Бренда Моран и њен супруг никада више неће моћи да уживају у крстарењу бродовима компаније „Ројал Карибијан” иако су од 2004. године користили услуге овог превозника чак шест пута. Разлог забране? Четрдесетогодишња Бренда из Кливленда, америчка држава Охајо, по завршетку сваког крстарења компанији је електронском поштом слала најразличитије примедбе. У почетку се поштовало правило да је „сваки гост у праву”, тако да су одговорни људи настојали да јој одговоре на сва питања и на следећем путовању трудили су се да исправе све оно на шта се госпођа Моран жалила. Међутим, временом су схватили да је ђаво однео шалу - за четири године Бренда је послала преко шест хиљада писама. Ако се већ толико жали, то је знак да „Ројал Карибијан” више нема начина да удовољи жељама брачног пара Моран. Послали су јој званично писмо, а копију су објавили на Интернету нагласивши да више не дозвољавају да крстаре њиховим бродовима. Нек нађу неког другог.

Верује се да су Френк и Анита Милфорд брачни пар с најдужим стажом у Великој Британији, а можда и у свету. Стогодишњи Френк и деведесетдеветогодишња Анита 25. маја ове године прославили су осамдесет година откако су се једно другом заветовали на вечну љубав. На питање да ли имају рецепт за успешан брак, изјавили су да је најважније међусобно поштовање. „Муж и жена имају све мање времена да посвете једно другом што је погрешно”, објаснила је Анита Милфорд. „Ниједан дан не сме да прође без лепих речи и удварања. Ако и дође до чарке или озбиљније свађе, треба да воде рачуна да не оду на починак љутити. Док се не расправе, нема спавања. А пре него што уплове у царство снова, обавезно морају да размене макар нежне пољупце.”

Иначе, Милфордови данас живе сами у Плимуту. Седамдесетосмогодишња кћерка Мари и седамдесеттрогодишњи син Френк одавно су основали своје породице. Френк и Анита имају петоро унучади и седморо праунучади.

Након што је око један после поноћи примио позив љутитих станара које је узнемиравао лавеж нечијег пса, наредник Џон Брент кренуо је полицијским колима да испита случај.

Читав догађај одигравао се крајем прошлог месеца у градићу Лејк Освиго, у америчкој држави Орегон. У уснулој улици Брент је наишао на пса неодређене расе, тешког нешто више од три килограма. Чим би му се приближио, настојећи да га умири, пас је још гласније лајао и режао. Помисливши да се ради о псу луталици, наредник је сео у кола у намери да се врати у полицијску станицу и обавести надлежну ветеринарску службу. Међутим, пас није дозвољавао Бренту да се удаљи - још гласније је лајао и трчао испред кола. Брент није имао куд. Изашао је из аутомобила и одлучио да прати малог четвороношца. Напокон је у неком жбуњу наишао на жену која је тихо запомагала. Наредник је сместа позвао службу хитне помоћи која је жену превезла у болницу. Касније се испоставило да је пала и преживела лакши потрес мозга. Да поред шездесетогодишње Ани Фишер није био њен верни пас, ко зна да ли би прича имала срећан крај.

Алан Гилсон, шеф смене у ватрогасној бригади у Торкију, граду у британској грофовији Девон, добио је позив од једне узбуђене жене да сместа дође и избави њеног кућног љубимца. Кад је Гилсон схватио да је љубимац заправо два метра дугачка змија врсте боа констриктор, више није могао да устукне. Само се питао како да остане присебан кад се још од раног детињства плаши ових гмизаваца. Испоставило се да се боа завукла иза радијатора и није могла сама да се измигољи. Заједно с двојицом помоћника и узбуђеном власницом Никол Бувер, Гилсон је четрдесет минута покушавао и напокон успео да извуче змију. А боа по имену Хаос као да је знала да ју је несрећни ватрогасац избавио - оног часа кад се поново нашла на слободи, ваљда у знак захвалности, обавила се Гилсону око ногу. Ватрогасац је касније изјавио да му је то најгори дан у животу и да, упркос успешно обављеном задатку, није променио мишљење о змијама.

Очигледно је важно само смислити добру идеју и потом на њој зарадити новац. Однедавно на Интернету заинтересовани (читај - лаковерни) корисници могу да поруче боцу у којој је наводно заробљен дух. Замисао о овој необичној продаји родила се у глави Џона Диса из Орланда, града у америчкој држави Флориди. Играјући на карту људске радозналости која понекад нема граница, Дис нуди боце с духовима које човек сме да отвори само уколико има довољно храбрости. Како каже, он и његови помоћници духове лове на разним местима: по старим кућама, хотелима, аутомобилима, некад и по гробљима. Кад га ухвате, сместе га у боцу. А како им то полази за руком, Дис каже да је најстрожа тајна. Наглашава да се ради о веома злочестим, често злим духовима због чега је решио да на боцу стави упозорење: „Отворите је на сопствену одговорност.” Да ли је неко имао храбрости да скине чеп, није познато.