Погнут над обимним рукописом у чије редове је густо уткао скоро девет година и Гетеовог и свог живота, жртвујући несебично том подухвату све, дословно све остало, он се болно присећа првих виђења и разговора с Његовом екселенцијом. Чини му се да се тако враћа у оно доба кад су навелико почели да се остварују даноноћни снови једног сиромашног, приученог и не баш срећног, али надасве упорног момка. Поново види и чује колосалног Гетеа како му 15. септембра 1823. године говори на свој начин, убедљиво и мудро:

- Одаберите Вајмар за своје боравиште. Из Вајмара воде капије и улице у све крајеве света.

Испод ових судбоносних речи, он, Јохан Петер Екерман записује као да се заклиње: „Био сам пресрећан што сам код Гетеа и што га чујем како говори. Осећао сам му се приврженим целим бићем. Зато му поновим да сам спреман да учиним све што он сматра да ми ваља чинити...”

И Екерман ће показати да то није пуста жеља ни празно обећање. Домогавши се, најзад, непосредне Гетеове близине, он ће годинама, понекад из дана у дан, пажљиво да бележи готово све што је у вези са овим великаном, а чему је био очевидац, саучесник или саговорник. Тако су настали знаменити „Разговори с Гетеом у последњим годинама његовог живота”, јединствено сведочанство у историји књижевности. И мада су прва два тома објављена још 1836, дакле пре чак 172 године, они од своје појаве до данас изазивају међу бројним „гетеолозима” широм света многе недоумице, па и отворене расправе. Прва загонетка је сам Екерман: ма ко да говори о Гетеу, он је једноставно незаобилазан. Један историчар књижевности је духовито закључио да су његови „Разговори” најчитаније Гетеово дело.

Босоного детињство

А сам Екерманов живот подсећа на необичан и узбудљив роман.

До чак четрнаесте године он је неписмен дечак, пука сиротиња, који у свом јаду и голом преживљавању и не слути да, како сам пише, уопште постоји нешто тако очаравајуће као што је уметност, односно песништво. Кад је Јохан Петер рођен, 1792, Гете има четрдесет три године и већ је увелико овенчан славом. Али, још су веома далеко и он и Вајмар...

За њега нимало гостољубиви свет угледао је, како сам истиче, „у Вензену на реци Луе, варошици између Линебурга и Хамбурга, и то у колиби, на граници мочварне земље и јалове пустаре. Као најмлађе дете из другог брака, познавао сам своје родитеље заправо само кад су већ били у поодмаклим годинама, и одрастао сам између њих двоје сасвим усамљен”. Једна мршава крава и парче водоплавне земље сав су иметак породице Екерман. „Моја мајка спретно је прела вуну”, сећао се, „кројила и шила грађанске женске капе, па би се и тако понешто зарадило. Отац се бавио ситном трговином, често одлазио од куће и много пешачио по околини, али зарада му је била бедна, и увек смо живели сиротињски.” Иако нејак и слабих плућа, Јохан Петер одлази с оцем на дуга и заморна путовања, носећи и сам тешке завежљаје или трубе грубог платна. Гледајући га како се злопати, познаници му саветују да иде на кројачки занат. Ипак, он некако успева да научи да чита и пише, на прескок и „колико за нужду”, како сам каже.

У невеселој младости, обележеној Наполеоновим ратовима, Екерман ће да буде и писарчић, и добровољац у ослободилачким бојевима, и студент сликарства. Јер, он ће као изнемогли солдат с пушком на рамену видети у Холандији очаравајуће слике старих мајстора, сећајући се да је и сам, у колиби, цртао коња обичним гушчијим пером и мастилом по узору на оног са очеве кутије за дуван.

И како то често бива кад се ратник враћа дому свом, и Екерман затиче родну кровињару пусту: показали су му очев гроб, а за мајку је чуо да је код сестре, негде у Хамбургу. „Стога нисам оклевао”, пише он, „него сам покупио прње и усред зиме 1815. године превалио пешке, сам, по дубоком снегу, безмало четрдесеточасовни пут кроз пустару и за неколико дана срећно стигао у Хановер.” Предано изучавање сликарске вештине нагло се окончало после само неколико месеци тешком болешћу ратом исцрпљеног тела.

