Био једном један краљевић по имену Дон Педро који је живео у далеком краљевству на крају континента, тамо где се сунце свако вече спушта у океан. Дон Педро је био најмлађи син краља Дон Афонса, четвртог владара тог имена. Изнад свега волео је лов, забаву и жене. Учење, држава и власт мало су га занимали. На почетку сваког краљевског Савета строги и озбиљни краљ Дон Афонсо Четврти постављао би увек исто питање: „Где је Педро?” Унапред је знао одговор: „Његова висост је заузета ловом.” Краљ би уздахнуо и завртео забринуто главом. Као и обично, држава се налазила у тешком положају, претио је нови рат, протутњала је епидемија куге, владала је суша, очекивала се глад, непријатељ је вребао свој тренутак. Године су пролазиле, владар је старио, а његов наследник се није бринуо ни за државу нити да обезбеди потомство и наслеђе круне. Након молитве, Дон Афонсо Храбри, краљ Португала и Алгарвеа, понекад би се спуштао на морску обалу, у луку, одакле би посматрао како се мала галија с неколико одважних морнара отискује ка бескрају океана. Краљ је сваке године слао галије на пучину, у непознато, надајући се да ће се једног дана бар нека од њих вратити с далеког пута доносећи небројено благо, толико потребно сиромашној краљевини. Кад се вратио у двор, Дон Афонсо нареди да нађу краљевића.

„Педро”, рече му, „од када ми је Бог узео остале синове, ни ти ни ја немамо избора. Бићеш владар. Уозбиљи се, ожени се, учи да владаш. Наша држава је окружена опасним суседима. На истоку су насртљиви Каталонци, сурови и крвожедни. С југа прете безбожни Мавари. Сети се својих великих предака. Народ им је давао надимке попут: Енрике Освајач, Санчо Вредни, Афонсо Учени. Твој деда је писао лепе песме, ја пишем законе. Чиме ћеш ти да се похвалиш? Можда те прозову ловцем на лисице?”

Краљ се намршти, ћутљива краљица спусти главу, Педро устаде и рече: „Господару оче и госпо мајко, не знам да ли је Свевишњи показао да не мари за мене тиме што је моју старију браћу раније призвао к себи, или пак жели да ме награди тако што ћу једног дана владати овом сиротом, неуком и безводном земљом. Не тражите да мењам свој живот. Не могу да седим на краљевском Савету јер ме то замара. Срећан сам кад идем у лов. Волим да певам на забавама, уживам да играм на свадбама. Ако треба, пристајем да се оженим.”

Краљ није чекао да му се два пута каже. Лета господњег 1339, двадесет четвртог дана месеца августа, у катедрали званој Се у граду Лисабону, обави се свечано венчање краљевића Педра и Констанце, нећаке краља Кастиље. Неће Педро заборавити тај дан. Али не због младе, нити због несносне врућине по којој је морао сатима да се држи усправно у тешкој одори, нити због гозбе која је трајала седам дана и седам ноћи. Беше то дан кад је Педро први пут угледао Инеш де Кастро. Поглед непознате племкиње, осмех у углу усана, мали нос, младеж изнад обрве, анђеоски глас, јамица на образу, одузеше му дах. Сви дворани приметише наглу збуњеност и неспретност младожење која беше приписана његовом узбуђењу због венчања. Инеш је дошла на двор као пратиља младе. Била је ванбрачна кћи кастиљског великаша. Као ванбрачном детету, није јој преостало друго него да племените госпође узвиси лепотом и духом. Педро је имао очи само за њу: док клизи двораном уз звуке флауте, док пева сетне мадригале, док се отмено клања. Њено име одјекивало му је у глави попут звука кастањете: Инеш де Кастро, Инеш де Кастро... У једном тренутку неочекивано јој је пришао и дошапнуо: „Госпо, бићете моја краљица.”

