Милош је био средњег раста, стамен, громовитог гласа. Говорио је брзо и кратко а памтио за тројицу. Кад му је било време, није имао могућности да научи читање и писање, касније - није хтео. Мислио је толико брзо да говором није сустизао мисли па га је често тешко било разумети, чинило се да заплиће језиком.

И на власти је живео као човек са села. Уосталом, такво је време било, Србија и није имала грађане и градове „по европски”. Турцима су припадала сва права, а српској раји кулук и аргатовање. Једино чиме је народ могао да се одупре насилницима било је срце и оштроумност сељака. Милош је његов изданак.

Презиме кнеза Милоша посебна је прича. Изгледа невероватно да човек који је подигао Други српски устанак, коначно ослободио Србију од турског ропства, затим дуго година владао и утврдио владарску лозу, а све с презименом Обреновић - није био Обреновић!

Милошева мајка Вишња два пута се удавала. С првим мужем Обреном Мартиновићем из села Бруснице изродила је синове Јакова и Милана и кћерку Стану. Рано је остала удовица па се преудала у селу Средњој Добрињи у ужичкој нахији за Теодора-Тешу Мијаиловића с којим је имала три сина: Милоша (потоњег кнеза), Јована и Јеврема. Право презиме кнеза Милоша по оцу би, дакле, требало да буде - Мијаиловић. Али није. Милош је још у младости претворио очево име у презиме и постао - Теодоровић. Тако је завођен у службене књиге док му једног дана није пало на памет да име мајчиног првог мужа Обрена преметне у презиме те је тако постао - Обреновић! Истина, то је прво учинио Обренов рођени син Милан. Милошев поступак може да се правда тиме што је био близак с полубратом Миланом и што је овај Милоша, некадашњег сеоског слугу, издигао до војводског положаја.

Милош Обреновић је био храбар и постојан и часно је стекао углед у Првом српском устанку. Када је после неуспеха устанка почела бежанија народних вођа у Аустро-Угарску, сусрео се с Јаковом Ненадовићем код Забрежја баш када се овај спремао да с породицом чамцем пређе преко Саве. На Ненадовићево наговарање да и он то учини, Милош је одговорио:

- Кад моју стару мајку, жену и децу разгазе Турци, што је вајде да и ја сам живим! Доста је браће изгинуло војујући са мном, право је да погинем и ја, ако другојаче немам живота!

Милош је био прек, али правичан. Пресуђивао је и одлуке доносио по исконском осећању за правду. У говору је често употребљавао узречицу „Чиниш ’волико!” Волео је и да опсује, али је у псовкама ретко помињао оца. Говорио је да отац плаћа порез па није ред да се ружи! Када би се ражестио - звиждукао би а сви из околине се склањали. Срећом, брже би се одљутио него наљутио. Новац, а често и људе, сматрао је средством за постизање циља. Није био тврдица, али је пазио на сваку пару.

Волео је да измишља надимке људима. Противници и пакосници узвраћали су му истом мером. Називали су га Чврга због велике израслине на левом образу коју су му лекари касније уклонили.

Важио је за веома лукавог па је муњевито налазио решења и у најтежим приликама.

Када је у преговорима с Турцима дошао у Београд и предао се паши као талац, присуствовао је набијању на колац главе Станоја Главаша коју су сејмени донели пред пашин сарај. Један од Главашевих убица упита Милоша:

- Виде ли, кнеже, ову главу?

- Видех! - одговорио је мирно, али не и изазивачки, Милош.

- Е, бива, сада је и на твоју ред!

- Ја сам своју, честити ага, давно метнуо у торбу! А ова што је видиш на мени, није моја него туђа! - узвратио је кнез и окренуо се према паши.

Милош је умео с Турцима. Знао је да су као војна сила неупоредиво јачи и да ратовањем неће много постићи. Зато је 1815. с Марашли Али-пашом склопио у Ћуприји договор о примирју прилично неповољан за Србију. Незадовољне војводе, нарочито Павле Цукић, прекоревале су га због тога, појединци су тражили да се настави војевање. Милош је слушао, а онда плануо.

- Море, људи, носите ли на рамену тикву или главу! Стан’те мало, да макар једну погачу испечемо на кућанском огњишту! После ћемо да гледамо шта ћемо и како ћемо! Не мора се све уједанпут!

Године 1815. Куршид-паша, босански везир, кренуо је с великом војском на српске устанике. Зауставио се на Дрини и позвао Милоша на преговоре. Српске војводе договарале су се у Китогу испод једног грма да ли Милош да пређе Дрину или да одбије пашин позив. Милош је одлучио: ићи ће па шта буде. Војводе ни да чују. Не знајући како да убеди Милоша, Паштрмац, познатији као Амиџа, завапи:

- Слушај, господару, ако ти је мрети, дела скочи са овог грма па погини међу нама!

- Добро, Амиџа - одговори Милош - ако ја одем, пос’о свршим и здрав и жив се вратим, ко ће онда бити будала: ја или ти?!

- Ни ти ни ја, господару, него везир који те пусти! - прекрсти се Паштрмац.

