Сидро је реч грчког порекла, од грчког сэдхро(в) {sidero(n)} „гвожђе”. Ово првобитно значење у грчком језику даље се развило, специјализовало се, у посебан термин који означава нарочити предмет од гвожђа: „сидро”. Зашто је, и када тачно, до тога дошло у грчком језику, за нас који смо термин преузели, није битно. Али ако се неке опште семантичке законитости примене на овај помак у грчком, може се претпоставити да је назив метала употребљен или за неки нов гвоздени предмет - што овде није био случај јер је сидро прастара справа - или за нову варијанту истог предмета, израђену другачије него раније. Тако су Грци, или неки Грци, свој древни назив агкура ШанкyраЋ заменили новим који значи „предмет од гвожђа”. Случајно је исти тај метал био у питању када је, на пример у српском језику, градивна именица гвожђе, прешавши у множину гвожђа, почела да значи „(гвоздена) клопка, кљуса” - за разлику од старије, првобитне која се правила од зашиљених грана.

Исти овај грецизам имају неки бугарски говори и словеначки језик (у који је реч ушла хрватским посредством). Пошто старосрпски извори не бележе именицу сидро, могуће је да она у наш језик није продрла у додиру с Грцима, већ преко романског становништва на источном Јадрану, које је још од античког доба било прожето грчким утицајем. Од средине 15. века надаље сидро се среће код неких хрватских писаца из Приморја. Вук у Српском рјечнику бележи сидро, с напоменом да се реч користи у Дубровнику „а у Србији и по осталијем околинама ленгер”. Вук није стигао до Скадарског језера где би открио да је тамошњим рибарима сидро „повећи камен везан за дугачки штап, који држи мрежу на дну”. Занимљиво је да ово значење изведено из етнографског описа с почетка 20. века чува траг најстарије технике сидрења помоћу камена: негде су велики комади бушени да би се кроз рупу провукло уже, негде је ситније камење смештано у корпу или мрежу, а негде се користило рачвасто грање или крстаче за које је могао да се привеже камен.

Други књижевни, и помало застарели назив који Вук помиње као најопштији, јесте ленгер (негде и ленђер, ленгир) - турска реч персијског порекла која је свакако била у употреби и пре него што је први пут записана у 18. веку. На овакав закључак упућује то што се она среће у народним песмама из разних крајева. Као и већина других турцизама, ушла је и у остале балканске језике: бугарско ленгер, у истом значењу, грчко леггери {lengeri} и албанско lengjer у нешто другачијем.

Трећи назив сидра, домаћа реч котва, најкасније се јавља у писаним изворима, тек од почетка 19. века. Необично је то што, иако домаћа, словенска (као македонска и бугарска котва, чешка kotev, словачка kotva, пољска kotwica, староруска котва итд.) она у српском уопште није народна реч него само књижевна. Првобитно је то била посрбица, славеносрпска реч (пореклом вероватно из црквенословенског) која је ушла у релативно широку употребу јер се осећала као домаћа (мада она у нашем језику нема ширу породицу). Њено изворно, прасловенско значење, вероватно је било „мотка, чакља” којом су стари Словени причвршћавали своје чамце за речно дно, а касније је назив пренет на савршеније типове сидра, укључујући сва гвоздена.

И најзад, поменули смо да у дијалектима постоји и четврти синоним, анкора, данас присутан само на Приморју, мада су га још у 16. веку користили дубровачки писци. Та реч преузета је из италијанског ancora, које је пак директни наследник латинског ancora. Заједно с напредним техникама пловидбе и сидрења, термин су од Римљана и њихових наследника преузели готово сви европски народи, па тако данас имамо француско ancre, шпанско ancla, ирско ingor, енглеско anchor, немачко Anker, давним старошведским посредством и руско Хкор... И док је у Приморју анкора италијанизам, њему сличан облик анкер у Војводини је германизам, директно од немачког Anker. Ако имамо у виду да је латинско ancora само позајмљеница од грчког агкура {ankyra}, испоставља се да наша маргинална, некњижевна реч не само што има најшири круг сродника у готово свим европским језицима, већ и најдужу генеалошку лозу. Као да је у питању какав сељак племићког порекла.