Паметном човеку готово све је смешно, мудроме безмало ништа! - написао је својевремено немачки мислилац и славни књижевник Јохан Волфганг Гете. Овом изреком Гете као да је поставио неку врсту оштре границе између паметних и мудрих. И док се паметни смеју, мудри виде нешто што се иза брда (смеха) ваља, а није уопште смешно... Међутим, чини се да чак ни та граница није неки непробојни бедем. Јер, кад се говори о смешном, треба имати у виду да је реч о - осећању. А осећање смешног требало би да буде пријатно осећање које изазивају необичне, пре свега неочекиване асоцијације. То изненадно повезивање мисли не треба да угрожава човекове вредности да би се уопште могло говорити о пријатности. Осмех на лицу стога постаје изражавање свиђања, задовољства и среће. Бројна медицинска истраживања говоре о благотворном учинку осећања смешног на људско здравље.

Мада, у извесним случајевима осмехивање може да значи и нешто сасвим друго. Наиме, смех може бити здрав, али и болестан, тачније патолошки, хистеричан или маскиран.

Баш као што неки људи скривају да им је нешто смешно, тако други смехом скривају разна осећања. Што је некој особи неугодније и непријатније, она се више смешка да би напослетку, кад више не може да издржи од силине осећања непријатности - праснула у смех. У ствари, осећање смешног тада се јавља као нека врста замене чији је задатак да сузбије нежељено, непријатно осећање. Често се иза осећања смешног крију и збуњеност, страх, бес, стид или жалост. Односно, како је написао руски писац Иван Тургењев - „Има осмеха горих од суза...” Заправо, смех се у таквим приликама користи као маска, да би се створила лажна слика о јакој личности, али и да би та особа била прихваћена у друштву.

Управо је то један од многих показатеља који потврђују да је осећање смешног друштвено осећање. Ово је посебно уочљиво код деце која се ретко кад смеју сама, већ искључиво у друштву. Око четврте године дете схвата да одређеним понашањем може да засмеје друге и онда прави „представе” изазивајући пријатна осећања која дели с најближима. Друштвеност осећања смешног везује се и за извор смешног: то су најчешће људи. Додуше, понекад се смејемо и животињама, али само зато што нас неким својим (смешним) поступцима подсећају на људе.

Осећање смешног може бити уперено ка другим људима, али и према самом себи. Дакле, осећање смешног јесте и осећање и самоосећање. А способност смејања на сопствени рачун означава посебну способност сагледавања себе са дистанце, места изван себе, из такозване метапозиције.

Својеврсни окидач за осећање смешног крије се у неочекиваном повезивању две неспојиве представе. Вицеви су савршен пример за такво „душевно голицање”. Тренутак кад особа почиње да се смеје, јесте онај кад долази до неочекиваног повезивања представа и смисла, до обрта. Управо због тога осећање смешног везује се за стваралаштво, као и интелигенцију. Дакле, да би стваралачко повезивање некоме било заиста смешно, том приликом не смеју бити угрожене његове вредности, јер би се у том случају јавила непријатна осећања. У таквим случајевима говори се о лошем укусу, односно о неукусном хумору.

Једна од изузетних особина осећања смешног јесте да је - заразно. Особа која се неколико пута од срца насмејала јер је чула добре вицеве, почиње да се осећа другачије - одједном као да јој је све смешно. Зашто? Зато што и сама размишља на духовит начин. Наиме, осећање смешног покреће читав ток унутрашњих доживљаја који се неочекивано повезују. Уместо уобичајеног, озбиљног и устаљеног низа, долази до слободног, „неозбиљног” асоцирања. Другим речима, осећање смешног покреће својеврсну игру у нашој глави. Тада није потребно да чујемо нешто заиста смешно, јер нам је смешна и нека најобичнија реченица будући да се играмо са сопственим мислима. Народ је и за овакве случајеве смислио изреку: „Смеје се к’о луд на брашно!”

Као што смо рекли, осећање смешног не мора увек да буде пријатно. Оно се јавља и кад постоји симпатија (свиђање), али и у случајевима антипатије (несвиђања). Кад је у питању свиђање, онда се смејемо заједно. А кад је реч о антипатији - онда се смејемо другоме. У том случају смех је повезан са одређеном количином презира. Симпатијски и антипатијски смех могу да буду и уједињени кад се, на пример, заједно с неким смејемо некој трећој особи.

У случајевима симпатије, смех је заразан, он позива на нови смех. Уосталом, и намера је да се код другог изазове осећање смешног. А изазивање осећања смешног, као и смеха код других људи, јесте друштвена вештина која се најчешће назива духовитошћу. Не треба посебно истицати да је духовитост особина која је у друштву високо цењена.

С друге стране, главни подстицај на смех у односима несвиђања, јесте туђа невоља. И ми се тој невољи смејемо... Ту нема саосећања, већ само исмевања. Наша представа о тој особи, једноставно речено, није хумана. У односима несвиђања, смех код исмеваног изазива осећање понижености. Тако одмах постаје јасно шта заправо желимо да постигнемо. Осећање смешног и смех који се јављају приликом несвиђања, претварају се у подсмех, постају саставни део презира или чак осећања мржње. Јер, у друштву подсмевање је моћно средство одбацивања освете. Сардонским смехом назива се усиљени и горки смех, а исказује се грчевитим развлачењем лица. Назван је по отровној биљци са Сардиније која иначе има горак укус. Сардонски смех означава подругљив смех који није израз симпатије већ пакости.

Људи који се боје да им се други не подсмевају, склони су да се подсмевају другима. Али, они који се стално смеју себи самима заправо предупређују друге да то учине. Смејући се сами себи поручују околини да врло добро знају колико су смешни, те да други не треба о томе посебно да говоре. Лакше им је да се сами себи насмеју него да им се други подсмевају!

Због ових многобројних лица осећања смешног, јасно је зашто људе најчешће привлачи безазлени, заразни дечји смех. Од милиона прилога на светској мрежи, у врху гледаности налазе се разноразни снимци насмејаних беба. Бебе се смеју безазлено, од срца, заразно и разоружавајуће ширећи ведрину. Никога не исмевају, то је извесно. Нема ни неочекиваних обрта у смислу. У ствари, уопште нема речи. Ко их види како се кикоћу забацујући главице и преврћу се на страну јер им се читаво тело тресе, заборавља тренутно на сопствене муке. Имајте у виду: и најмања доза заразног смеха ове врсте благотворна је.