Свет се промени. Краљевић Педро ватрено је волео. Попут неког пророка, доживе просвећење. „Бог је љубав”, одјекивао је његов глас пред ћутљивим калуђерима, под широким сводовима манастира. Јурио би у галопу сушним пољима од Коимбре до Сесимбре, узвикујући над окомитим стенама изнад хучног океана њено име. Море му је узвраћало. Ловце је водио у шуму да слушају како птице и звери опевају њену лепоту. Капетанима у луци је објашњавао да плима и осека зависе од померања њених зглобова. Астролозима је доказивао да звезде трепере у ритму њеног имена. Ишао је на гробље да плаче над онима који нису имали срећу да је сретну. Шумама које су се повијале с ветром попут увојака њене косе, поверио је да ће је волети све до краја света. Краљевић Педро беше срећан и лудо заљубљен.

Дон Афонсо Храбри, који је с темпларима и кастиљским краљем управо припремао велики поход на Маваре, беснео је због Педрове нове лудости. Краљица је забринуто спуштала главу. Цео двор је брујао. Педрова законита супруга, принцеза Констанца ћутке је патила. Једног дана дозва дону Инеш и рече: „Покај се, грешнице. Све сам ти пружила, своје пријатељство, поверење. Поклањала сам ти своју најлепшу одећу, накит. И ево како ми враћаш. Рађаћеш копилад мог мужа. Бој се Бога. Сети се страшног суда.” Инеш скрушено одговори: „Опростите ми, госпођо, ваш брак су смислили људи, љубав је створио Бог. Он ми је сведок да ништа нисам учинила својом вољом. Како се борити против онога што је суђено још на дан стварања света?”

Кад је приметила да је трудна, дона Констанца смислила је нови план. Након порођаја, она замоли своју дворску даму да буде кума детету. Кумство се рачунало као најближе сродство. Брачне односе између кумова црква је сматрала за инцест. Али, ствар се завршила трагично. Након само седам дана мало кумче је преминуло. Једни су за то оптужили грешну куму, други су, напротив, у свему видели божју казну упућену мајци. Како год било, Дон Педро је и даље лудо волео Инеш. Браћа доне Инеш, кастиљски племићи из Галиције, постадоше његови најближи пратиоци и пријатељи.

Краљ прасну: „То што мој син живи у греху до грла, проблем је његов, његовог исповедника и онога који ће нам свима судити на дан страшнога суда. Али, да се по двору поносних краљева Португала и Алгарвеа шепуре уображени кастиљски племићи - то нећу да трпим.” Дон Афонсо нареди да дона Инеш и њена браћа напусте двор. Инеш је протерана у удаљени замак Албукерк, на граници Португала и Кастиље.

Међутим, удаљеност није утицала на пламен љубави. Дон Педро је успоставио посебни пренос поште како би што брже размењивао поруке с вољеном. Љубавници су сваког дана једно другом слали ватрена писма пуна заклињања на вечну верност. Кад год би уграбио прилику, Педро би се извлачио из двора и након даноноћног јахања састајао се с Инеш. Тако је раздвојеност њихову љубав само јачала. Краљ и краљица су очајавали, дона Констанца је копнела. Године 1355, у зиму, деси се тужни догађај у коме су многи поново видели руку Свевишњег. Неколико дана након рођења другог сина Фернанда, дона Констанца се преселила на онај свет. Дон Педро сахрани супругу са свим почастима њеног положаја несуђене краљице. Затим дубоко одахну. Беше најзад слободан да се венча с оном коју је желео. Али, није рачунао на Дон Афонса Храброг: „Да ми једна грешница, копиле хидалга, поврх свега из дивље Галиције, буде снаха... Никада! Наћи ћу наследнику праву прилику, кћерку неког краља.” Краљица тужно спусти главу. Педро слегну раменима и одлучно рече: „Оче, оженићу се дона Инеш или се више никада нећу женити.” Напусти двор, пресели се на север, на посед манастира Санта Клара поред реке Мондего, далеко од сваке власти. „Госпо, волећу вас све до краја света”, рече својој вољеној. „Бићете моја краљица чим постанем краљ.” Време је проводио са својом драгом и с оданом пратњом хидалга с којима је често ишао у лов. Године су пролазиле. Дона Инеш му је родила два сина и једну кћерку. Дон Педро беше срећан. Али, нема вечне среће за смртника, па макар то био и наследник краљевства Португала и Алгарвеа.

