Кад су власти Хаване на двадесетогодишњицу убиства Џона Ленона подигле статуу славног музичара која приказује Ленона како седи, нису могли ни да замисле колико ће им она задати мука. Кип, који се налази у познатом „Рокерском парку”, где се често окупљају љубитељи „Битлса”, имао је једно од најпрепознатљивијих обележја давно преминулог музичара - позлаћене наочаре, познате „ленонке”. Баш тај детаљ био је занимљив лоповима. За само недељу дана два пута су украдене. После прве крађе полиција је узалудно трагала за починиоцима, а власт је преко медија подсећала лопове да наочаре немају никакву вредност. Али, ни захтеви, ни огромни напори полиције нису уродили плодом - наочаре су још једном украдене, а починиоци су остали некажњени. Нешто је морало да се предузме. И ко зна колико би још пута нестале да се нису умешали домишљати пензионери.

- Морамо сваки дан да чувамо статуу, јер су „ленонке” већ два пута украдене. Поделили смо се у смене од по дванаест сати - објаснио је добровољни стражар Хуан Гонзалес (89). Он је додао да Ленонове наочаре заправо држе у џепу, а стављају их на статуу тек кад угледају туристе.

Један очајни Британац кога су изневерили најближи, упутио се једног хладног децембарског јутра према брдашцу на обали океана покрај родног места, у намери да оконча живот. Док је стајао над двадесет метара високом провалијом и док му је ветар мрсио косу, он је још једном проверио да ли је све добро испланирао. Из ранца је извадио гомилу реквизита, положио их на земљу и дубоко се загледао у њих. Јер, то није смело да буде обично самоубиство. Наиме, изнурени младић, како су га описали новинари, желео је да се осигура у случају да нешто пође наопако, па је дошао добро опремљен. Пошто се уверио да је све на броју, приступио је извршењу своје црне замисли. Око врата је ставио омчу коју је претходно привезао за оближње дрво и, држећи у једној руци револвер, стао изнад провалије. За сваки случај, попио је и смртоносну дозу отрова. Све је било спремно.

Али, ништа се није одиграло онако како је намерио. Једно наизглед савршено самоубиство кренуло је наопако. Кад је скочио с литице и опалио пиштољем, метак је промашио његову главу и покидао омчу канапа на врату, а кад је упао у воду, повратио је отров који се није још разложио у крви и желуцу. На његову несрећу, неки људи, који су стотинак метара даље пецали у чамцу, похитали су да га спасу и извукли су га из воде. На његову срећу, ако се то може назвати срећом, умро је касније тог дана од хипотермије изазване хладном водом океана.

Поводом десетогодишњице срећног брака један становник италијанског града Трента изнајмио је највећу биоскопску салу у граду како би својој вољеној супрузи Стефанији приказао филм из њиховог заједничког живота. Тридесетдвогодишњи Омар платио је филмском монтажеру да монтира све филмове које су снимали камером током десет година брака. Тако монтиран филм с романтичном музичком подлогом, приказао јој је у биоскопу.

Али, то није све. Да би је изненадио, Омар је замолио њену најбољу пријатељицу да је тобоже позове на премијеру најновијег филма Стивена Спилберга о доживљајима археолога Индијане Џонса. Трик је успео. Међутим, уместо Харисона Форда Стефанија је на великом платну угледала себе и Омара.

Халид Шеик Мохамед одувек је био човек љутитог и страшног погледа, терориста који је непрестано сејао страх све док није ухапшен и оптужен да стоји иза терористичких напада на САД 11. септембра 2001. године. Међутим, никада се више није узбудио у животу него на свом суђењу. Будући да је фотографима било забрањено да уђу у судницу у којој је Мохамед заједно са четворицом осумњичених терориста имао прво појављивање пред судом, судски цртач Џенет Хамлин била је задужена да направи портрет једног од вођа Ал-Каиде. Пошто је завршила цртеж, дала га је на проверу да би се утврдило да случајно не садржи неки поверљиви податак. На крају, цртеж је предочен и одбрани. Тада је дошло до праве пометње у судници - Мохамед није био задовољан портретом, нарочито величином свог носа. Незадовољни терориста почео је да виче тврдећи да је цртач претерао. Грешка је убрзо била исправљена.

Кад је пре четири године кенијска влада одлучила да основно образовање буде за све бесплатно, осамдесетчетворогодишњи Кимани Нганга Маруге уписао се у најближу основну школу и ушао у Гинисову књигу рекорда као најстарији ђак првак на свету. Седећи у клупи с много млађим ђацима, Кимани је показао изузетну посвећеност: имао је одличан успех, а чак га је похвалила и директорка школе пошто за све то време није ниједном изостао с наставе.

Међутим, кад је завршио четврти разред, познати Гинисов рекордер морао је да напусти школовање. Наиме, времешни ђак је изјавио да се није одлучио на тај корак зато што су му сметала задиркивања „вршњака”, нити понекад веома строги наставници, већ због тога што се у међувремену преселио у старачки дом и да му је тешко да сваки дан пешачи више од три километра до школе.

- Нажалост, нећу успети да завршим основну школу, али сам се бар описменио. Сада у дому могу да читам и да тако скратим време - рекао је Кимани кад су га последњег дана на капији школе испраћали тужни наставници и ученици,

По искуству једног четрдесетпетогодишњег Италијана из Напуља затвор може да буде прави одмор за душу и тело.

Пошто је због крађе одслужио две године у једној од најозлоглашенијих казнених установа у Италији, осуђеник је пуштен у кућни притвор, и у почетку је био крајње одушевљен. Машта му се распламсавала од саме помисли да ће он и његова драга опет бити заједно.

Али, срећа није трајала, јер драгана није мировала. Његово одушевљење брзо се преточило у бурне свађе са супругом која је у међувремену постала право гунђало. До те мере га је излуђивала да је једне ноћи у очају схватио да му преостаје само једно: обукао се, искрао из породичног гнезда, сео у кола и неколико сати касније закуцао на врата зграде коју је добро познавао.

- Молим вас, вратите ме натраг у затвор! Не могу више да издржим женино звоцање.

Остаје нејасно да ли су стражари имали више разумевања него његова жена.