Милош није трпео поговора. Ређе би одбрусио, а чешће лукавим закључком стављао тачку на разговор. Тако је неком приликом позвао Јакова Живановића и наредио му да напише „диплому” кнежевом миљенику, додуше талентованом момку, којом га поставља за „шефа” редовне војске. Живановићу није било право те је покушао бираним речима да објасни кнезу како се каријера гради корак по корак, искуства ради. Слушао кнез стрпљиво, па када му је дојадило, пресече:

- Слушај, Јакове, знам ја да ти умеш лепо говорити, али сад ћути па пиши, или пиши па ћути, које волиш!

Нешто слично збило се у Крагујевцу. Наредио кнез да свака кућа има да засади виноград на оближњем брду, али Крагујевчани гракнуше како њима „чаршилијама” грожђе не треба.

- Е, ако је тако, онда ћу свакоме ко не послуша запалити кућу! - расрдио се кнез.

Крагујевчани се препадоше и дадоше на посао. Кнез позва „исправника” вароши и упита шта веле грађани.

- Богами, господару, не сме нико да псује, али куну сви!

- Ако, море, имаће кад и благосиљати! - насмеја се Милош.

Погодио је.

Године 1893. историчару, књижевнику и педагогу Милану Ђ. Милићевићу (1831-1908) дошао је до руку рукопис на обичној хартији, исписан правописом каквим се писало првих десетина прошлог века. Рукопис почиње овако: „Милош Теодоров Обреновић, владетелствујушчи Књаз Сербски...” а последња реченица гласи: „Предао сам столицу владетелства Сербског моем старшем сину Милану, и дошао сам у моја добра у Влашкој.”

Рукопис је по Милићевићевом убеђењу кратка аутобиографија кнеза Милоша. Како кнез није знао да пише, аутобиографија је у ствари његово казивање „диктовано неком писару у перо”. Милићевић је рукопис преписао „данашњим правописом” (1893) и поделио га на делове давши сваком од њих наслов. Један од њих је:

„Сада ја највећу бригу и попеченије имам о том: како да отечеству стуб сталности укореним, и начином добрим без проливања крви темељ земље поставим и утврдим. И тек што сам о том прилежно радити почео, али се свирепа препона указа, и то таква која сав мој труд осујетити и зачето установљеније, за магновања ока, уништити и упропастити прети. Препона је та ето ова: тих дана дође ми писар од Вујице, поглавица мога из Паланке, Анта по имену, секретар његов, и донесе ми писмо, у ком ми јавља да је Карађорђе из Немачке прешао и с њим се састао, и да се у Баничини, у селу Кошарни налази! Даље, да он и мене тамо к себи дозивље. Писар Анта, поред писма, и усмено ми тај поздрав од Карађорђа изручи. Карађорђе, вели, поздравио те овако: Нека дође к мени; сад је време да народ дижемо, и да Турке са свим изгонимо! Поздрави га, вели, тако да ја и налог имам да тако радим, па нека одмах дође!

Ја, ово чујући и писмо гледајући, пренеразим се, и одмах помислим: ево сад зла коме се ни надао нисам! Тек ја зачео лепити и правити, а сад сам гоњен да опет све кварим. А што вели да налог има? Ову реч узмем на расуђивање, и знајући какво сношеније и какво упутство с двором руским ја знам, не допусти ми ово његовим речима веровати: до он од кога тај налог има. Но судим да се је из своје главе залетео и дошао сад да упропасти оно, које ја с великим трудом установити прилежавам. Мислим се сад подуго, и ову намеру његову на теразију поставим. Видим да овим начином, како он зове и захтева никакво добро испасти не може, но само то, да ћу со тим позледити ране оне које сам с великим трудом једва мало залечио. По многом овде расужденију, најпосле наумим да се својега првога пута крепко држим, и ову његову намеру Порти да дојавим, а тим ћу јамачно бољи напредак у мојој намери имати. И тако одем везиру, и све му по реду преставим. Везир, кад ово чу, презну се и рече:

- Па сад шта мислиш? Ти си обећао цару верност, и да ћеш верна раја бити, а сад како мислиш? Хоћеш ли своју реч одржати, или нећеш?

На то ја одговарам:

- Ја при својој речи остајем и сада!

- А хоће ли Вујица одржати реч? - упита везир.

- Без сумње ће је и он одржати - одговорих ја.

- Ако ви реч не би одржали - вели везир даље - ја бих морао одмах расписати по свој Румелији, да се војска скупи са свих страна, па онда како нам Бог да. При томе, пошљимо бар оне моје људе (муселиме) што су по нахијама; немој да их изгубиш.

На то му ја рекох:

- Молим, честити везире, имај стрпљење за пет дана: не чини то. Кроз то време видећеш што ћу ја урадити.

Онда ја најпосле овако помислим, што српска пословица вели: „Према глави, и оца по глави!” Видим да друго бити не може, па мора сада: или он један, или ми сви жртва бити. Боље је, велим, да се он један жртвује, не жали на његово саизволеније да се сав народ жртвује.

И тако сад пошљем истог Анту, још с једним мојим човеком именом Томом Вучићем, с поздравом овим Вујици: „да ако се глава Карађорђева сад у Београд не донесе, то нека знате да ће и моја и ваша изгубљена бити, а целог народа пропаст из тога следовати!”

Ове моје речи и Вујицу подраже, које и он судећи за спасење целог народа српског, једног ма и најглавнијег човека жртвовати грешка није, тако и учини: Карађорђа погуби, и главу му везиру у Београд пошље. Вечна му буди памет.