Беше октобар 1321. године, севало је и грмело, киша је лила као из кабла на дворац Немањића, у Неродимљи, на Косову. Попут муње, рашири се вест о смрти краља и самодршца свих српских и поморских земаља, Стефана Уроша II Милутина. Краљ је већ био у позним годинама и само они најстарији дворани сећали су се његовог оца. Одмах насташе нереди. Војници најамници, плашећи се да не добију очекивану награду, опљачкаше једно крило двора. Прек и подозрив, краљ Милутин је до краја живота избегавао да јавно прогласи свог наследника, па на двору није било новог владара да спречи немире. Архиепископ Данило (ИИ), очевидац догађаја, забележио је да је „био велики метеж и не мала узбуна и сметеност у време представљања блаженог”, као и да су „биле велике борбе... војника, као да су се међу собом сукобили пукови, хотећи да једни од других узму богатство њихово”.

У тренутку краљеве смрти, најближи престолу био је краљев млађи син Стефан Константин, господар у Зети. Није познато из ког је од бројних Милутинових бракова потекао, иако његово име упућује на неку краљеву везу с византијским породицама. Чим је вест о Милутиновој смрти стигла до Зете, Константин се прогласио за краља и одмах је наредио да почне да се кује новац - знак нове краљевске власти („Доминус реШ Цонстантинус”). Припремао се да крене у српске престонице Скопље и Призрен како би на сабору добио потврду лојалности све српске властеле - оне световне и оне црквене. Знао је да то неће ићи сасвим лако, јер су на српски престо претендовали и други потомци лозе Немањине. Највише права на престо имао је наследник старије гране династије, син краља Драгутина који је владао у Мачви и Посавини и који се такође прогласио за краља под именом Стефан Владислав Други. Пола века раније, Милутин се по такозваном Дежевском споразуму обавезао да ће престо оставити сину свог старијег брата. Уместо да испуни обавезу, он је Владислава једно време држао у тамници, али је он успео да се ослободи. У први мах нико није помишљао на трећег краљевића и старијег Милутиновог сина, слепог Стефана Уроша чија је несрећна судбина лебдела као пример зла које се обрушава на оне који за влашћу стреме без обзира на цену.

Повест о краљу који је саградио Дечане врхунац је драме славне, даровите, али и несрећне куће Немањића. Страст коју је изазивала власт била је, чини се, највећи порок потомака светог Симеона Немање. Међу њима населили су се сујета, самољубље, завист, љубомора. Безуспешне су биле придике епископа, игумана, калуђера о хришћанској скромности и љубави, као и о претњама Страшнога суда. „...Јер сви цареви, пророци и апостоли и светитељи смрту скончаше, ништа не однесоше из овог света, само дела своја - добра и зла...” Уз пораст моћи и славе, припадници свете лозе све више су кршили сваки обзир и обавезу према својим најближима, какве налажу закони божји и обичаји земаљски. Животна трагедија Стефана Уроша, прозваног Дечански, досеже размере легенди из Старог завета. Она подсећа на повест о праведном Јову, ономе коме је Бог све дао, велику породицу, срећу, богатство, а онда пустио Сотону да га искуша и да му све одузме. Живот Дечанског није био мање драматичан, као да су над његовом судбином наизменично владали највише добро и најстрашније зло. Три пута био је уздигнут изнад свих других, да би три пута био преплављен таласима зла. Био је кнежевић и краљ, градитељ манастира, био је освајач, победник у боју, отац велике породице. Био је грешник, али и мученик. Страдао је од „великих и тешких невоља и напасти љутих, што ми се догодише у животу овом због грехова мојих и завишћу обманљивог ђавола и злих људи који мрзе на добро” (Призренска хрисовуља). Није био поштеђен ниједног животног искушења. Проглашен за копиле и понижен, провео је године као дугогодишњи талац, изгубио је дете, био је прогнаник без ичега у туђини. „Да није згодно слушати па ни људима на ум да дође” (Стефан Дечански). Убио је брата, био је ослепљен - он, „љубљени син” - од стране свог родитеља, а изгубио је власт и живот од руке свог „превазљубљеног” сина. Све то скупа беше превише за свету лозу која, на врхунцу моћи, поче да се суши. У непрестаним борбама Немањићи су сами себи пресудили. Две генерације након Дечанског није их више било. „Магла од страсти ум наш покрива, у светлост да се гледа, не допушта...” (канон светом краљу Дечанском).

