Дан је био као створен за „ходање по облацима”, како је то Горан Тодоровић, звани Фаца, волео да каже. Тог 18. децембра 2003. године стигао је на посао у 63. падобранску бригаду у Нишу, где је прво радио као војник по уговору, а касније је због залагања постао подофицир. Међу друговима и колегама био је познат не само као врсни падобранац, већ као вечити заљубљеник у плаво небо али и као велики бунтовник.

Након завршених јутарњих послова и смотре, задужио је падобран и кренуо ка падобранском старту да полети ка слободном небу и поново осети слободу раширених крила, како је често описивао падобранске скокове. Тог дана извео је четири скока и све је протекло у савршеном реду. Пешчани сат на земљи исписује 12:15, висина 1200 метара, налет хеликоптера, знак за искакање и... од тог тренутка његов живот креће другим током. Фаца наставља борбу коју је давно започео, али сада на потпуно другачији начин.

Пре уласка у авион, заједно с осталим колегама падобранцима, добио је метео податке и задатак скока. Старешине које су тог дана водиле скакање све су урадиле по прописима. Једноставно, није изгледало да ће тај дан за њега бити другачији од осталих. Ветар је био у границама нормале, хеликоптер је достигао висину 1200 метара и Фаца је искочио из хеликоптера пут плавог неба 984. пут.

„Пратио сам падобранце испод себе. На задатој висини видео сам колегу који је дао знак да се спрема да отвори ручицу падобрана. Поступио сам исто. Затим сам повукао ручицу падобрана и осетио благи трзај... од тог тренутка имам прекид филма”, прича Фаца који је ударио о земљу брзином од 120 km/h падајући са 1200 метара висине.

„После неког времена дошао сам свести и прво што сам угледао били су падобранци који су тог дана били на старту. С обзиром на то да су били најближи, први су ми прискочили. Касније су ми причали да су разговарали са мном, али ја се ничега не сећам. Хитно су ме превезли хеликоптером на Војномедицинску академију. А и како би се другачије падобранац превезао?”

Током лета, Фаца је двадесетак пута падао у кому и будио се. Његове колеге пилоти који су били уз њега кажу да се у једном тренутку пробудио и питао: „Јесмо ли стигли?” На њихов одговор: „Близу смо, не брини”, Фаца је рекао: „Одлично, спакујте ми падобран јер треба да скочим”, и поново је пао у кому.

У болници је установљено да је Фаца, и поред тога што је пао право на ноге, имао само дисторзију десног скочног зглоба. Међутим, поломио је пет пршљенова, од тога је два смрскао, сва црева су му попуцала, грудна кост је пукла напола. У једном тренутку и срце је стало...

После шест операција кичме и стомака, Фаца је провео у шок соби педесет дана. Можда ће звучати невероватно, али дневно је долазило и до сто педесет људи у посету. То нам говори да падобранско братство никада не заборавља свог саборца и друга. Највише је било падобранаца. Први пут јео је тек после сто двадесет дана, све време до тада био је на инфузијама. Од дана повреде постао је параплегичар. Не осећа ништа испод груди.

„Оно што човека држи у животу није само воља и загонетни сутрашњи дан, већ и сазнање да постоје људи који су ту кад је најтеже, увек спремни да помогну и да те бодре. Било је ту много људи који ме нису заборавили - цео одред који би могао да понесе назив ’храбро срце’”, искрен је Горан.

Шест месеци након повреде, Фаца је изгубио слух од прејаких антибиотика и инјекција које су му лекари давали као терапију. Сви његови пријатељи одмах су кренули у акцију не би ли му помогли. Путем Интернета нашли су лекара из Шведске који је после прегледа Горанових резултата рекао да му може помоћи. Али, за лечење, визу, пут и смештај требало је сакупити 10.000 евра. Његови падобранци, комшије, Ваздухопловни савез Србије, Војска Југославије и остали добри људи дали су се на сакупљање новца. Тако је Фаца 2006. године посетио лекара у Шведској и након терапије његов слух се побољшао.

Фаца и даље лежи на ВМА и верује да ће се вратити на небо; зато напорно вежба своје тело и свој ум. Прошле године чуо се с лекарима из приватне клинике у Русији и добио одговор да му могу помоћи у лечењу повреде кичме користећи матичне ћелије. За то је потребно сакупити 20.000 евра.