Али, она примамљива љубав према уметности незадрживо клија у знатижељном и оштроумном Екерману, поготово кад му другови студенти, неупоредиво образованији од њега, откривају „и лепу књижевност за коју ја уопште нисам знао”. (Пишући о себи, он никада не скрива нити умањује своју неупућеност у многе уметничке и научне области, наглашавајући при том увек снажну жељу да спозна и научи што више.) Одушевљен песништвом, почиње и сам да пише натегнуте родољубиве стихове без веће литерарне вредности. Успева понешто и да објави, па себе у будућности већ види као признатог и поштованог поету. Неуморно и брзо чита све што му дође у руке. А онда је у његовом животу засјало име које ће му сасвим изменити судбину - ГЕТЕ.

„Биле су ми двадесет и четири године”, пише Екерман , „али нисам имао никакве духовне културе и знања... У то време чуо сам први пут Гетеово име и добио једну свеску његових песама. Читао сам их непрестано, и било ми је као да тек почињем да се будим и да долазим до праве свести.” I Јохан Петер јури на све стране, дајући последњи талир за Гетеове књиге: „Дивљење и љубав расли су из дана у дан, сав сам се уживео у та дела и нисам мислио ни о чему другом сем о Гетеу.”

Растрзан између писарнице, школе и силног учења, он нити једе нити спава. Истина, самостално преводи с латинског староримске класике, али све плаћа јаким нервним растројством. Утеха, ипак, постоји, као и крајњи циљ - свеприсутни Гете. Изнуреног Екермана не напушта сновиђење да је, у ствари, и сам песник, и ту танку везу између себе и живог вајмарског споменика види као несигурни мост преко кога мора да пређе по сваку цену. Само кад би био образован, универзитетски: како да пред Њега, величанственог Фон Гетеа, ступи неук? А велики је Гете, велики у сваком смислу, и докопа ли се Вајмара, а мора, он ће да му помогне, ма како и ма колико...

И помогао му је, мудро, строго и несебично. Он је такође дело Гетеовог непоновљивог духа који ће од непознатог Јохана Петера начинити образованог, верног и славног ЕКЕРМАНА.

Наравно, један такав ум као што је Јохан Волфганг фон Гете и те како је свестан свог значаја, угледа и величине. Он добро зна да је готово мит не само у свом народу и језику, већ широм тадашњег културног света. Идол младих у Немачкој тог доба управо је стари Гете. (Још 1826, дакле пре 182 године, Бундестаг је поводом пола века Гетеовог боравка у Вајмару заштитио посебним законом издања његових целокупних дела, што је, уз остале највише почасти, прва оваква повластица у историји те земље. Тада су Гете и његови наследници добили за сабрана дела 865.000 марака.)

Најумније личности Европе, неупоредиво образованије од Екермана, долазе код Гетеа као на својеврсно ходочашће, напуштајући потом Вајмар продуховљени и задивљени огромним знањем тог изузетног човека. Он није само песник, како се најчешће мисли и данас, 176 година после његове смрти: готово да нема уметничке и научне области којом се Гете није бавио, чак и оном за коју његов поданик Јохан Петер никад раније није чуо нити наслућивао да постоји. Од младости до саме смрти, Гете се огледа у свим књижевним родовима, преводи с више језика, приређује за штампу дела античких писаца, уређује и издаје гласовите часописе. Помно изучава хемију, ботанику, геологију, минералогију, оптику, пише расправе о светлости и бојама, небеским појавама, звуку, феномену времена... Бави се филозофијом, етиком, естетиком и историјом уметности од њених прапочетака до свог доба. Чувене су његове збирке уметничких дела и рукотворина, географских карата и рукописа, минерала и биљака. И сам је изврсно цртао и сликао, озбиљно размишљајући у младости да се посвети тој уметности. Врстан је зналац музике. Окупља пијанисте и композиторе и помаже им, као на пример голобрадом Феликсу Менделсону. Годинама ради на свему што је ма како у вези с позориштем и библиотекама. Детаљно проучава и анатомију: мање је познато да је Гете открио такозвану међувиличну кост. Значајан је претеча Дарвинове теорије о еволуцији. Његова преписка је међу најобимнијим у историји писмености. Истовремено, деценијама је био високи државник и организатор државне управе. Клањале су му се и неписмене сељанке и крунисане главе. Због свега тога пореде га с Леонардом да Винчијем.

Ето, пред таквог генија требало је да стане скромни чиновник из неке далеке јалове пустаре...

Иако је на портрету из тог доба приказан као момак сањалачког погледа, Екерман је у свом упорном настојању да доспе до Гетеа понајмање наивни сањар. Како се само домишљао, пажљиво се припремајући за тај по свему судбоносан корак! Али, он сигурно ни у најсмелијим маштањима није могао да сагледа године које ће да уследе.

