Лепота је чудна ствар - написао је својевремено један славни писац.

Као прво, не треба сумњати у речи приповедача какав је Борхес, а уз то постоји и безброј примера који недвосмислено говоре о томе како је лепота заиста чудна. Ово је један од таквих примера...

У прекрасној вароши каква је Венеција постоје извесна места (једно свакако!) која не само да нису лепа, него су чак застрашујућа. Страшнија од каквих буџака у запуштеним деловима неке још запуштеније земље. Дакле, усред прелепог града, на таквом месту нашао се овог пролећа (и то по нашем налогу) специјални извештач „Забавника”. Реч је о шпијуну детективу за питања необичних и натприродних појава, професору А. Пераграшу.

Уличица у венецијанском насељу Дорсодуро већ на први поглед била је нешто најјезивије што је он до тада видео. То „нешто” једноставно је исијавало из сваке цигле и сваког камена плочника. Можда и из ваздуха? Носећи у џепу фотоапарат, а у руци блок за цртање, у маниру искусног истраживача, професор је кренуо у потрагу за једном статуом...

Али, пре него што почнемо да приповедамо о томе како је професор А. Пераграш могао начисто да надрља под дејством злих чини, рецимо нешто и о тргу San Nicolo dei Mendicoli који се налази испред истоимене цркве. Црква је подигнута још у 7. веку на месту које се звало Мендигола, јер су ту стално просјачили убоги људи који су ту и живели. Убрзо је црква добила назив San Nicolo dei Mendicoli - Свети Никола од просјака (mendicare на италијанском значи просјачити). Током дугих столећа више пута је обнављана, највише у 18. веку, за живота необичног свештеника Ђованија Заниола који је био сиромашнији од свих просјака. Нико никада није сазнао одакле свештенику толико новца за обнову и украшавање цркве. Гласине су се шириле и свештеник Ђовани завршио је на крају пред судом. Заклињао се да је невин, али му је истовремено друга заклетва налагала да не открије тајни извор богатства којим је располагао. Тако је настала легенда у којој се каже да је Ђовани Заниол нашао закопано благо - злато и сребро. Наводно, схватио је да је то дар с неба.

Још једна занимљивост везана је за житеље парохије цркве San Nicolo dei Mendicoli. Својевремено су се људи окупљали у цркви не само за време мисе, већ и да би изабрали свог дужда, венецијанског владара. Обучен у скерлетну одору, тај дужд (који није имао везе са званичним дуждом, устоличеним у славној Дуждевој палати) одлазио би правом великодостојнику да би се с њим поздравио. Чини се да ти прави дуждеви нису имали ништа против да црква у Дорсодуру има свог владара.

Недалеко одатле, испод портала, живела је као убога испосница сестра Софија која је основала манастир Санта Кроче. Живела је тако петнаест година са две сестре, такође испоснице, упокојивши се 1490. године од изнемоглости.

Долазимо до стравичног места. Иза цркве налази се Calle drio la Chiesa (у преводу - улица право код цркве). Занимљиво је да је та улица пуста у било које доба дана. Ако неко туда и прође, житељи ће га сумњичаво погледати с прозора. Место делује језиво и некако претеће. Чује се и мува кад пролети. У потрази за статуом, управо ту забасао је професор А. Пераграш. После неколико корака и погледа пуних сумње који су се заривали право у професоров потиљак, он је угледао стару статуу коју је тражио: Богородицу која ногом гази ђавола приказаног у облику змије. Испод статуе уклесана је порука чије је значење у први мах неразумљиво и помало тајанствено: „Tota Pulchra Es Amica Mea” - „Свака лепотица моја је пријатељица”. У ствари, ове речи тичу се легенде о злој вили која је поклањала лепоту.

Прича каже да је у 16. веку у Дорсодуру живела девојка по имену Дорина Лоти. Тек је навршила шеснаесту годину, а у цркву је, као искрени верник, одлазила свакодневно. Била је млада, али не и толико лепа да би њена лепота била уочена. Једне вечери кад се враћала с вечерње мисе, у Calle drio la Chiesa Дорина је угледала девојку обучену у бело. Девојка невероватне лепоте стајала је непомично и гледала у Дорину. Да ли је желела нешто да јој каже? Изгледала је прекрасно. Вративши се кући, Дорина није могла а да не мисли на тај необичан сусрет. Наредне три вечери све се поновило. Четвртог дана, девојка јој се најзад обрати:

- Реци ми, Дорина, да ли би волела да будеш лепа као ја?

- Одакле знаш моје име? - уплашено ју је упитала. - Да ниси можда вештица?

То се, наиме, збило 1588. године и у граду су се већ месецима одржавала суђења вештицама.

