујући здруженом учинку неодољиве „грчке ватре” за коју нису имали одговарајућу одбрану, правовремене буре и подмуклих водених струја у морском теснацу који спаја Мраморно и Црно море, а знаних само Византинцима. Руски губици у људству били су толики да се поморска битка претворила у прави покољ. Осим тога, многобројним руским заробљеницима за одмазду одсечена је десница, а онда су те руке - као прекор и опомена свакоме ко се усуди да устане против поретка устројеног од Бога - јавно изложене на зидинама Цариграда.

У тој светлости о бици казује и савременик Михаило Псел, чувени филозоф, историчар и државник. С позиција охоле византијске надмености, он је описује као „побуну Руса”, последицу „јарости и беса” које је та „варварска раса” увек осећала према „надмоћности Ромеја (Византинаца)”. Грчку реч хегемонија, коју овом приликом употребљава Псел, модерни истраживачи различито су тумачили. Неки од њих схватају је у значењу „царства”, а други у њој препознају византијски „империјализам” и обичајно ромејско право на политички суверенитет над Русијом.

Победа дела руских бродова над једном византијском флотилом, постигнута близу обала Тракије, није имала никакав утицај на коначни исход овог рата. Да руски пораз буде потпун допринело је заробљавање великог броја војника који су покушали да се копном врате кући, али су им византијски одреди препречили пут и осујетили њихову намеру. Осам стотина Руса доведено је у Цариград где их је сачекала казна која је три деценије раније, после битке на Беласици 1014. године, снашла Самуилове војнике: били су немилосрдно ослепљени и на тај начин је окончан овај рат.

Онда су уследили дуготрајни преговори и 1046. године склопљен је мировни споразум по коме су преостали руски заробљеници пуштени кући. Том приликом, или можда нешто касније, утаначено је да једна византијска принцеза, вероватно кћерка цара Константина IX Мономаха, пође за Всеволода, млађег сина кијевског кнеза Јарослава Мудрог. Владимир Мономах, дете рођено 1053. године у овом браку, истакнута је личност руске средњовековне историје: био је успешан државник, велики кнез кијевски (1113-1125), а остао је упамћен и као даровит писац.