Посредним путем (да би уштедео на поштарини!), Екерман успева да му достави свешчицу својих стихова, наравно, с понизном посветом. Касније му шаље и обиман рукопис огледа „Прилози поезији уз посебно указивање на Гетеа”. У том спису он га бескрајно уздиже и слави, њиме све почиње и све се завршава - цео један „гетеоцентрични” систем певања и мишљења, накинђурен оданошћу и хвалоспевом.

Старом песнику је овако ласкав приступ вероватно годио, али он одмах запажа оно много важније: иако писано руком самоуког занесењака, дело заслужује пажњу због силне марљивости његовог творца из чије се биографије, уредно приложене, одмах уочава да се до тумачења песништва уздигао од чобанина. Најзад, он изврсно познаје готово све што је Гете објавио. Можда би од тог упорног јуноше могао да се начини користан сарадник?

Кад му је ускоро из Вајмара стигао одговор, и то од Гетеа лично, нико није био срећнији од Екермана. Гете чак обећава да ће његове песме споменути у свом чувеном часопису „Уметност и старина”. Заборављајући празан стомак, Екерману се чини да му се отварају саме рајске двери... „У мом срцу није било друге тежње него да се бар неколико тренутака нађем у његовој близини”, пише. „Да бих остварио ту жељу, кренем пешке крајем маја на тегобан пут, по великој врућини, од Хановера до Гетингена, долином реке Вере у Вајмар.”

За тај незаборавни 10. јун 1823. године записује:

„Дошао сам у Вајмар пре неколико дана; данас сам први пут био код Гетеа, у његовој кући. Појавио се у плавом реденготу и дубоким ципелама. Узвишена појава! Утисак је био изненађујући. Најљубазнијим речима, он сместа одагна сваку нелагодност. Седосмо на диван. Био сам блажено збуњен његовом појавом и близином, те сам једва шта и умео да кажем. Седели смо дуго заједно, у мирном, срдачном расположењу. Додирујући му колена, заборавио сам и да говорим, нетремице гледајући у њега. Лице тако крепко и преплануло, пуно изражајних бора. И у свему таква честитост и чврстина, таква мирноћа и величина! Говорио је лагано и без устезања, као што говори неки монарх већ зашао у године.”

Тако је у маленом, али по културном значају огромном Вајмару почео изузетно садржајан однос између Гетеа и четрдесет три године млађег Екермана. Из њега ће настати дело које је филозоф Фридрих Ниче сматрао најбољом немачком књигом.

Задржавши га у својој близини, али не откривајући му и своје замисли у вези с њим, Гете Екермана прво упућује да своје дугачке, бледе праменове косе одмах уковрџа онако како он то чини већ пуних педесет година. Препоручује га углађеном друштву само да би стекао неопходне навике финог понашања. Такође му саветује да обавезно посећује славно вајмарско позориште, да учи енглески и француски, наводи га шта и како да чита - почиње да ствара новог Екермана, образованог и савременог. А затим му даје прве задатке.

Гете је тада припремао сабрана дела - подухват веома обиман и неизвестан. Похваливши, учтиво, „Прилоге поезији”, одлучује да провери Екерманово знање и способности. Ставља пред њега дебеле, пола века старе комплете књижевног часописа „Франкфуртски учени прогласи”. У том лавиринту разних текстова требало је наћи Гетеове младалачке непотписане рецензије, што нису успели ни зналци много школованији од Екермана. И самом Гетеу чинило се да је то залудан посао, али и прави испит приљежности новопеченог сарадника. Управо је трагао за неким ко би му помогао у припремању сабраних дела. Међутим, сви заинтересовани били су или недорасли том чину или су захтевали позамашну надокнаду. Јохан Петер Екерман, напротив, није тражио баш ништа, бар не материјално.

Много мастила је потрошено да би се објаснио Гетеов однос према Екерману. Над Гетеом је још за живота сијао ореол легенде, а увек надахнуто Екерманово перо навелико му је додало позлату и сјај, приказујући његову личност у пријатнијем и допадљивијем светлу него што је стварност понекад казивала. „Ово је мој Гете”, записаће он, као да се правда. О његовом идолу, кога улепшава чак и као осамдесеттрогодишњег старца, писали су бројни савременици и сарадници, па и Гетеова снаха Отилија, али нико као Екерман: он је до танчина успео да уђе у Гетеов језик, стил и начин мишљења. Зато се и данас, толико година од појаве „Разговора”, „гетеолози” међусобно споре шта је у њима Гетеово, а шта Екерманово.

