Лингвисти који изучавају енглески језик утврдили су тачну годину кад су поједине речи почеле да се у том језику употребљавају са истим значењем као у народу који их је смислио. На пример, реч мокасине пренета је у енглески из Северне Америке 1612. године, а реч томахавк 1634. Из Персије је пренета реч јасмин (1548), из Турске речи турбан (1561), кавијар (1591), јогурт (1625). Из Индије су стигле речи јога (1820) и нирвана (1836), а из Африке речи банана (1597), зебра (1600), шимпанза (1738), горила (1853). Кад су те речи потребне, народи их једноставно преузму и почну да их употребљавају. Али, неће их преузети из енглеског језика ако су их најпре чули од народа који је те речи први смислио. Наш народ је, биће, назив цвета јасмин преузео из персијског преко турског језика и није чекао да стигне из Персије преко енглеског језика.

За замену једне речи која означава нешто што и даље постоји, али се сад другачије „зове” најбољи је пример кавијар. Ко још данас зна да су Срби некад, пре само сто педесет година, кавијар називали ајвар? Ретко ко, можда нико. Кавијар је рибља икра, а ајвар значи салату од млевених упржених паприка спремљену с јесени за зиму. И зашто је реч число такође свима позната пре сто педесет година, после избачена из употребе и замењена речју број? Не зна се. Бећар, реч која означава момка, помало весељака, некад је значила - самац. Шта да се каже за реч мангуп? Па сви знају шта је мангуп. А некад кад се каже мангуп стока то је значило стоку, праву стоку - краве, козе, овце - која лута без власника.

Неке речи у нашем језику сасвим мало су промењене и значе исто што и некад. Таква је реч смрт - некад се казало смерт, и реч љубав - некад се казало љубов. Мењају се и имена. На пример, митрополит из 19. века звао се Мелетије (умро 1833. године), а ретко ко у његово име неће додати једно н па ће га изговарати Мелентије. То је, ваљда, зато што је у нашем језику лакше изговорити Мелентије него Мелетије. А многе речи из Српског рјечника Вука Караџића данас се уопште не користе и нико не зна шта значе. Али, шта ћемо кад читамо неки мало старији текст или причу па не знамо шта значе неке речи? Тада Вуков речник затреба и помогне.

Да ли бисмо разумели шта говори кнез Милош? Кнеза Милоша сигурно бисмо разумели, јер то је готово исти језик којим се ми данас служимо. Кад би рекао објављеније можда не бисмо одмах погодили да се ради о објави, наредби, али бисмо се некако снашли. Али кнез Милош би имао веће тешкоће да разуме нас: како би он могао знати шта значе речи струја, телефон, телевизор, рачунар, фармерке? А да ли бисмо разумели Милоша Обилића (погинуо 1389. године) или Милош Обилић нас? Тешко, једва и помало. Сигурно бисмо знали да Милош Обилић говори српски језик, али то би био неки старовремски српски из 14. века који помало личи на старословенски, то јест на руски језик. Зато, да бисмо разумели, чак се и славна песма „Слово љубве”, написана у 15. веку, данас преводи на савремени говорни српски језик.

Једна реч, више као узречица, особена је за Србе. Њено значење различито се тумачи и употребљава се у различитим приликама. Шта ће значити помало зависи од тона којим се изговара. То је реч бре. Грађани, уопште, сматрају да ова реч не значи ништа, да је то само једна узречица и то неучтива узречица па је треба избегавати, штавише, да је треба избацити из свог речника. Понеки мисле да бре значи магарац, али су ти и такви, у ствари, необавештени. То да бре значи магарац рекла им је мајка у покушају да их одврати да користе ту чудну реч.

Ево како се тумачи значење речи бре. У Вуковом речнику из 1852. године реч бре тумачи се примерима: Дај бре! Камо бре! Ајде бре!, и каже се да је наредбодавног значења. Порекло ове речи Вук не наводи. У Речнику српскохрватског књижевног и народног језика САНУ из 1962. године наводе се чак четири значења ове речи. На пример, да је реч бре узвик којим се истиче нешто што се казало, да се појача оно што се казало. Речник српскохрватског језика Матице српске из 1967. године за реч бре каже да је узвик за скретање пажње, често уз претњу, али и за чуђење. Даје следеће примере: Свирај бре!, или, кад се неколико пута понови Бре! Бре! Бре!, изражава чуђење. У оба ова велика речника за реч бре се каже да је турског порекла, значи, стигла је у српски из турског језика. Међутим, у речнику Турцизми у српскохрватском - хрватскосрпском језику каже се нешто друго, то јест да је реч бре преузета из грчког језика. Пут ове речи може бити овакав: реч је најпре из грчког преузета у турски, па из турског у српски језик. А могло је бити и овако - реч је из грчког преузета у српски језик, па су је од Срба Турци преузели у вековима док су владали српским земљама.

Речи служе да изразимо мисли и осећања. У целини гледано, главно питање је - коју мисао, које осећање изражавамо кад кажемо бре? А кажемо је увек уз неку другу реч. Штавише, бре можемо да кажемо и уз неку реч такође мало познатог значења за коју ипак знамо шта значи. На пример, аман бре - то значи да неког нешто молимо истовремено му заповедајући. Јер аман значи милост па кад се удружи с бре, постаје заповест. Чудна је та реч бре.

Најтеже је утврдити кад се реч бре појавила и кад су наши преци почели да је употребљавају. Ево доказа да се употребљавала 1819. године, кад су „турска времена” већ прошла, као да је заостала. Један документ са адресом ЗМП 2658 од 30. јануара 1819. године, који се чува у Архиву Србије, то потврђује. Тога дана Петар Георгијевић упутио је из села Грабовице важан допис благодарном господару Милосаву Здравковићу у Свилајнац. Јавио је како се рђав случај „трефио”. Јавио је да је један момак, кога сада шаље окованог, ухватио девојку и миловао. Тако, у миловању, затекне га син Јанка Ћуће и рекне му: „Шта је то бре?” Премда је јасно видео шта је то, то јест да милује девојку, син Јанка Ћуће му је ово рекао. Онај момак што је миловао девојку одмах извади пиштољ те у њега, Јанка, скреше и рекне: „Ево шта радим.” Погоди овог што пита. Али у пиштољу није био куршум, те је мало ушло у месо, мало га ранио. Одмах побегне, а сељаци за њим трагом, сво село. Стигну га, ухвате и свежу. Шаљу га на суд с пандуром, зато што је у човека пуцао.