На двору у Лисабону бриге краља и краљице су се гомилале. Поново је претио рат, наишла је нова епидемија куге. Фернандо, једини син Дон Педра и дона Констанце, био је слабашно и болешљиво дете. Дон Афонсо Четврти сазва саветнике и рече: „То девојче из Галиције постало је узрок мојих бесаних ноћи и немирних дана. Одузела ми је сина, отерала снаху у гроб, а сада угрожава наслеђе мог законитог унука. Сви се сећате колико сам муке имао с ванбрачним сином мог оца који је покушао да ми преотме престо. Копилани дона Инеш и њихова родбина ће да изазову грађански рат. Мој син је омађијан. Краљевство је у опасности.” Након ових драматичних речи, три хидалга, три краљева одана саветника, ставише десницу на срце, дохватише балчаке својих мачева и заклеше се да ће се жртвовати за спас краљевства. Једне мрачне ноћи у црно умотани коњаници пројурише у галопу кроз капије лисабонске тврђаве, журећи ка северу.

Ујутро 7. јануара 1355. године, Дон Педро је, као и сваког дана, отишао у лов. Дона Инеш беше сама с децом кад се зачу клопарање копита. Мачеви три црна хидалга нису застали ни пред преклињањем мајке, нити због плача њене деце. Проли се крв по поду манастира Санта Клара. И затворише се последњи пут лепе очи дона Инеш. „Ко тратинчица узабрана што је... тако и мртва та девојка бледа, с образа губи руже некада свеже, док боје лица са животом беже.” Свет се преломи, ветар заустави дах, крикнуше звери и птице, небо промени боју. Плакала је Коимбра, плакале су калуђерице манастира Свете Кларе, плакао је Педро, плакала је цела земља. Све до данас, место на ком је оплакана дона Инеш де Кастро носи назив Пољана суза. „Кћери Мондега по злочину овом, плакаху горко јоште многе дане... Кад видиш сав у цвећу извор убав, знај вода су сузе, а име му љубав!” (Камоиш)

Тешко је описати сав очај и гнев краљевића Педра. Са жаром јужњака, закле се да се неће смирити док се не освети. Подиже побуну против краља, поручи убицама да ће им голим рукама ишчупати срца. Рат се попут пожара прошири земљом. Док је Дон Афонсо Четврти припремао војску, краљица најзад прекину ћутање и рече: „Господару Афонсо, Бог нам је одузео све синове осим овог једног. Да ли треба и њега да изгубимо јер је желео љубав и јер смо му ради спаса државе одузели срећу?” Краљ се замисли. Краљица се упути на север, до сина. „Твој отац горко жали. Наредио је да убиство дона Инеш буде кажњено. Твој законити наследник Фернандо те позива. Врати нам се.” Дон Педро се замисли, склопи мир и врати се у Лисабон. Решио је да чека.

Две године касније, 1357. године, опхрван бригама премину краљ Афонсо. Краљевић беше помазан за Дон Педра Првог, краља Португала и Алгарвеа. Прва краљевска мера била је да нађе убице дона Инеш, који су у међувремену побегли у Кастиљу. Успео је да ухвати двојицу. Трећи беше нестао негде у Француској. Зликовци завршише на страшан начин. Обојици је џелат, још живим, ишчупао срце. Због тога су неки Дон Педра прозвали Сурови, иако је већина поданика више волела да га назива Праведни. Затим је нови краљ отишао у Коимбру, на гроб дона Инеш, где је свечано објавио да се пре неколико година с њом тајно венчао. Према томе, дона Инеш је била његова законита супруга која треба да прими све краљевске почасти. „Госпо, бићете моја краљица”, прошапта ронећи сузе на њеном гробу. Нареди да се дона Инеш стави на престо, да буде крунисана и да мртвој краљици цело племство и свештенство Португала и Алгарвеа одају почаст и изразе покорност пољупцем у руку. Нареди да јој име буде уписано у званичну листу португалских краљица, а да деца коју је добио с дона Инеш буду проглашена за закониту.