Стефан Урош беше најстарији син Милутинов, рођен око 1276. године. У појединим документима назван је „ванбрачним” дететом, можда стога што је брак његовог оца и мајке био поништен. Већ као дечак, био је „користан” за свог оца - у улози таоца код татарског кана Ногаја који је тада био суверен Бугарске, а претио је Србији. Ево шта је записао сам Милутин у једној повељи: „Послах му (Ногају) на службу и мога љубљеног сина Стефана... он је много времена провео у двору тога безаконога цара, јер нико није говорио да се врати у отачество своје.” Стефан Урош је међу Татарима провео шест година - до 1299. године. Изгледа да се тамо и оженио Теодором, кћерком бугарског цара Смилца. Након повратка у Србију отац му је дао да влада Зетом, што је био знак да га је у то доба сматрао наследником. „И одели му достојан део своје државе, зетску земљу са свима њезиним градовима и облашћу њиховом...” Стефан Урош је годинама мирно и послушно владао својом облашћу. Међутим, 1314. године се побунио, вероватно страхујући да ће отац неком другом да остави престо. Према архиепископу Данилу, био је подстакнут својом „властелом, који зломислени побеђени ђаволском вештином... превратише га ласкавим речима од љубави свога родитеља”. Верзија коју је оставио сам краљ Стефан Дечански мало је другачија. У Дечанској хрисовуљи (1331. године) он такође оптужује властелу, али ону која је навела Милутина да га нападне и казни: „Они почеше мало помало сејати кукољ између мене и родитеља ми... те га саветом злим и недоличним наведоше на страшно и неподобно дело... не сачекавши, не испитавши истину.” Постоји још једна верзија, додуше настала неколико деценија после смрти Дечанског, коју је навео Григорије Цамблак. Према Цамблаку, главни узрочник Стефанове несреће је Милутинова жена Симонида. „Долази царица (Симонида) к цару (Милутину) показујући тужно лице, неукрашен и необичан увод, и рони сузе... и да укратко кажем, подиже оца на ослепљење првородног сина...” Милутин је на превару заробио свог сина обећавши да ће бити милостив, али је затим наредио да га ослепе. Наређење је изведено у Скопљу. Цамблак правда Милутина, „светог краља”, примером светог цара Константина Великог који је по женином наговору погубио сина. Могао је да наведе и пример још једне хришћанске светице - византијске царице Ирине која је свом сину, цару Константину VI, преотела престо и ослепела га. Међутим, прича о ослепљењу будућег краља и свеца Стефана Дечанског има додатни детаљ. Казна је наиме - намерно или случајно - лоше изведена, па је Стефан донекле сачувао очни вид, али је то годинама крио носећи повез преко очију. „Но благи Бог, који од почетка све зна и испитује срца... светлост очију мојих врати ми и просветли...” (Стефан Дечански).

Након тога, Милутин је прогнао сина с целом његовом породицом ван земље, у Цариград, где је пет година био заточен у манастиру Пантократора (до 1320. године) под надзором цара, Милутинова таста. Стефан Урош ни у изгнанству неће бити поштеђен даљих искушења: у Цариграду му умире млађи син по имену Душица. Григорије Цамблак описује како је Стефан, попут старозаветног Јова, „кад срце изнутра пробадаху стреле природе”, подигао руке ка небу и узвикнуо: „Господ даде, Господ узе.”

Негде пред крај Милутинова живота, 1320. године, након посредовања каснијег архиепископа Данила, Стефану Урошу је дозвољен повратак у Србију и дата му је мала област на управу - Будимље (Иванград). Ту је дочекао вест о очевој смрти и проглашењу Стефана Константина за новог краља. У правом драматском обрту, достојном средњовековних витешких повести, Стефан Урош је објавио да му се указао свети Никола и да му је, божјом помоћи, вид враћен. „Видите и дивите се, јер ја, који сам био слеп, ево сада видим.” Утисак на савременике био је више него упечатљив. Стефану Урошу одмах прилазе и властела и црква. Већ у јануару 1221. архиепископ Никодима га свечано крунише за краља. Истовремено, Стефанов син Душан крунисан је за „младог краља”. „И Богом дариваним венцем краљевства српског венчан бих на краљевство, у исти дан са благородним сином краљевства ми, Стефаном, лета 6829, месеца јануара 6 дан, индикта 5, на празник Богојављења... да се зовем Стефан, Богом помиловани и Богом просветљени краљ, Урош Трећи.” (Дечанска хрисовуља). Константин није желео да пристане на поделу власти са старијим братом. У бици је био поражен и, наводно, сурово убијен. Преостао је још један супарник - Владислав II, с којим су борбе на северу, око Рудника, вођене неколико година. На крају, Владислав је морао да се повуче око 1234. године на своје угарске поседе, где је касније и умро.