Још једно биће се радује, али и жртвује и пати због Екермановог боравка у Вајмару. То је његова вереница Јохана Бертрам, звана Ханица, више окренута стварности од свог изабраника, далековида и - несрећна.

Кад се Јохан Петер запутио да уз Гетеа тражи срећу, она остаје у родном Хановеру сама. Уследиће болне године раздвојености, а честа писма из Хановера у Вајмар, и обрнуто, сведоче о животу вереника више него томови Екерманових записа. И у њима, Гете је незаобилазан. Схватајући да је њен Јохан уз човека од огромног значаја, Ханица га наговара да обавезно води дневник. „Све што говори велики Гете вреди као злато”, пише она у нади да би се од тог могло имати и нешто користи.

Међутим, злато не доноси увек и благостање: Гете ће својим одлукама утицати и на њену судбину. Сад сасвим зависан од њега, Екерман ће из дана у дан да добија све важније задатке. Најчешће су то Гетеови или туђи необјављени рукописи, књиге или часописи за које Екерман пише рецензије и предаје их Гетеу, као ментору. Његова екселенција је у почетку намеравала да га уз себе задржи само једну зиму, али ће га задржати до краја живота. „Верни Екерман ми је од велике помоћи”, хвали у једном писму учитељ свог ђака. „Чисте душе, одан и поштен, он сваког дана постиже све веће знање, стиче све шири поглед и за мене је управо непроцењив.”

Сва Европа пажљиво ослушкује вести о старом Гетеу, и Екерман је могао добро да заради, чиме би се решиле недаће сиромашних вереника. Угледни инострани листови и часописи нуде Екерману богате хонораре за прилоге о Вајмару и Гетеу, али...

- Имате леп дар - рекао му је Гете већ у новембру 1823. године. - Ако вам неко понуди било какву књижевну сарадњу, одбијте је. Јер кад сте већ везани са мном, не бих волео да и с другима ступате у везу.

И не само то: сматрајући да би пишући за новине и часописе само расипао драгоцену снагу и време, оставља Екермана без спасоносне зараде. Мада у дубокој старости и све чешће болестан, не дозвољава му да за његовог живота објави „Разговоре”, уверавајући га да има још много да му саопшти и да оно што је записао ни у ком случају није коначно. Ма како му све то тешко падало, Екерман се без речи покорава сваком Гетеовом мишљењу. Зато се и поставља неизбежно питање: да Гете није био овако строг учитељ, да ли би понекад и малодушни Екерман остварио тако велико дело?

А оне давне Гетеове рецензије? Тај ребус, као и остале које му је готово свакодневно задавао Гете, Екерман је решио брзо и успешно.

Све оно непријатно што је видео и чуо у Вајмару и дому Његове екселенције, а што би нарушило његову слику обожаваног човека, Екерман у „Разговорима” не спомиње, чак ни после Гетеове смрти. Пред обичним, тако људским појавама као што су свађе, оговарања и сплетке, којих није био поштеђен ни један Гете, он увек остаје слеп, глув и нем. Љубав и поштовање према Гетеу неупоредиво су снажнији и од саме помисли да бар увијено назначи породичне и градске скандале у чијем је средишту управо остарели поета. Колико би новца Екерман згрнуо од разних европских листова да им је описао макар део љубавних (не)згода темпераментног Гетеа или неки од ружних догађаја из његове породице!

Ма колико обогаћујући, за Екермана је боравак уз Гетеа много мање идиличан него што га описује у „Разговорима”. Он годинама ћутке подноси Гетеова све чешћа нерасположења, безразложне љутње и старачке хирове, кад му Његова екселенција баца у лице саркастичне увреде нимало песничким језиком. Очевидац је мучних сцена у Гетеовој кући: снаха Отилија прави бучне оргије са својим енглеским обожаваоцима, глава породице се удвара њеној не баш срамежљивој сестри, послуга се буни и краде, трошкови су све већи... Кључеве од подрума Гете чува под јастуком и за доручак свакоме лично одмерава парче хлеба. Унуци га не слушају. Полугласна вајмарска подсмевања љубавним пустоловинама и јадима човека у осмој деценији живота Екерман чује готово на сваком кораку. А кад седамдесетчетворогодишњи удовац Гете тврдоглаво одлучи да запроси двадесетједногодишњу Урлику фон Левецов, у породици настаје права драма. Син и снаха му прете да ће га напустити ако заиста оствари ту саблажњиву замисао. И док се Вајмар руга и наслађује, Урлика хладно одбија необичну брачну понуду, чиме несуђеног младожењу баца у истински очај. Опет доживљава судбину Вертера, његовог младалачког двојника. Помишља и на самоубиство.