Затим су посмртни остаци дона Инеш свечано пренети из скромног гроба у Коимбри у величанствени краљевски манастир Алкобаса. Дугачка посмртна поворка, сва у црном, у којој су били краљ, двор и свештенство, милила је друмовима Португала. Дуж целог пута, уз упаљене буктиње, народ је туговао за краљицом. Дона Инеш је сахрањена у гробу од белог мермера, на главном месту у цркви, уз олтар. Њена скулптура необичне, потресне лепоте лежи на саркофагу, окружена анђелима. Саркофаг је украшен мермерним чипкастим рељефима који приказују Исусов живот, страдања светих, љубав и драму Педра и Инеш. Са супротне стране олтара, саркофаг Дон Педра постављен је на начин да двоје љубавника на дан страшног суда могу одмах да погледају једно у друго. По Педровом налогу, на гробу стоји уклесан натпис „Атй ао фим до мундо” („Све до краја света”).

Дон Педро се више није женио. Показао се као добар и праведан владар. Вековима након његове смрти народ је говорио: „Не беше никада тако добре власти као што је била она у доба Дон Педра.” Легенда о љубави Дон Педра и Инеш де Кастро преноси се поколењима. И тако - све до краја света.

Дон Педро I (1320-1367) био је осми по реду португалски краљ. Португалско краљевство је основао Афонсо I Енрике (Алфонсо И, 1109-1185) који је средином 12. века у време реконкисте освојио велике делове земље од Мавара, прогласио се за независног владара (1143) и основао прву португалску династију под називом бургундска или „алфонсинска. Занимљиво је да је ова породица потицала од француске краљевске куће Капе (Цапет) преко Анрија од Бургундије (оца Афонса I Енрикеа) који је, као најмлађи син бургоњског војводе, немајући наслеђа, дошао трбухом за крухом на Иберијско полуострво, где се оженио кћерком краља Леона и добио титулу гроф од Португала. Прва португалска династија званично се угасила смрћу Дон Педровог сина краља Фернанда I (1383. године). Након грађанског рата, земљом је завладао ванбрачни син Дон Педра I по имену Жоао I од Авиза. Он је био оснивач нове португалске династије под именом Авиз у чије је време Португал открио прекоокеанске путеве и постао светска сила (15. и 16. век).

„ЛУЗИЈАДЕ” О СМРТИ ДОНА ИНЕШ

У највећем португалском епу „Лузијади” из 16. века који је написао Луиш де Камоиш, описује се и трагична повест Дон Педра и дона Инеш. Ево једног одломка:

CXXXII

Тако су лепој Инеш врат пребели,

На ком почива лепота што јаде,

Љубавне оном никад не зацели,

Који јој после смрти мртвој круну даде,

Крвници проболи и с њим цвет бели

На који горка њена суза паде;

Ликују као бесна зверад нека,

Не мислећи на казну која их чека.

CXXXVI

До освете мало времена прође,

Мелем Педру да смртне ране лечи,

Јер чим до власти у краљевству дође,

Ухваћени су злочинци бежећи.

(Превод Ђорђе Шаула)

Иако је Иберијско полуострво далеко од Балкана, неки од даљих потомака трагичног љубавног пара Дон Педра и дона Инеш били су у вези с балканским династијама. Кључну улогу у овим везама имао је познати владар из доба ренесансе, арагонски краљ Алфонсо V (умро 1458) који је преко мајке (дона Леоноре) и бабе био праунук Дон Педра и дона Инеш (посредством њихове кћерке Беатрисе, удате за кастиљског војводу од Албукерка). Алфонсо V је постао и краљ Напуља и Сицилије (под именом Алфонсо I). У време турске најезде на Балкан одржавао је блиске везе са Ђурђем Бранковићем, Скендербегом и другим балканским владарима који су од њега тражили помоћ. Унука Алфонса V (И) Арагонског Маргарита де Марцано (кћерка Маријана Марцана, војводе од Сквијача и Леоноре Напуљске) удала се 1474. године за Влатка Косачу, херцега од Светог Саве. Према томе, она је била потомак Дон Педра и дона Инеш де Кастро у 5. генерацији. Њихово потомство - Косаче, херцези од Светог Саве - живело је у Венецији.

Једна друга унука краља Алфонса Арагонског, Беатриса, постала је угарска краљица удајом за краља Матију Корвина. Њеним посредством, њена рођака Изабела дел Балцо удала се за српског деспота у Срему Ђорђа Бранковића (светог Максима, умро 1516). Нису имали потомства.

Последњи представници угарско-хрватских династија Франкопан и Зрински такође су потицали од Дон Педра и дона Инеш де Кастро.