Након смрти прве жене, Стефан Урош III 1324. године поново се оженио принцезом из куће Палеолога - Маријом. „Од града солунског, од царског корена дође, блажена Палеологина.” С њом је имао двоје деце, Симеона (Синишу), каснијег деспота и цара Епира и Тесалије, и кћи Теодору. У то време за архиепископа је изабран игуман хиландарски Данило II, једна од најзначајнијих српских личности средњег века, државник и духовник, просвећен и угледан, писац биографија српских владара, градитељ Пећког манастира. Данило је учествовао у градњи Стефанове задужбине по којој је и највише упамћен, једног од најлепших српских манастира - Дечана. „И хотећи нађоше равно место на обали реке зване Бистрице... И нарекоше га храм Господњи на име празника Вазнесења Господњег звано место славно Дечани... И овај свети храм славе Господње украси сваким почастима и црквеним потребама довољно, хотећи и више учинити у своме животу и распространи велики манастир...” Манастир је грађен од 1327. до 1335. године, а живописање је трајало до 1348. Главни мајстор био је фра Вито из Котора. Дечанска црква Христа Пантократора спада међу највеће грађевине средњовековне Србије. Прожимају је елементи западних стилова (романике и готике) и источног српско--византијског стила. По броју ликова и сцена, као и по укупној осликаној површини, изванредне дечанске фреске предњаче у српском средњовековном сликарству. Посебно је упечатљива фреска „лоза Немањића” (урађена у време цара Душана) која обухвата све признате чланове династије, од Немање до Душана. Она подражава библијску „лозу Јесејеву” - Исусово генеалошко стабло, чиме је ово поређење додатно истакло светост и легитимност власти рода светог Симеона.

Настављајући политику краља Милутина окренуту ка југу, ка збивањима у Византији и ширењу у богате пределе вардарске долине, Србија је у време Стефана Дечанског постепено губила своје земље на другој страни, у долини Неретве и у залеђу Дубровника. Енергични босански бан Стефан Котроманић успео је да Хумску земљу припоји Босни. У то време Стефан Дечански се припремао за рат на југу.

У бици код Велбужда 1330. године између Срба и Бугара одлучено је која ће сила владати Балканом средином 14. века, после коначног слабљења Византије. Кад је стари пријатељ Стефана Дечанског, цар Андроник II био збачен с престола 1328. године, његов унук и наследник Андроник III склопио је савез против Србије с бугарским царем Михаилом Шишманом. Истовремено, цар Михаило је отерао своју жену Ану, сестру српског краља, и оженио се византијском принцезом. Био је то сигуран знак да се припрема рат. „И позавидев злоненависник ђаво нашему благоме животу и злобом подиже на нас седам царева у лето 6838, месеца јунија 19 дан. Сви ови кренуше на нас, хотећи по неразумљу својему, као нешто слатко прождрети нас и земљу нашег отачества разделити себи и у ропство себи предати.” (цар Душан) По српским извештајима, цар Михаило иступао је пун самопоуздања, најављујући да ће усред Србије успоставити свој престо. У српској војсци били су и западни ратници, првенствено шпански и немачки најамници. Бугари су имали мешану војску, у којој су учествовали Осети (Јаси), Татари, као и Власи. Иако су Бугари и Византинци припремали заједнички напад, цар Андроник III закаснио је са својим трупама, тако да су се код Велбужда сукобиле само српска и бугарска војска. Рачуна се да је са сваке стране било око 15.000 ратника - бројна сила за то доба.