Као једине своје недаће, Екерман у „Разговорима” успутно спомиње болести. Али, он неупоредиво више него за сопствено брине за трошно здравље Његове екселенције. Да би му придао већу важност, а тако несумњиво и себи, Гете га пред угледним гостима високопарно ословљава са „доктор Екерман”. Својим огромним утицајем чак ће се изборити да он заиста добије звучну титулу почасног доктора славног Универзитета у Јени. Међутим, с њом Екерман не живи нимало боље, иако по свему изгледа да је уз Гетеа задовољан и срећан. Тек писма вереници откривају сву горчину његовог живота у Вајмару. Ханица верује у Јохана Петера, теши га и храбри, помажући га и новчано од своје сиротиње. За то време, њен изабраник налази утеху код разних вајмарских дама, понекад се лажно представљајући и као Гетеов лични секретар. Тешка срца, Ханица му све опрашта, упорно га подстичући да доврши „Разговоре”, у нади да ће од зараде за то дело моћи најзад да заснују дом. У писмима она не штеди ни самог Гетеа.

Краткотрајна сигурност указаће се вереницима тек после његове смрти. Као приређивач допунских томова Гетеових дела, Екерман добија хонорар и они могу да се венчају после тринаест година вереништва! Али, изнурена бедом и нервном напетошћу, Ханица ускоро умире на порођају, у пролеће 1834, у тридесет трећој години.

С тек рођеним сином, скрхан од бола и неизвесне будућности, Екерман је без жеље и снаге да књижевно уобличи своје сусрете с Гетеом. Помажу му малобројни пријатељи који га шаљу да се опорави на острву Хелголанд, бодрећи га да „Разговоре” коначно припреми за штампу. Болестан и клонуо, он ипак успева да 1836. године објави прва два тома, а трећи, као допуну, чак дванаест година касније.

Временом постаје жива знаменитост Вајмара и - све нервознији особењак. Свађа се и тужака с издавачима, тврдећи без основа да има још записаних разговора с Гетеом. И поред несумњивог поштовања према њему, Јохан Петер је и те како умео да се изгуби, нарочито лети, кад би у потрази за птицама одскитао далеко бујним вајмарским луговима и гајевима, пажљиво загледајући грмље и траву или одсутно пиљећи у небо, неретко праћен сумњичавим погледима сељака. Сам је од одабраног дрвета зналачки правио јаке лукове и стреле, носио их понекад на те скитње и вешто одапињао у мету. Гете би га за то време нестрпљиво чекао, не схватајући те две његове залуђености. А кад је он умро, Екерману је, бар што се птица тиче, донекле и лакнуло - могао је да им посвети све своје боговетне дане. Умешно их је ловио и смештао у кавезе, али увек само четрдесет, ни мање ни више! Због чега баш толико знао је само све ћудљивији Јохан Петер Екерман.

Једина стварна утеха и нада, али и највећа брига био је син Јохан Фридрих Волфганг, кога подиже с љубављу и муком, уз скромну помоћ поштовалаца Гетеа и „Разговора” с њим. Откривши код дечака изразиту даровитост за цртање, Екерман чини све да његов потомак усавршава свој дар и да никако не доживи очеву судбину потуцања и неизвесности. Међутим, живот и школовање у Вајмару су скупи, Екерманови дугови све већи, па је због њих принуђен да 1844. године бежи у Хановер. Вратиће се после две године пошто му је све опроштено.

Јохан Фридрих ће постати сликар, познат највише као врстан пејзажиста под именом Карл Екерман. Није се женио. Његовом смрћу 1891. године гаси се и лоза Екерман.

Двадесет два пролећа прошла су од оног марта кад је Екерман кроз сузе гледао Гетеово непокретно тело. Сада је децембар 1854. године. Полутама његовог стана у Штаубенштрасе (Прашњавој улици!) мирише на самотну старост, влагу и хартију, на остатке хране, перје и измет птица. Повијен, блед и с неколико праменова посивеле, мртве косе, шездесетдвогодишњи Екерман иде полако од кавеза до кавеза и броји своје миљенице. Задовољан је: има их тачно четрдесет. Затим се неспретно устумара и кратковидо претура по листовима рукописа расутим свуда око њега. „Одмах, Ваша екселенцијо, одмах”, шапуће.