Након неколико летова, колико је потребно да би се од Београда стигло у главни град мале кинеске покрајине Гансу, и девет сати труцкања у контејнеру на точковима који једино у Кини и још понегде пролази као аутобус, путнику преостаје шест сати вожње приватним колима по прашњавом сеоском путу ког понегде има, понегде једноставно нема, да би стигао до овог тибетанског села. И довољна доза лудила добро зачињена пустоловним духом.

Пошто нама име тог села у тибетанској забити звучи више као крик него као реч, замолили смо нашег сапутника, тибетанског калуђера, да нам га преведе на кинески. Оно гласи Гонгбаоси, али се значење изгубило у преводу. Гонгбаоси није ништа више од тачкице на географској карти Кине где двестотинак породица живи у исто толико дрвених кућица са скромним окућницама. Отуда је ово сеоце до кога пошта стиже два, највише три пута годишње, хиљадама километара удаљено од светог града тибетанске вере Ласе, готово немогуће наћи међу брдима и долинама западног руба Тибетанске висоравни.

Управо је неприступачност предела разлог што се древни начин живота и вера овде нису изгубили током културне револуције (1966-1976). У једној од најхладнијих, најнеприступачнијих и најмањих кинеских провинција, сточари из Гонгбаосија већ стотинама година живе мање-више на исти начин као генерације пре њих. Кроз село натрћено на 3200 метара надморске висине и окружено планинским врховима, протиче ледена речица у којој се становништво купа само лети. У средишту је основна школа, а на узвишици изнад села, ка западу, оронули но свакодневно посећени будистички манастир.

А шта нама би да баш ту проведемо три бесане и ледене ноћи ?! (Ни три „бонус” ћебета поврх јоргана које је свако од нас добио од љубазних домаћина није нас спасло. Смрзли смо се као никада до тада и, највероватније, никада више у животу.)

Преко прага који допире до колена, неки упадају, спретнији закорачују у топлоту дрвене кућице. Пред њима се тада отвара оскудно намештени простор, сав у разнобојном дрвету. С леве стране је огњиште које је уједно и шпорет и централно грејање, с дугачким црним олуком који дим од наложене ватрице води читавом висином куће до „рупе у крову”. Поред њега седи бака с проседим кикама и молитвеним точком у руци. Одевена је у тамнозелену ношњу, око струка затегнуту црвеним шалом. Слободна рука јој се не види од рукава који јој, кад стоји, сеже до колена. Она, као и остали „пензионери” из села, има једно на уму - молитву драгом Буди.

Сваке ноћи пошто распреми остатке вечере, бака углача трагове својих стопала на већ клизавом и издубљеном дрвеном поду пред кућним олтаром. Њен обред, у коме јој се остали укућани не придружују, почиње тихим мумлањем главне молитве „Ом Мани Падме Хум” и клечањем испред далај-ламине фотографије и малог кипа Буде. После неколико минута, она ће да устане и да стане у удубљење у поду које је одавно попримило облик и обрисе њених стопала, сваког прста на њима, и почеће да се обрће: из стојећег става у чучањ, из чучња у лежећи положај, читавом дужином тела; потом опет у чучањ, па на ноге. Често прођу и по два сата пре него што је умор савлада и баци у постељу. А кад се пробуди, заложиће ватру, сести на дрвени троножац поред огњишта и вртети молитвени точак све док је огладнели унуци не прену из мумлања и полусна.

У углу, дијагонално од улазних врата, три тепиха, сваки с уредно сложеним јорганом и јастуком поврх, спремни су да приме уморног и полусмрзнутог госта. Кад им кућа није под најездом дошљака, све петоро деце шћућури се под једним од тих тешких јоргана. Нас ради, спремно су се одрекли топле постеље. Док бака с троје најстаријих спава испод дебелог душека у хладном застакљеном предсобљу, мама и кћерке деле тепих у другом собичку где би спавао и тата да није редовни професор једног пекиншког универзитета.

И док, шћућурени уз баку и маму, мали тибетански анђели спавају заслуженим сном праведника, њихов угојени мачак одабрао је да са мном дели јорган и бучно преде кроз ноћ.

Буђење уз хор петлова и грају сеоске деце, сашаптавања маме и деце и бакин јутарњи обред пузања по поду. Најзад и ми, странци, устајемо у недоба: девет ујутру. Сви покушаји да помогнемо око шпорета домаћински се одбацују. Као код нас, зна се ко је гост, а ко домаћин. Сунчани дан почиње пљоснатом тибетанском погачом и шољом зеленог чаја упропашћеног додатком немогуће масног јаковог млека које нас тренутно буди из полукоматозног стања изазваног телесном температуром опасно близу хипотермије, од кога ни јорган и она три ћебета нису успели да нас спасу.

Док су деца у школи, бака је у манастиру, мама чисти и спрема кућу, потом одлази до суседа код којих купује хлеб. Резанце за ручак прави сама. Када се деца врате из школе, обавезно јој изрецитују све што су тог дана тамо научили. И још обавезније, известе је да умиру од глади... Огњиште се од тог тренутка претвара у кухињу, а пољска клупица и сто поред гостинских лежаја у трпезарију.

Након барења, резанци иду у вок, вок на ватру, мало соја соса и доста сусамовог уља зачињеног халапењо папричицама, дебелим режњевима лука и кинеског белог купуса и - после осам минута, уз (ваљда обавезну) шаку кинеске вегете (широм света познате под скраћеницом МСГ), која резанцима даје онај познати укус истока, ручак је спреман.

Такорећи паста путанеска на тибетански начин. Пријатно!

И, по цену понављања: обавезно, ако вам се икада пружи прилика, преспавајте бар ноћ у Гонгбаосију. Дебели тибетански мачак, тибетански анђели и ја рачунамо на вас н