У суботу, 28. јула 1330. године око подне, Срби су изненада кренули у напад, предвођени с оба краља, оцем и сином, који су водили по половину ратника. Напред су јуришали страни најамници, високи и вични боју коњаници у сјајној опреми, нападајући право заставу бугарског цара. У Животу Стефана Дечанског Данилов настављач је врло живо описао битку, као да је био њен сведок. „И тада затрубише убојне трубе, судари се оружје с обе стране, и коњи фрком зарзаше, и био је велики вапај. Младићи превисокога краља тако устројени на рат, на обе руке стрељаху и ништа нису грешили и почеше се моћно борити, и стојаху крепко, не разилазећи се ни један од другога. И тако борећи се би велико падање Бугара и тако одоли српска сила. А цар Михаило, видевши падање својих војника, поче бежати...” Цар Михаило је погинуо, а бугарска војска потпуно је разбијена. Битка код Велбужда остала је за наредно пола века, све до Маричке и Косовске битке, најзначајнији сукоб на Балкану између две војске на отвореном пољу. Стефан Дечански је наметнуо, иако накратко, свог кандидата на бугарском престолу (сина своје сестре Ане). Још важније, овом битком Србија је обезбедила посед Македоније и несметан излаз ка Егејском мору, чиме је омогућено њено даље ширење под царем Душаном.

Ипак, уместо да битка код Велбужда учврсти власт Стефана Дечанског, она је, чини се, омогућила „младом краљу” Стефану Душану да појача свој ауторитет на рачун очевог. У својој хрисовуљи манастиру Светих арханђела цар Душан ће много година касније (1349) тврдити да је лично он „припремио за борбу” војску на Велбужду, као и да је бугарском цару својом руком „мачем главу узео”. И Данилов настављач истиче главну улогу „младог краља” у бици, што је могло да изазове каснију суревњивост и узајамно неповерење између два краља - оца и сина. У време кад је отпочео сукоб, Душан је, као наследник престола и „млади краљ”, владао Зетом. Поновио се случај из претходне генерације, између Милутина и Дечанског, с том разликом што је овај пут син надвладао оца. Сукоб је започео само неколико месеци након Велбужда. У новембру 1330. године стари краљ је тражио од Дубровчана неколико ратних лађа, а млади краљ савет и помоћ, али су Дубровчани, старе дипломате, избегли да се сврстају на било коју страну. Уместо подршке, позвали су оца и сина да живе у миру. Сукоб се наставио у пролеће 1331. године кад је Стефан Урош с војском упао у Зету, опколио Скадар и разорио Душанов дворац на обалама реке Дримац. После дугих преговора, постигнуто је неискрено помирење које није дуго потрајало без обзира на највеће заклетве. Према неким доста поузданим изворима, узрок свега била је немирна властела која је стално подбадала нестрпљивог Душана. Међутим, Душану склон Данилов настављач оптужује Дечанског за сукоб. „Никако се није (Дечански) могао обратити на достојну љубав према свом сину, но распаљујући се великом жестином срца, опет почете на њ подизати гнев...” У хрисовуљи из 1349. године Душан чак тврди да му је био угрожен живот: „Брижна сатворише због мене родитеља мојега и тако наговорише њега на ме да сасма не буде имена мојега ни живота.” У самоодбрани, Душан је решио да с малом војском изненади оца у дворцу Неродимљи. Стефан Урош једва је имао времена да седне на коња и да побегне у оближњу тврђаву Петрич, где су га опколили и ухватили, а затим затворили у тврди град Звечан. Душан је крунисан за самодршца на државном сабору 8. септембра 1331. године. Два месеца касније Стефан Урош III више није био међу живима. Григорије Цамблак, који је као игуман манастира Дечани после више од пола века написао биографију Стефана Уроша Дечанског, наводи да је Стефан удављен по наређењу свог сина. „О неправедне осуде!”, узвикује Григорије, „О немилостива одговора! Како се не умилосрди на родитељску старост! Како се не сети онога који је рекао у закону Поштуј оца и матер!... О неумесности! О лудости! Како се не осушише злочиначке руке!” Византијски писци дају нешто повољнију верзију по Душана, указујући да је он у то време био играчка у рукама великаша, који су старог краља затворили и погубили „по свој прилици против воље сина и на његову жалост”.

Кад су после седам година мошти Стефана Уроша Дечанског у манастиру Дечани извађене из земље, биле су сасвим очуване. На гробу градитеља Дечана почеше да се дешавају чуда, слепи су прогледали, болесни оздрављали. Тада градитељ Дечана беше проглашен за „светог” - једног међу седамнаест светаца из куће Немањића.