Девојка у белом се насмејала:

- Зар ти личим на вештицу? Зовем се Лаура и доселила сам се у овај део града тек пре неколико дана. Пажњу ми је привукла твоја побожност. У ствари, због тога бих желела да те наградим. Намеравам да ти откријем тајну своје лепоте. Зар не би желела да и ти будеш лепа као ја?

Изгледа да је то било искушење коме Дорина није могла да одоли. Ако је постојала недоумица око тога да ли потајно жели да буде лепа, сада је више није било. Напослетку је промрмљала:

- Реци ми шта треба да учиним.

- Ево шта. Вечерас, кад се будеш спремила за починак, прекриј сав намештај у својој собици белим платном. Никако не смеш да заборавиш слике и огледала. Онда намажи тело овим посебним уљем. Обуци белу кошуљу и лези у постељу. Једно крило прозора треба да остане отворено, а у соби и поред прозора упали свеће. Доћи ће три моје лепе пријатељице. Оне ће стати поред твоје постеље. Не плаши се и не призивај Богородицу, јер ће се чаролија вечне лепоте распршити.

Жеља да постане лепотица почела је да гори у Доринином срцу. Учинила је све како јој је непозната лепојка наложила. Једино јој је промакло огледалце иза врата... Чим је легла, дођоше три девојке у белом. Биле су праве лепотице. Упитале су Дорину која је њена највећа жеља. Подигавши се да им одговори, Дорина случајно погледа огледало иза врата. Оно што је у том часу угледала, следило јој је крв у жилама. Видела је сасвим другачији одраз три прелепе даме: биле су изобличене, длакаве, ружније од најружније животиње. Крикнувши, девојка је побегла из собе и потрчала уличицом. Ишла је право према цркви.

После неколико корака, одједном се испред ње нашла Лаура.

- Зашто вичеш? Шта се догодило?

Међутим, Дорина је била превише уплашена да би јој одговорила. Бацивши поглед на Лаурине ноге, с ужасом је схватила да то нису лепа стопала, већ овчија копита! Било јој је јасно с ким има посла. Лаура није била лепа девојка, а камоли добра вила, већ зла вештица! Видевши да је откривена, Лаура из своје беле хаљине извади један оштри предмет и покуша да њиме удари Дорину право у срце.

- О, пресвета Богородице, помози - завапила је девојка.

Легенда даље каже да је у том трену целу улицу и околину обасјала светлост. Зла вештица, која се приказала као добра вила, одједном је нестала. Нигде је више није било. Те, 1588, године у поменутој улици у знак захвалности подигнута је Богородичина статуа.

Поново се враћамо професору А. Пераграшу који је тог лепог мајског дана у Calle drio la Chiesa покушавао да овековечи Богородичин кип. Осећао се чудно. Чинило му се да је све око њега некако тмурно... Сетио се приче да се током чаробних венецијанских ноћи понекад појаве виле обучене у бело и шетају уличицама града. Изгледају лепо, али нису добре. Усамљеним пролазницима нуде углавном вечну лепоту. Тада треба повести рачуна и не носити уз себе нож или неки сличан предмет, јер би зле виле могле да га употребе за напад. Венецијанци кажу да су те утваре у белом заправо духови жена умрлих на порођају. У другим легендама не спомињу се духови, већ вештице. Оне се лако препознају. По стопалима, то јест - копитама.

Било како било, професора А. Пераграша обузео је страх. Неки злоћудни унутрашњи гласови испунили су његове мисли, а цело тело прожимали су жмарци. Помислио је:

- Нисам ружан! Ако се зла Лаура буде појавила, лепоту јој сигурно нећу тражити!

Побегао је с места необичних догађаја колико су га отежале ноге носиле. Тог дана десио му се читав низ непријатности, што га је уверило да није смео да борави близу места на коме се појављује вештица Лаура. Кад је уморан сео да нешто поједе, осетио је неки тврд залогајчић у устима. Поломио је зуб! Погледао се у огледало. Више није био тако леп!

- Е, сад је стварно било доста - узвикнуо је. Пошто је знао напитке против злих чини, одлучио је да Богородицу позове у помоћ неком другом, опаснијом приликом. У посебну, црвену текућину (његов опробани чаробни напитак) ставио је коцкицу леда и промрмљао:

- Живели!

Ударио је тук на лук! Тог тренутка Лаура је нестала. Овог пута, можда и заувек. Свакако јој се није дешавало да налети на намернике из Београда, обучене за живот у ванредним околностима.

Професор А. Пераграш осећао се као онај стари. Било му је јасно да лепота уме да буде стварно чудна. Али, баш га је било брига! Зграбио је под мишку бојице и блок и упутио се ка другом крају Венеције где није било злих вила које тобоже дарују лепоту, већ једно посебно срце од опеке. Срце које крије тајну вечне љубави. Каква тема за неки од следећих бројева „Забавника”.