Уколико не знате, реч је о језгровитом опису женских ногу, односно, прилично великој увреди за сваку даму... Али, не убијајмо у појам овом приликом власнице „клавирских ногу” објашњавајући шта то заправо значи и како изгледају. Баците поглед на неки концертни или полуконцертни клавир и биће вам одмах све јасно.

Дакле, професора А. Пераграша, специјалног извештача „Забавника” за чудесне појаве у Венецији, ни овог пролећа нису плашиле вештице и њихове танке ноге које се завршавају овчијим копитама. Тај призор могао је некако да поднесе као необичан, чудан, чак и занимљив. Међутим, после летимичног погледа на „piano legs”, дрхтао би од страха, а под нос морао је да ставља миришљаву со да се не онесвести!

И тако, док му се чинило да и даље у даљини чује топот копита опаке виле Лауре како одјекују по венецијанском плочнику, упутио се у други крај града. Повод је био другачији: намеравао је по сваку цену да нађе камен вечне љубави који се налазио у зиду једне куће, у мрачном пролазу у насељу Кастело.

Можда би прво требало рећи да је професор веома романтична особа која има среће у љубави. Он је један од оних који се не би сложили с горким закључком Марсела Пруста да је љубав узајамно мучење. Какво мучење! Па однедавно је и званично доказано да ни пакао не постоји, а и о смрти се испредају свакојаке, често непоуздане приче. Професор је, наиме, спреман да се сложи како је љубав јача од смрти, а ако би јој се обезбедила вечност, онда би то било решење баш за све што постоји.

С леве стране цркве Сан Ђовани ин Брагора (коју је својом музиком прославио велики Антонио Вивалди), А. Пераграш кренуо је улицом која се не назива calle, као што је обичај у Венецији, већ сализада. Сализаде су иначе биле прве улице у Венецији поплочане углачаним каменом. После неколико метара, с десне стране угледао је Sottoportego dei preti (Свештенички пролаз). Ту негде, у зиду једне куће, требало би да је убачено срце од цигле. Постоји веровање да је то срце у ствари љубавна амајлија. Уколико заљубљени пар прође испод тог срца, судбина ће им обезбедити вечну љубав. Ако је неко сам и напуштен, а изрази љубавну жељу под овим чаробним срцем, жеља ће му бити испуњена. Напослетку, ако прођете испод срца и уочите га, од тог часа или у року од годину дана погодиће вас Аморова стрела која ће вечно остати у вашем срцу.

Стога је професор А. Пераграш ухватио за руку своју супругу и одлучним кораком кренуо у потрагу. Управо је зато и повео на путовање: да заједно прођу испод срца. Узалудно су тражили и гледали наоколо, срца нигде није било. Уморни, решили су да негде седну и попију кафу. Чим су нашли кафе, професор је почео да објашњава својој драгани да у нека древна времена, кад је подизана прекрасна варош по којој су шетали, мит и живот нису били одвојени, него су се прожимали. Признао јој је (иако за то није било потребе) да и сам настоји да тако гледа на свет: магијски. А магијски начин размишљања, као што је познато, једна је од главних особености деце.

- Не желим да одрастем - прошапутао је поверљиво професор својој жени подигавши шољицу са еспресом.

- Е, па, могао би да ми кажеш нешто ново! - погледала је заљубљено свог мужа госпођа Пераграш и упозорила га: - I пази да ти не порасте реп од кафе.

Није се обазирао на ову последњу опаску, попио је кафу и почео да јој прича легенду о томе како је срце доспело до зида куће у Sottoportego dei preti. То је легенда о рибару који је пре много година упецао сирену. Узгред, сирене су биле професорова слабост...

Једне ноћи млади рибар по имену Орио забацио је код Лида своју мрежу у море. Неко време је дремао у чамцу, а кад је хтео да извади мрежу приметио је да је она необично тешка. Тек онда је уследило право изненађење. Зачуо је умилни гласић, додуше помало плачан:

- Молим те да ме ослободиш и нећеш се покајати!

Био је мркли мрак. Није могао да се види ни прст пред оком. Од изненађења, Орио је пао на леђа и остао без даха. Али, био је довољно прибран да би чуо искричави смех... Неко му се подсмевао. Али ко? У том чаробном трену осетио је нежни додир нечијих руку. Најежио се од задовољства. Придигао се и угледао најлепше девојачко лице какво није могао ни да замисли.

- Моја намера није била да те уплашим - рекла је девојка подигавши главу изнад ивице чамца. - Ја сам та која би требало да буде уплашена и стога те још једном молим да ме ослободиш из мреже.

Орио је скочио и почео да распетљава мрежу.

- Госпођице, шта радите сами у ово глуво доба ноћи и то у води? Не би се могло рећи да је ово време за купање!

- Ох, младићу, ти ниси приметио да сам ја сирена... Име ми је Мелузина.

Не стигавши ни да се зачуди, младић је чуо како је ударила репом по површини воде, а њена крљушт обасјала је његов чамац. Знао је да сирене постоје. Међутим, није ни слутио да ће се у једну од њих заљубити на први поглед. Заувек.

