Почетком маја ове године, у предграђу милионског града Токија, папагај тигрица изненада је излетео из кавеза, а затим и кроз прозор стана. Његови власници били су очајни, уверени да се заувек изгубио. Међутим, један предусретљиви суграђанин, видевши птицу на улици, однео је код ветеринара. Ту се на опште изненађење птичици развезао језик. Наиме, папагај је више пута поменуо име и адресу свог газде. Ветеринари су потом позвали полицију, а полиција га је однела на адресу коју им је саопштио. Власник је био веома изненађен кад је видео свог пернатог љубимца. Знао је да уме да изговори његово име, али није веровао да ће у судбоносном тренутку да се сети адресе.

„Барселона”, главна музичка тема најновијег филма познатог америчког редитеља Вудија Алена „Вики Кристина Барселона”, изабрана је готово случајно. Док је у септембру прошле године снимао филм у Барселони, Вуди Ален је на рецепцији хотела у коме је боравио током снимања затекао компакт диск који су му оставили млади и непознати музичари из групе „Giulia y los Tellarini”. Уз компакт диск стајала је и молба музичара упућена Алену да нађе времена и послуша шта су то они снимили. Вудију се музика необично допала. Чак две песме постале су музичка подлога за филм у коме главне улоге тумаче Скарлет Јохансон, Пенелопе Круз и Хавијер Бардем. Наравно, чим је Вуди Ален одабрао непознате младе музичаре, Италијанку Ђулију Теларини, певачицу, шест шпанских и једног аргентинског музичара, одабрала их је и дискографска кућа.

Један становник јапанског града Фукуоке приметио је да сваке вечери кад после посла дође кући затекне потпуно празан фрижидер. Ко му краде храну? Шта се дешава? Онда је поред фрижидера ставио web камеру. Исте вечери, кад се вратио кући, имао је шта да види: једна дама у годинама изашла је из његовог плакара, отворила фрижидер и почела да се служи. Ништа друго није такла. Додуше, отишла је до купатила и окупала се. Испоставило се да непозната жена живи у његовом стану већ неколико месеци откад се неопажено ушуњала. Полицији је изјавила да је изгубила посао, да нема стан и да осим хране није намеравала ништа да украде. Сваког дана напунила би боцу воде и сакривала се у плакар у време кад се човек враћао кући, а излазила напоље чим би отишао на посао.

У улици Езиодо у Милану, тачно у 11. 30 пре подне, проломио се тресак одјекнувши попут праска бомбе. Сунчан мајски дан није наговештавао никакву невољу... Али, становници шестоспратнице у броју 14 у поменутој улици тог часа били су уверени да је испред њихове зграде подметнута нека експлозивна направа. Они малобројни који нису били на послу или у школи, веома су се изненадили кад су бојажљиво погледали кроз прозор. Имали су шта да виде: „гусеница” трамваја на линији седам увукла се у њихов улаз!

Госпођа Силвија, која живи у тој згради, управо је закључавала врата свог стана јер је пошла у куповину. Шта би се догодило да је изашла само неколико тренутака раније и да се суочила лицем у лице с трамвајем? Ипак, имала је среће. Међутим, последице ове несреће нису биле мале. Дванаесторо људи је повређено, међу којима и десеторо путника, возач трамваја и возач аутомобила који је изазвао несрећу.

Наиме, возач „аудија 4” возио је веома брзо и изненада претекао трамвај нашавши се и сам на шинама. Трамвај се такође кретао брже него што би требало. Пре него што ће скренути у улицу Монца, закочио је да не би ударио у „ауди”, занео се и исклизнуо из шина. Тако се забио у зграду. На сву срећу, у том часу нико се није затекао на улазу у кућу. Зграда је издржала страховити ударац, али предњи део трамваја био је смрскан.

Иако има сто година, ипак је чврсто одлучио да најзад постане политичар. Ернесто де Франкис, стогодишњак из Сиракузе, нашао се тако на челу листе на локалним изборима. Слоган његове листе, која иначе подржава председника општине, гласи: „Нисам на страни старих марионета и њихових покретача.” По свој прилици, Ернесто је најстарији политички кандидат који је тек у другом столећу свог живота одлучио да загази у политичке воде.