Чарлс Ротшилд, потомак богате и моћне европске породице приватних банкара, ужива велику захвалност природњака. Захваљујући његовом необичном хобију, омогућио им је да почетком 20. века испитају и упознају једну животињу. Наиме, овај уважени господин сакупљао је - буве. У то време природњацима је било познато тек око 135 врста бува, а Ротшилдова збирка састојала се од чак 680 врста. Данас је научницима познато око 42.000 врста ових бескрилних инсеката из породице Aphaniptera.

Како је Чарлс прибављао буве, није забележено, али се зна да је и његов брат Волтер имао сличне склоности. Сакупљао је скелете изумрлих животиња, а посебно су га занимале стенице. Имао је збирку од тачно 20.000 стеница.

У америчком дневном листу „Њујорк пост” 1957. године на насловној страни појавила се једна кратка вест. Гласила је овако: „Британска краљица Елизабета Друга и војвода од Единбурга прихватили су позив председника Ајзенхауера да на јесен обиђу своју бившу колонију”.

Гај Јулије Цезар Германик (12-41), трећи римски цар, познатији је под надимком Калигула који потиче од латинске речи caliga, што значи ципела, чизма, јер је још као дете пратио свог оца Германика на војним походима. У историји је остао упамћен као један од најпротивречнијих и најокрутнијих владара. Ипак, непредвидиви, осветољубиви и сурови Калигула имао је једну слабост - плашио се муња и грмљавине. Страх није могао да сакрије ни од својих војника. Чим би се на небу појавио први блесак, Калигула је затварао очи и прекривао главу првим што би му се нашло под руком само да би ублажио звук праска. Али, уколико је грмљавина била снажна, Калигула се запушених ушију завлачио под кревет.

У белешкама старогрчких записничара о Аристотелу (384-322. пре н. е), једном од најмудријих филозофа старог времена, има много тога па и анегдота. Једна од њих казује како се Аристотел нашао на неком скупу на коме је млади, њему непознати човек стално ишао за њим и непрестано причао. Кад је најзад завршио, погледао је упитно филозофа.

- Не чудите ли се мојој речитости?

- Чудим се, баш се чудим - мирно је рекао Аристотел - што те слушам кад имам ноге да побегнем.

Ернест Томас Сетон (1860-1946), амерички природњак и писац узбудљивих прича о дивљим животињама, увек је био радо виђен гост на скуповима ловаца. Често је био у прилици да даје стручна објашњења, али и да слуша приче о „истинитим ловачким догађајима”. Једном више није могао да поднесе надметање ловаца у измишљању прича које су врвеле од претеривања, па се укључио у разговор.

- Слушам вас, господо, како беседите о разноразним догодовштинама, али још нисам чуо да се некоме од вас догодило оно што сам ја доживео - почео је Сетон, искусно приповедачки, будећи знатижељу окупљених.

- Следећи траг дивљачи, стигао сам до огромне пећине. Чуо сам како се звер креће и спрема за напад. Заузео сам бусију и спремио пушку на готовс! Убрзо се зачуо страховит урлик и из пећине је излетела џиновска животиња пламених очију. Повукао сам окидач и опалио. Погодио сам - воз.

Као што смо недавно писали у „Забавнику”, дати име тек рођеном детету до те мере је важно да, како су статистичари недавно закључили, Британци годишње проведу чак тридесет милиона сати да би донели ту одлуку. Наиме, рачуница је изведена кад је после анкете добијен податак да родитељи кад добију дете проведу у бирању имена најмање четрдесет пет сати. Од три брачна пара један мисли да право име детету даје сигурност и лакше може да му обезбеди успех у друштву. Истраживања показују да су у Уједињеном Краљевству тренутно три најомиљенија имена за девојчице Грејс, Руби и Оливија, а за дечаке Џек, Томас и Оливер.