Године 2004. у Сједињеним Америчким Државама књижевници Славенки Дракулић успешно је пресађен бубрег. Део свог тела Славенки је поклонила жена коју није познавала, која јој није род и која за то није добила никакву, па ни симболичну награду.

Задивљена и оптерећена толиком добротом (како је могуће тако лако дати, а тешко примити), не знајући пре операције да уопште постоји могућност таквог пресађивања (органи се углавном добијају од особе која је умрла или блиског рођака), Славенка је почела да истражује и сазнала да је током протеклих пет година око три стотине људи у САД поклонило свој бубрег непознатим особама, без надокнаде. Упознала се и разговарала с некима од њих покушавајући да схвати зашто су се одлучили на такав чин и какве су то особе. О томе пише у књизи „Тијело њеног тијела” (Самиздат БЕ 92).

У сусретима с људима који су дали део себе без икаквог видљивог, опипљивог разлога, открила је да у њиховом чину нема тајне, верских побуда, тешко докучивих, скривених мотива. Величина њиховог дела је у томе што су то обични људи који верују у давање без интереса и који само желе да испоље чисту људску доброту.

Кристина, лепа млада жена, запослена као неговатељица у старачком дому, која има двоје деце, мужа и породицу и која је поклонила Славенки бубрег, на питање „А шта ако неком од твоје деце једном затреба тај орган?”, одговорила је: „Надам се да би се неко понудио да им помогне.” Она једноставно верује да су људи добри и да су спремни једни другима да чине добро. Кристина сматра да је урадила исправну ствар тиме што је некоме спасла живот. Њена лична одлука је да чини добро. Никакви други разлози нису у позадини њеног толико несебичног чина.

Зашто осећамо неверицу и нелагоду док читамо о Кристинином дару? Зашто нам је тешко да поверујемо да је неко добровољно поклонио део свог тела (тиме и живот) непознатој особи, а да то нико од њега није тражио? Да ли зато што се суочавамо с чињеницом колико смо престали да верујемо у људску доброту или зато што сумњамо да бисмо ми били у стању тако нешто да урадимо? „Туђе добро дело може посрамити човека”, каже Славенка Дракулић.

Можда је прави разлог у томе што се у Кристинином чину (као и осталих давалаца) први пут сусрећемо с тако огољеним, директним показатељем доброте. На испољавање зла смо се навикли. Ако смо се уверили да су обични људи способни да чине несхватљива зла, зашто нам је тешко да прихватимо да су исто тако обични људи способни и за највећу доброту?

Највише ће нам помоћи да схватимо доброчинство ових људи ако се запитамо да ли постоји већа награда од сазнања да си некоме поклонио живот кад је то највише што човек може да уради за другога и за себе.