Било како било, разговор се наставио готово до зоре. Договорили су се да се виде и следеће ноћи. Дан је за Орија зато био предуг. Једва је чекао ноћ. На другом састанку, будући да није било никакве сумње у њихову узајамну љубав, Орио је запросио Мелузину. Да ли је била спремна да морску слободу жртвује за обичне женске ноге? Љубав чини чуда, тако да је Мелузина с радошћу пристала да се уда за сиромашног Орија. Али, под једним условом: да следеће суботе нипошто не дође на обалу поред Лида, већ да је чека још две недеље, до дана венчања. Младић је спремно пристао. Авај, сваки тренутак без Мелузине био је неподношљиво дуг и он је наставио да долази на обалу и да је дозива. Па тако и у суботу... Међутим, ње нигде није било. Одједном, угледао је велику морску змију која је прошла поред његовог чамца. Уплашен, рибар је свом снагом завеслао ка обали. Иза леђа зачуо је глас своје веренице:

- О, како си нестрпљив! Зашто си данас долазио? Због старог урока, суботом се претварам у змију. Нисам желела да ме овакву видиш. Али, кад постанемо муж и жена, бићу увек лепа!

Сазнавши за сиренину тајну, Орио је ипак одлучио да се њоме ожени. Од првог дана брак је био срећан. Добили су троје дивне и здраве деце. На несрећу, лепа Мелузина се разболела. Није јој било лека. Умрла је. На самрти је замолила мужа да је сахрани у мору.

Орио је био очајан! Чинило му се да су му све лађе потонуле. Па ипак, на неки чудан начин, у кући је и даље све било као и пре. Деца су била здрава, нахрањена, опрана и очешљана. Оброци су били скувани, а одећа опрана и испеглана. Орио је слутио да то из сажаљења чини комшиница како би му помогла. Од туге је заборавио да његова вољена није била баш обична жена. Међутим, једног дана кад се у зору вратио кући раније него обично, затекао је у кухињи огромну змију. Зграбио је секиру и одрубио јој главу Показујући главу змије, хвалио се пред суседима како је децу спасао сигурне смрти.

Од тог тренутка као да је неко проклео његов дом. Кућа је била запуштена, деца уплакана и гладна. Узалуд је Орио сваки дан стајао сатима на обали мора и плакао. С ужасом је схватио да је змија заправо била његова Мелузина, те да је својим рукама убио жену коју је волео. Од опеке је направио срце и уградио га у спољашњи зид куће у којој су он и његова добра Мелузина провели часове пуне љубави. Снага Ориове љубави, очаја и кајања била је толико велика да је срце од цигле убрзо постало чаробно. Свима је доносило срећу, јер је направљено рукама онога који је изгубио истинску љубавну срећу.

Госпођу А. Пераграш толико је растужила ова легенда, те је замолила мужа да прекину потрагу. Одједном је пожелела да се врати својој кући, у Београд... Истовремено, један младић из групе која је из Србије кренула пут Венеције, чуо је о чему је професор говорио док су путовали возом и, нашавши се у насељу Акстело, осврнуо се неколико пута око себе... Слободно се може рећи да тај младић није имао намеру да тражи амајлију за вечну љубав. По цео дан на ушима је држао слушалице, у џепу је чувао Ipod, а његове мисли биле су саздане од музике групе „Blind Guardian”. Љубав је за оне који у њу верују, могло је да гласи његово гесло. Он свакако није био такав.

Међутим, стара изрека каже: „Није коме је намењено, него коме је суђено!” Чим је подигао поглед, угледао је срце од цигле. Истини за вољу, било је је ишарано графитима.

„То је дакле то!”, помислио је младић и слегнуо раменима. - Свашта! Ко још верује у овакве будалаштине?”

По повратку у хотел, с презривим осмехом саопштио је професору А. Пераграшу да је нашао срце од цигле које је овај узалудно тражио.

- Где сте ви то тражили, кад га нисте видели? Какав сте ви то истраживач?

- Мило ми је што си га баш ти нашао - узвратио је професор наизглед мирно. Чим се младић окренуо, професор се насмејао и почео да лупка песницом о песницу. - У-та-та! Сад ћеш да видиш колико ћеш још дуго да уживаш у самоћи!

И тако стижемо до краја приче о доживљајима професора А. Пераграша у Венецији. Он је најпре покушао да нађе дух вештице која је продавала вечну лепоту (што му је пошло за руком) и срце од цигле вечне љубави (неуспех). Кад је реч о младићу који је случајно открио амајлију вечне љубави, могло би се рећи да је - темпирана бомба! Девојка која наиђе на њега - готова је. За сва времена. Као уосталом и он. Стога, меримо време до следећег маја. Новинарска реч не дозвољава нам да кажемо његово име. Само можемо рећи да је веома висок, око два метра, витак и има плаве очи. Коју тај буде погледао право у очи... нека нам се јави. Уколико буде у стању.