„С водећим људима из Ваздухопловног савеза Србије дошао сам на идеју да направимо падобрански камп на који би дошли падобранци из свих бивших југословенских република и платили скокове, а новац би био усмерен на лечење.”

Тако се 15. септембра 2007. године, уз помоћ Команде ваздушних снага и Генералштаба, окупило око осамдесет падобранаца на аеродрому Лисичји јарак. Изведено је дванаест летова с висине од 2500 метара. Ваздухопловни савез Србије и његове колеге падобранци направили су мајице и тикете за скок које су, поред падобранаца, куповали и они који су дошли да прате догађај желећи да помогну. За непуних сат и по продато је сто педесет мајица. Тог дана, уз подршку добрих људи, сакупљено је непуних 3500 евра.

„Иако су Хрвати и Словенци знали да сам припадник падобранске бригаде која је била на свим просторима бивше Југославије, позвали су ме да кад год будем пожелео дођем код њих и будем њихов гост, и овако у колицима. Рекли су ми да ћу увек имати место за спавање и место у авиону. То значи да небо нема граница”, каже Горан.

Горан није човек који мирује и који се предаје а то потврђује и један његов колега и друг. Пре повреде, Фаца није био само падобранац, већ се бавио и стрељаштвом, дизањем тегова, теквондом, аикидом, роњењем, слободним верањем... Приступио је и Горској служби спасавања. Године 2002. попео се на Мон Блан (4810 м), а већ следећег лета освојио је Елбрус на Кавказу, највиши врх Европе (5642 м).

За 2004. годину било је заказано пењање на врх виши од 8000 метара, међутим, повреда га је привремено зауставила, како он то каже. „Од првог дана повреде знао сам да ћу се вратити на небо и да ћу поново ходати по облацима. Путем Интернета разговарао сам са Сашом Јојићем (Јокасом) на који начин да то изведемо. Сви су ме упутили на Јокаса с обзиром на његово велико искуство.

До тада он је имао више од 15.000 падобранских скокова, од тога више од 12.000 у тандему, а од тог броја преко сто пута скакао је с параплегичарима и квадриплегичарима. Кад сам објаснио Јокасу жељу да се вратим на небо и поново скочим, његов одговор је био кратак и у стилу падобранаца - нема никаквих проблема. Двадесет трећег јуна 2007. године Јокас је долетео у Србију и дошао на аеродром Лисичји јарак с Новог Зеланда где живи и ради као мастер тандем инструктор. Захваљујући Војсци Србије и Ваздухопловном савезу Србије успео сам да, као први параплегичар у Србији, а по неким сазнањима и на Балкану, скочим с Јокасом тандем скок”, присећа се Горан.

Тог дана Фаца се опремио као у стара добра времена. Аеродром Лисичји јарак био је препун људи који су му пружали подршку. Његови другови падобранци и колеге с посла били су с њим све време, и они су га унели у авион „АН-2”. На 3200 метара осетио је поново ветар у коси и слободу коју носи падобранство.

„Врата авиона су отворена, два сниматеља су поред врата. Јокас и ја приближавамо се вратима, осећам удар ветра и почиње одбројавање - Реадy, сет, го... И, поново сам на небу, на крилима ветра! Договор пре скока био је да ми Саша да команде падобрана након отварања, да мало управљам. Након одвоја и слободног пада, негде на 1500 метара, Саша ми је дао знак да отвара падобран. Осетио сам благ трзај. Чекао сам да ми Саша да команде. Међутим, како је време пролазило, помислио сам да је одлучио да све изведе сам. Али, наредног тренутка ми је рекао: - Фацо, држи се, отварамо резервни падобран.”

Фаца каже да је очигледно да код њега не може све глатко да прође - на последњем скоку догодило му се да је отказала главна купола, то јест умрсио се падобран, и сада поново. „Тог дана сам захваљујући добрим људима, Саши и ВСС-у поново закорачио на небо и уписао свој 985. скок”, прича први падобранац параплегичар на Балкану.

„Једини начин да се одужим људима који су веровали у мене јесте да проходам и с њима поново закорачим облацима”, каже Фаца.